ПЕСНИК И ДАР БОЖЈИ: ЕСЕЈИ О ПОЕЗИЈИ У ДЕЛУ ТОМИСЛАВА БРАЈОВИЋА

ОСНОВНЕ ТЕЗЕ

Да поновимо основне тезе песника Тома Брајовића:

1.Поезија има божански извор.

2. Њена првобитна сврха је да човека узводи ка Богу.

3. Пад човека значи и пад поезије па је модерна поезија је најчешће знак обездуховљености и унутрашње трагедије.

4. Савремена уметност је сведочанство пада, а савремена поезија најосетљивији показатељ тог пада. Она више није у средишту заједнице јер је заједница изгубила Бога – песници и даље имају дар, али су изгубили вођство Духа. Ипак, управо зато што тако болно бележи стање света, савремена уметност може постати опомена. Она је „повратно огледало” зато што неумољиво показује шта је свет постао кад је изгубио свој извор.

5. Прави песник је онај који кроз унутрашње мучеништво, покајање и боготражење враћа дар његовом Извору.

И ДОБРО И ЛЕПО

По песнику Томиславу Брајовићу, поезија није споредна људска вештина, него дар који има божанско порекло. Творац је „Бог – Поетос”, а песник „носилац најдивнијег дара Божијег”. Поезија није само уметничка форма, него знамен да је човек створен за више стање постојања, за учешће у духовној пуноти. Брајовић каже да је све што је Бог створио „и добро и лепо”, па је и истинска поезија саставни део тог склада.

Ако је извор поезије у Богу, онда се њено кварење јавља онда када се човек удаљи од Бога – то се у песништву показује као распад хармоније, калокагатијског јединства доброг и лепог. Тада поезија више није живо сведочанство истине, него, како каже Брјаовић, „празна љуштура ‘модерне’”, која води у „профанацију и вулгаризацију”. Насупрот томе, прави дар поезије има узводећу улогу: он треба да човека покреће ка светости, да га подстиче да остане причасник „Јединог Светог – Бога” и да тако „уђе у Радост Господара свога”. Радост је унутрашње распевавање душе која се налази у љубвеном односу са Творцем.

ПСАЛМОПОЈАЦ ДАВИД И НОВОЗАВЕТНИ ПЕСНИК

Брајовић за пример узима Давида, „највећег песника Старог света”. Давидова поезија је за њега доказ да истинско песништво извире из непосредног општења с Богом. Зато је Давидова душа „радосна и распевана”, а енергија његове поезије чедна и узвишена. Истовремено, Брајовић наглашава да савремени човек, који је „обездуховљен” и „напукао у сржи”, тешко може разумети такву поезију. Старозаветна поезија је у знаку свештене радости, док је модерна поезија обележена трагиком, расцепом и унутрашњим ломовима. Давид је сведок света у коме је могућа складна песма, а савремени песник живи у свету слома, у времену када се хармонија изгубила.

Томо Брајовић каже: „Новозаветни песник је ‘мученик изнутра’.” Зато је и истински савремени песник нужно обележен страдањем. Пошто је модерни свет оличење отуђења, а суштина је отуђење од Бога, песник не може да остане неутралан. Ако није испуњен љубављу Божијом и ако му није дат пророчки дар, он ће се ваљати у „блатњавој бари греха”, заједно са свима који служе „духу времена”. Насупрот томе, прави песник подноси унутрашње мучеништво, јер се сараспиње са Христом и улази у „заједницу Светих”. Поезија је вид духовне борбе јер је учешће у страдању ради повратка света Богу.

Песник који не служи вечности врши духовно самоубиство. Пошто је „туђење од Бога почетак или припрема за самоубиство”, а богоборство „право самоубиство”, онда је изневеравање поетског дара истовремено и изневеравање сопственог бића. Бог „никад не узима дарове као што су савест или дар поезије”, али човек може тај дар да изопачи и окрене против сопственог спасења. Зато Брајовић говори о „духовним самоубицама међу песницима”, од којих су многи, по његовом виђењу, свој унутрашњи пад завршили и дизањем руке на себе. На тај начин модерна поезија постаје агонија, потресно сведочанство света који себе назива прогресивним, а у ствари живи у највећој празнини.

АНТИХЕРОЈИ АНТИХРИСТА

Пропаст креће од „богоотпадничког духа 19. века” и „богоборног духа 20. века”. Резултат таквог развоја је појава антихероја, кога аутор види као „антихриста у малом”. Насупрот томе, једини прави херој историје остаје Исус Христос, односно Његова спасоносна љубав. У том кључу се поезија мери односом према Христу. Песници који су се „саразапели с Њим” примају венац унутрашњег мучеништва – њихова поезија постаје сведочанство освештавајуће љубави, а не крик без смисла. Брајовић ипак признаје да савремена уметност често заиста јесте крик очајника, и да има своју аутентичност: она уме да покаже пустош човека који је из себе прогнао Бога. У том смислу и најмрачнија уметност може бити сведочанство духовног слома. Она не нуди решење, али показује последице отпадања од Вишњег.

ЛИЧНО СВЕДОЧЕЊЕ

Брајовић пише о поезији као о „огњеној светиљци” која га је извела из отпадничког света и довела до сазнања да треба да иде за Господом. Поезија је средство прелаза, путоказ из помрачења у боготражење. Чак и у времену после „одузимања Духа Светога” од одступничког човечанства, песнички дар остаје као „батеријска лампа у општем помрачењу умова”, да би човек опет дошао „до даха, до Словесности”. Зато он сматра да је човек и створен да буде „Боготражитељ”, а поезија му је остављена као један од начина словесног трагања. Поезија је последњи траг небеског памћења у палом човеку.

Песник је, по Брајовићу, део „Икономије”, то јест Божијег плана спасења. Ако је крштен, он мора пре или касније да у средиште свог трагања постави Исуса Христа. Тада он свој дар враћа Дародавцу и показује се достојним да буде „песник и проповедник Љубави Божије”: поезија није самодовољна јер испуњава своју сврху само када постане узвраћање љубави на љубав. Песник није позван да ствара ради сопствене славе, него зарад враћања света у наручје Божије.

ПОЕЗИЈА И ПАЛОСТ

У огледу „Разапињање поезије – поновно разапињање Христа”, почетна мисао се радикализује. Поезија се и даље одређује као дар човечанству од „Оца Поезије”, али сада се јасније показује колико је њена судбина повезана са човековим падом. Брајовић се враћа Адаму као првобитном носиоцу пуноте тог дара. Адам је имао способност да именује створења, што је знак његове дубоке повезаности са Божијом Премудрошћу. Поезија је првобитно својство човека јер да је човек остао у првосазданом стању, „сви бисмо били песници”. Право песништво је трагање за изгубљеним првоприродним стањем у коме би душа певала из осећања свеприсутне љубави Божије.

Адамов пад, како га Брајовић описује, није само један преступ већ низ преступа: губитак поверења, лаж према Богу, самооправдавање и непокајаност. Најкраћи и најпотреснији израз онога што је недостајало првим људима јесу речи које они нису изговорили: „Сагрешисмо Ти, опрости!” Управо због те непокајаности човеково потомство остаје у гордости, а поетски дар се у палом човеку полако гаси. Ипак, једна слобода нам није одузета: слобода личности. Бог остаје гарант духовне слободе, иако човек ту слободу може употребити и за опредељење против Бога. Ко се слободно определи за Бога, живи у „узвишеном и хармоничном поетском духу”, а ко крене за ђаволом, упада у мржњу, завист, гордост и нечистоту.

РАСПЕТОСТ КАО СУДБИНА

Људи својом непокајаношћу „поново разапињу” Христа. Пошто је Небеско Царство, због људских грехова, привремено одвојено од поквареног и непокајаног рода, „судбина свега што долази с Неба је да буде разапето и страдално”. Управо зато је и „судбина поетског духа” слична Христовој судбини. Поетски дар је дар страдања. Истински песник је изложен опасности саблазни, сопствене и туђе, и има велику одговорност пред Творцем. Ако тај дар употреби да велича „овај падашки свет и његову трулежну лепоту”, онда постаје онај који разапиње Дародавца. Ако га, међутим, усмери према „Извору Живота, Љубави и Радости”, онда поезија остаје верна свом назначењу.

САВРЕМЕНА УМЕТНОСТ

Брајовић савремену уметност посматра као знак дубоке духовне кризе. Основна његова мисао је да поезија више није блиска већем броју људи зато што је свет, „обезбоживши” себе, изгубио „наду, лепоту, љубав”. Пошто је поезија по својој природи божанска, удаљавање од Бога нужно значи и удаљавање од истинске поезије. Свет више не живи унутар поетског поретка, већ у беспоретку безнађа и духовног пада.

Оглед „Савремена уметност као ‘повратно огледало’” саздан је на ставу да модерна уметност више не открива узвишеност човека него одражава његово изобличење. Уметност одражава стање света, али она више није огледало хармоније, већ „огледало-храм фатализма, безнађа”. Брајовић каже да је у модерној култури створен „мит о малом човеку”, а потом и фигура „декадентног антихероја”, тако да на позорницу ступају ликови убица, безбожника, блудница и разних варалица. Оно што је некада могло бити подстицај за узношење душе, сада делује као олтар пропасти, механизам који уместо истине и лепоте нуди приземност, хулу и отпадништво. Тако уметност престаје да буде простор откривања вечног него вербализам који палост претвара у норму.

СРЕДСТВО САБЛАЗНИ

Модерна уметност постаје не само знак већ и оруђе расапа. Она нуди извитоперене ликове као јунаке, слаби „јавно мњење у вери предака” и уводи читаве народе у стање духовне заблуде. Због тога уметност није невина: она постаје духовно бојиште.

Следећи оглед, „Стање савремене уметности”, још јасније заоштрава поделу. Већ у првој реченици Брајовић износи начелни став да уметничко надахнуће долази „или од Духа Светога или од ђавола”. Тиме се одбацује свако посредно, неутрално или чисто естетско схватање уметности. Уметник је увек у служби једног од два господара. Рађање уметника могуће је када Творац дарује таленте, али коме ће уметник служити – то је, увек и свагда, ствар његовог избора. Зато уметност није само питање талента, него и питање духовног опредељења.

Брајовић даје оштру критику западног хришћанства и ренесансне културе. Он тврди да је „уништењем западног хришћанства” Дух Свети истеран „из Цркве, из школе и из државе”, а да је папизам „отац свих јереси”. Из те визуре и ренесанса добија негативно значење: она није поновно рађање културе, него „ослобођење од Бога”. Уметничке и културне промене од ренесансе наовамо Брајовић тумачи као слободу која човека учи „како да се ослободи Бога”. Последица је да је у уметности 20. и 21. века видљив губитак „боголике душе”, а то стање више није изузетак него правило. Тако се историја модерне уметности представља као историја духовног осиромашења, у којој човек губи прволик и претвара се у биће изобличено сопственим отпадништвом.

ПЕСНИКОВА ПАТЊА У ДОБА АНТИХРИСТА

Брајовић не одриче савременом уметнику истинску патњу. Напротив, он каже: „Душа савременог уметника пати”, јер дар који је добила „мора да се реализује и у оваквом ужасном свету”. То значи да модерни уметник није нужно лажан зато што страда – он страда управо зато што живи у времену свеопште духовне болести. Истински уметник има способност да препозна „мутацију душе савременог човека”, његово одступање од Прволика. Пророчко у уметности зато није никакав журналистички сензационализам, него је божанска искра распознавања, дар разликовања истинитог од лажног. Због тога је савремена уметност, иако често мрачна, ипак важна: она слика „смрт људске душе”, то јест обездуховљеност, и упозорава на то куда је свет пошао. Уметност је вапај који нам указује на дубину пада.

Из те идеје логично следи и кратка Брајовићева песма „Антихристово доба”, која делује као згуснут поетски резиме свега о чему он говори. Њена кључна слика је силазак „у дубоку ноћ”, „у ноћ ума”, док се на „наличју живота” појављује лажни бог који „чиниће чудеса лажна”. Насупрот тој варљивој појави стоји онај који у „тихом и скромном кутку крај иконе Распетога” чека повратак правог Бога. Овај мали поетски запис има програмску функцију: он сабира Брајовићево уверење да модерно доба није време просветљења, већ време обмане и привида. Истинско чекање Бога помера се из јавне сцене у скривени, тихи простор личне оданости.

ОБЕЗДУХОВЉЕНОСТ

У огледу „Обездуховљеност савремене поезије” већ формулисана критика уметности сужава се на поезију као најосетљивије место књижевности. Брајовић тврди да се „већина песника потчинила духу времена” и свој дар ставила „у службу острашћене вулгарности”. Суштина тог пада назива се једном речју – обездуховљеност. Она значи „губитак вођства Духа Светога”, при чему песнику и даље остаје дар који је добио од „Свеопштег Оца Поезије”. Због тога модерна поезија може бити технички жива, али духовно мртва. Она више не распевава душу за сусрет с Творцем, већ је задржава у тами приземног, греховног, онога што припада расапу.

Зато Брајовић каже:„Двадесет први век биће век религије, или га неће бити!” Опстанак човека непосредно је повезан са односом према Богу. Обездуховљени свет, то јест обезбожени свет, показује „хлађење срца” и „неосетљивост душе”. Душа коју не посећује надахнуће Духа Светога престаје да буде источник истинске песме. Када је срце испуњено Богом, оно је „огледало” за Божију красоту и „харфа” за Божију хвалу, али када га човек „у безумљу” узме у своје руке, тада наступа „робовање срца човечијег”. Тако је криза поезије само један вид шире кризе палости човекове природе.

ОД АДАМА ДО ДАНАС

Човек пати „од глади, зиме, болести и смрти као плате за грех”, а најдубљи корен тог стања јесте издајство љубави Божије, када је Адам поверовао сатани више него Богу. Савремена поезија, уколико је лишена духа покајања и боготражења, не успева да изађе из првотне раскољености. Због тога модерна уметност из својих поетика „изгони Свето” и уводи „болести духа, таштину и гордост”. Европски дух је водећи расколник, онај који рађа „мртву уметност” и „умртвљујућу филозофију”.

Брајовић наводи Карла Јоела, који говори о времену без „смисла за апсолутно”, без „велике поезије”, са „техником без душе”, „животом без јунака”, „уметношћу појава без суштине”. Обездуховљеност поезије је симптом времена које је изгубило способност да измири човека и свет, а пре свега човека и Бога. Тако се круг затвара: поезија слаби онда када престане да буде место присуства апсолутног.

О АПСОЛУТНОЈ ПОЕЗИЈИ

Оглед „Апсолутна поезија” почиње сећањем на мисао Пола Валерија да је „највећи песник нервни систем”. Брајовић ту формулу прихвата као важну само зато да би је одбацио: некада га је одушевљавала, али сада у њој препознаје типично испољавање биологизма, односно погледа који своди највише људске способности на материјалне основе. Насупрот томе, српски песник тврди да је људска реч звана поезија „највиша делатност човековог унутарњег бића”, она по којој се човек, ако није обездуховљен, може препознати или обновити као боголико биће. Поезија је, дакле, више од психолошке, физиолошке или естетске појаве: она је показатељ човекове првобитне сродности са Творцем.

Зато Брајовић понавља своју кључну тезу: „На грчком [јелинском] Бог је Поетос.” Бог није само дародавац песничког талента, него је и извор свеколиког живота, па, самим тим, и извор из твари изблиставајуће хармоније, мудрости и лепоте. Човеков поетски дар је у односу на ту пуноту ограничен, „редукован на силу узношења”, али је и у том облику довољан да човека подигне изнад просташтва и поведе ка Творцу. Поезија је покрет навише, духовна динамика која се супротставља ономе што човека баца „ниже од животиње”.

ЧОВЕК ЈЕ ОГЛЕДАЛО

Ако је човек створен као „живо интерактивно огледало” способно да прати живот и лепоту које Бог ствара из љубави према створењу, то значи да поезија није додатак човековом бићу, него један од начина на који човек уопште испуњава своју природу. Брајовић каже да без песничког дара не би било могуће „созерцавати лепоту коју Бог зрачи према свим световима”. Чак се и преображење света, колико је доступно људском искуству, не догађа без „радосног распевавања душе очишћене покајањем и сузама”. Поезија је нераздвојива од покајничког умивања душе и Богопознања.

Брајовић истиче:„Поезија је хармонизовање бића.” Ова формула значи да Бог, како анђеле тако и човека, доводи у „највиши ред и поредак”, а сила која се за то даје „по благодати” јесте управо поетска сила. Поезија није украшавање стварности него духовно уређивање и исцељивање човека. Уметничко искуство нимало није безазлено: човек је подједнако осетљив и за највиша анђелска појања „од којих се умире од милине” и за „ужасне деструктивне ритмове” који долазе из поднебесја, из демонског света. Није свеједно чему човек излаже своју душу: звук, ритам, реч и слика могу је или хармонизовати или разрушити.

ПЕСНИК У НАРОДУ

Када се појави песник „у Духу Светом, Утешитељу”, то је „бесцен дар” једном народу, јер је такав песник способан да очисти језик од свакидашње, греховне прљавштине и да поезију доведе „до њене пуноте”, до „најсвет(л)ијег места сусрета Бога и човека”. Јасно је да песник није само страдалник у палом свету, него и служитељ очишћења језика, онај који измешта реч из баналности и враћа је њеном првобитном достојанству. Савремено стање је, међутим, супротно: има „стотине песника”, али њихова обездуховљеност доноси штету целом народу. Они не носе „светлост на светлост”, већ смушеност на смушеност, што значи да само умножавају таму.

Песници који нису нашли пут преображења „од Савла до Павла”, од просташтва ка Светом, морају да се забрину јер ће одговарати Ономе Који им је дао таленат. Поетски дар је одговорност пред Страшним Судом. Није довољно имати дар – потребно је привести га његовом извору. Исправљање духовног стања песника захтева, по аутору, „аскетизам – очишћујуће подвижништво и молитву”, јер се само узношењем молитве Живоме Богу од Њега добија „духовно усијање”, просветљење и инспирација неопходна за стварање велике, истинске поезије: право надахнуће није производ талента као таквог, него сила благодати.

Из ове исте логике произлази и мисао да је „уметност облик молитве”. Позивајући се на Блејка, аутор тврди да је највиша уметност литургична, а поезија у свом највишем виду може постати „извор воде живе” за оне који су жедни Бога и Његових благодатних енергија: Премудрости, Лепоте, Савршености, Хармоније, Љубави. Прави песник је онда „преносник ових енергија”, и тек у том стању досеже његошевски идеал: „Свештено је званије поете.” Овде се круг затвара: песник преноси благодат. Поезија је у том највишем облику прозрачна за божанско.

О ДАРОВАЊУ

Оглед „Апсолутна поезија: благодатни дар” још непосредније дефинише основу поетског дара. Брајовић каже да је човеку од Бога дата особина да једини од видљивих створених бића има душевну силу која га уводи у славословље. Ниједна друга врста нема „културу слављења”, нити „чисто и јасно осећање празника”. Управо та осећајност, везана за слављење, празник и хвалу, лежи у темељу поетског дара. Поезија је овде представљена као исцелитељски дар који има моћ да хармонизује грехом раслабљене човекове душевне силе, и баш због тога човека чини „најсличнијим и најближим Богу”. То је веома важан нагласак: поетски дар није ту да послужи само изразу, већ исцељењу. Он у човеку сабира распршено и постепено га враћа прволику.

Зато Брајовић поново одбацује Валеријеву мисао и поставља своју: „Највећи песник је Дух Свети.” У том кључу чак и апостол Павле, који се тешко може назвати песником у уобичајеном смислу, постаје песник по благодати јер је написао „најлепше стихове: Химну Љубави”. Тај пример служи да покаже да апсолутна поезија не зависи од намере да се пише поезија: поетска звучна сила неодвојива је од највиших истина. Када човек изговара или записује истину која извире из благодати, та истина сама поприма поетску пуноћу. Поезија се ту показује као природни облик највише истине, а не као њен украс.

О томе је, поводом Његошеве „Луче микрокозма“, говорио наш велики мудрац Жарко Видовић:“У земаљском царству нема оне човекове „прве славе“, првобитне славе које се он сећа кад се сећа Царства Небеског (ЛМ-П, 11). Напротив, човек се ту, у земаљском царству, само брука, јер не може своју Лучу (себе, у званију личности) да види у свету, него само у Небу. Тражећи себе и своју суштину ту, у земаљском царству, наћи ће не човека него само мајмуна! јер човек, његов корен, његова суштина, његова Луча – небески су, те само у Небеском Царству може човек да нађе зрцало (огледало) у којем ће видети и себе и своју славу! Ко се опредељује