Перишић: Троугао Русија-Иран-Кина центар је гравитације побуњеног света изван Запада

Срђан Перишић

СВЕДОЦИ смо да се два рата (источна Европа – Украјина, Блиски исток – Иран) још увек не завршавају. А та два рата никако не смемо да раздвајамо један од другог.

То је један рат. Само што постоје две коалиције са Запада које воде рат против света: прва коалиција – САД и Израел, воде рат против Ирана. Друга коалиција са Запада – ЕУ и Британија (НАТО), упорно воде рат против Русије.

Једно време те две ратне коалиције су се међусобно оптуживале што једна другу не помажу. Очито је да Трамп није успео да изведе САД из рата против Русије, тако САД и даље активно учествују, иако са све слабијим капацитетима, јер је увелико оштећен и исцрпљен и од Ирана и од Русије.

На супротној страни се формира стратешки троугао Русија–Иран–Кина. Ова три кључна евроазијска играча увелико функционишу по принципу „сви за једног, један за све” у борби против западне хегемоније.

Геополитички контекст овог троугла обухвата две кључне тачке: 1) Москва, Пекинг и Техеран координирају своје војне, безбедносне и економске потезе; 2) Креирају затворене финансијске системе ван домашаја америчког долара.

Што се тиче војног и безбедносног стратешког односа, осим што три силе спроводе заједничке поморске и копнене вежбе, Русија активно помаже Ирану кроз размену сателитских и радарских података високе прецизности. То директно омогућава Ирану да веома ефикасно парира претњама и успешно погађа америчке циљеве и базе (погођено је 90% америчких база на Блиском истоку, а у 70% њих је немогућ боравак војног особља).

Такође, евидентно је да Пекинг и Москва сваки директан напад на Иран посматрају као напад на сопствену безбедносну архитектуру.

Кина убрзано интегрише вештачку интелигенцију у одбрамбене системе (планирано 70% до 2030. године). Технолошки трансфер и сајбер-безбедносна сарадња унутар стратешког троугла Русија–Иран–Кина чине иранску противваздушну и електронску одбрану толико отпорнијом на западне системе да је приметна паника у Вашингтону.

Под окриљем стратешког троугла Русија–Иран–Кина формира се шири евроазијски безбедносни оквир који укључује и Северну Кореју. Укључивање Северне Кореје стратешки блок Русија–Иран–Кина служи као систем спојених судова. Када САД појачају притисак против Ирана, а НАТО у источној Европи против Русије, Пјонгјанг подиже борбену готовост и изводи ракетне тестове на Пацифику. Веома занимљиво.

То приморава САД да расипају војне ресурсе и да се ангажују на више фронтова истовремено – и по томе се види паника у Вашингтону, јер САД више немају војну снагу да воде два рата, а камоли да отварају нови на Далеком истоку.

Сарадња са Северном Корејом се базира на брзој размени војне технологије, на масовној производњи ракета, муниције, артиљерије и разних беспилотних система (дронова), што омогућава Ирану и Русији одрживост без исцрпљивања – што је опет случај у САД које и јавно кукају да немају више муниције и ракета.

Међутим, поставља се питање: коме иде у корист новоформирана војна коалиција између Турске, Саудијске Арабије и Пакистана, формализована 7. августа 2026?

Имајући у виду да се Пакистан показао као посредник између САД и Ирана, али и све веће заоштравање Између Турске и Израела, као и намере С. Арабије да буду самостални (јер их САД нису успеле да заштите од напада Ирана) – коалиција Турске, С. Арабије и Пакистана није претња стратешком троуглу Русија–Иран–Кина.

Споразум дефакто обавезује Саудијску Арабију и Турску на неутралност или деескалацију у наставку западног сукоба са Техераном, а Пакистан је већ у стратешком односу са Кином. Стварањем овог блока, три кључне муслиманске државе поручују Вашингтону да неће дозволити да њихове територије буду коришћене као одскочна даска за рат против Ирана.

То директно олакшава позицију стратешком троуглу Русија–Иран–Кина.

Стратешки троугао Русија–Иран–Кина примењује и економске контрамере БРИКС-а и њихове Нове развојне банке. Наиме, војна моћ овог стратешког троугла директно зависи од његове економске издржљивости, гд‌је БРИКС преузима улогу финансијског штита против америчких санкција и поморских блокада. То се одвија кроз неколико кључних праваца.

Прво, систем ликвидности и премошћавања санкција. Дедоларизација кроз Нову развојну банку чланице БРИКС-а ствара кредитне линије у локалним валутама (јуан, рубља, ријал). Ово омогућава Ирану да увози критичне сировине и технологију упркос потпуном искључењу из SWIFT система, као и Русији.

Друго, пројекат дигиталне валуте. Интеграција дигиталних валута централних банака унутар БРИКС-а омогућава Ирану и Кини да обављају милијарде долара вредне енергетске трансакције у секунди, које су за америчко Министарство финансија потпуно невидљиве и незаустављиве.

Треће, трговина упркос поморској блокади. Иако САД покушавају да наметну поморску блокаду Ирану, економска мрежа БРИКС-а преусмерава токове нафте и робе кроз унутрашње копнене евроазијске коридоре, чинећи америчке и британске блокаде дугорочно неефикасним.

Тако је стратешки троугао Русија–Иран–Кина постао нераскидива геополитичка целина која је трајно окончала еру једнополарне доминације Запада. Овај троугао функционише као центар гравитације побуњеног света изван Запада, имун на санкције и интегрисан кроз заједничке безбедносне и економске механизме.