Перица Ђаковић: Коме у Монтенегру не одговара Лорданова истина?

Гостовање чувеног европског редитеља Лордана Зафрановића, дугогодишњег борца за истину о дешавањима у Павелићевој НДХ од 1941. до 1945. године, привукло је рекордан број посјетилаца у башту Куће нашег нобеловца Ива Андрића. Башта је била као шипак пуна, тражило се и мјесто за стајање. Сви су хтјели да из прве руке чују његову причу, да му се поклоне и стисну руку.

На њихову срећу, изостали су тог вечера мање је важно да ли случајно или не – политичари, чак и они које је нова Хрватска прогласила „персонама нон грата“.

Да ли су се нечега уплашили у времену нашег хода ка Европској унији или су можда били заузети неким раније преузетим обавезама, остављам да закључите сами.

Али чињеница је да нијесмо видјели ни предсједнике државе, Владе, Скупштине, ни њихове замјенике, секретаре, подсекретаре, савјетнике, па ни портире.

Да ли је за њих Лорданова исповијест била табу тема?

За разлику од њих, видјели смо угледне људе из цијеле Црне Горе, па и сусједних држава. Видјели смо и једног угледног адвоката коме није било испод части да сједи на степеницама. Људи су се тискали да виде и чују посљедњег Мохиканца у борби за истину.

Човјека који има храбрости да прича о ономе што је радио дио његовог народа. Јер он са поносом истиче да је Хрват и Југословен. Човјека који је доживио да двапут буде прогнан из своје родне земље.

Човјека који је због својих принципа пропустио да са „Окупацијом у 26 слика“, још 1978. године, добије Оскара, а сада се грчевито бори да његов тек завршени филм „Златни рез 42 – Дјеца Козаре“ стигне у кина и пред публику.

То што је изостало присуство политичара и не чуди. Али оно што још више чуди јесте изостанак медија, који се нијесу удостојили ни једном реченицом професионално забиљежити један културни догађај о којем ће се дуго причати.

Ако је Лордан свој живот посветио борби против зла, указујући на страхоте Павелићеве геноцидне политике и његових геноцидних логора, прије свега Јасеновца, упућујући питање да ли ће за планска убиства Јевреја, Срба и Рома ико одговарати, указујући да та прича још није завршена, онда је сасвим разумљиво што поставља себи, нама и свијету једно велико питање:

Хоће ли ико од хрватских политичара смоћи снаге, попут Вили Бранта, који је клекнуо у Аушвицу и затражио опроштај у име свога народа за звјерства која су тамо учињена?

Дубоко одзвања и његова реченица:

„Ја се надам да сам са себе и дјела свог народа скинуо ту крваву усташку кошуљу.“

А да ли је?

Остаје да се види.

За сада га је, како каже, разочарао његов Запад, у који је вјеровао, а који није прихватио да прикаже његов филм. Изгледа – и не само Запад, него и његов Балкан, гдје се све то и одиграло.

Што би рекли – најтеже је погледати се у огледало и рећи: „Тако је било. Не поновило се.“

Али, нажалост, како рече Лордан – код нас се поновило.

То што није успјело Павелићу од 1941. до 1945. године, уз помоћ Хитлера, пошло је за руком 1995. неким новим лицима, уз логистичку подршку „Амера“.

Завршна сцена, када Бог враћа „србосек“уз ријечи то је ваш пробем и те како упозорава.