Павић: Србија због израелског Јерусалима не треба да штети себи поводом свог `Јерусалима`

ИСКРА на Фејсбуку

фото: sveosrpskoj.com

Пише: Александар ПАВИЋ

ВЕЋ су милиони људи преко друштвених мрежа широм света – у самој Кини преко 130 милиона у једном дану – имали прилику да виде моменат у којем се чини да председник Србије у Белој кући први пут сазнаје из уста америчког председника да ће Србија до 1. јула 2021. године преместити своју амбасаду у Израелу у Јерусалим.

Између осталих, тај моменат је овековечио и Карл Билт, уз благо ироничан коментар: ”Моменат када је председник Вучић информисан да ће своју амбасаду у Израелу пребацити у Јерусалим”.

С друге стране, Александар Вучић тврди да је врло добро знао шта пише у документу, а да је до забуне дошло само зато што су замењене фасцикле.Тим више чуде тумачења председника и министра спољних послова Србије, које одударају од оног што недвосмислено у папиру у одговарајућој фасцикли пише.

Док Дачић констатује да ће до пресељења амбасаде доћи у зависности од наших односа са Израелом, Вучић је експлицитнији, поручујући Израелу да ”добро размотри своје одлуке” – претпостављамо оне у вези евентуалног признања тзв. Косова.

Какав закључак да извучемо?

Да оно што је потписано у Вашингтону и није прави споразум него, како се збиља и чини – само нека врста писма о намерама?

На то указује чињеница да у потписаном папиру фале уобичајене ствари, попут механизама за тумачење, решавање спорова, имплементацију, итд. А, још више, чињеница, коју је Гренел јасно истакао, да САД дефинитивно нису једна од страна потписница.

Ако је тако, да ли то онда значи да свако може да га тумачи онако како жели? Судећи по Вучићевим и Дачићевим тумачењима тачке о премештању амбасаде Србије у Јерусалим – тако делује. И мораће да се држе тог свог виђења, пошто је алтернатива мрачна.

Јер, ако Србија ово буде спровела у дело, прекршиће, као што су многи већ истакли –Резолуцију 478 Савета безбедности УН из 1980, по којој се све државе чланице позивају да повуку своје дипломатске мисије из Јерусалима и поштују ову резолуцију, с обзиром да израелски закон о Јерусалиму представља ”озбиљну препреку постизању свеобухватног, праведног и трајног мира на Блиском истоку”. И после изгубити свако морално право да брани Резолуцију 1244 и постати нека врста међународног пирата.

Ту нема произвољног тумачења, нема муљања. То је једноставно тако.

Како је могуће да је међународно-правна и државна позиција Србије тако олако урушена? Да ли је можда унапред постигнут некакав тајни договор са Трамповим тимом да је сврха свега била предизборни игроказ за Трампа и његове моћне америчко-јеврејске финансијере и бројно ”хришћанско-ционистичко” гласачко тело?

То би била још и најповољнија опција за Србију. Међутим, опет остаје озбиљна штета од олако изражене спремности да се прекрши једна резолуција СБ УН која нас се директно не тиче док, наводно, начелно водимо љуту борбу за очување друге (1244), која нас се и те како тиче.

Србија је због тога већ доживела то да буде јавно опоменута са више међународних адреса да ће прекршити међународно право – од Арапске лиге, до Турске и Палестинских власти. Као и критикована из више утицајних руских кругова, не рачунајући Марију Захарову.

То је тешко поправљива штета.

Уз то, тешко да ће се израелски премијер тек тако одрећи великог добитка за сопствену државу, у виду, како се похвалио својим медијима, ”прве већински муслиманске земље која ће отворити амбасаду у Израелу”.

Кад смо већ код Израела, из потписаног се не види чиме нас је та земља задужила да зарад ње толико наштетимо себи и позицији везаној за сопствени ”Јерусалим”.

Наравно, са израелског становишта, ни они сигурно нису одушевљени тиме што ми признајемо Палестину и имамо њиховог амбасадора у Београду, тако да ово израелско признање тзв. Косова може из њиховог угла да буде схваћено као успостављање симетрије.

Међународна арена је сурова џунгла. Што опет није утеха за нас.

Сетимо се такође и учешћа 3 израелска Ф-16 ловца са Давидовом звездом на прослави хрватског етничког чишћења Српске Крајине 5.8.2018. у Книну, што је загребачки Вечерњи лист прославио као ”симболичан чин међународног признања етичкој неупитности војне операције Олуја”.

Тада је Ивица Дачић изјавио да је његово министарство ”разочарано актом”, да је то „неморално и према сопственом народу, јеврејском народу, јер је толико Јевреја настрадало у Јасеновцу, а хрватски режим релативизује јеврејске жртве”, и да испред Јасеновца и даље стоји табла за дом спремни”.

Реаговала је тада и Јеврејска општина Београд саопштењем у којем се, између осталог, каже да “Јевреји памте своје страшне жртве из Другог светског рата, када смо као и Срби били жртве страног погрома”, да ”нема места, ни хиљадитог дела милиметра, рехабилитацији тог, али на жалост и сада актуелног величања ‘учинка’ Хрватске солдатеске“, и да ”Јеврејима пилотима-инструкторима из Израела није било ни место, ни време, ни одредиште у небу Хрватске”.

Опет, Израел би могао да нас подсети на став југословенске државе према Израелу и Палестинцима, и тако у недоглед.

Мимо тренутних обзира и биланса, остаје оно о чему је сјајно писао о. Дарко Ђого: да се Израел скоро два миленијума упорно не одриче Јерусалима и његовог вишег, духовног и есхатолошког смисла, који нема везе ни са сувом прагматиком, ни са ”патриотизмом који се (не) сипа у трактор”. А ни са ”отварањем нових радних места”, разним европским путевима, глобалним ЛГБТ+++ правима и слично. И то је вредно поштовања.

Израел схвата да ”без Јерусалима Израиљ није Израиљ”, док многи Срби и (поготово) српски политичари не схватају да без Косова Србија није Србија, ни Срби Срби.

Наравно, политичари који себе сматрају ”прагматичним” објашњаваће нам користи од тзв. мини-Шенгена, додатног регионалног инфраструктурног повезивања, уклањања граничних баријера – укључујући и оне између Косова и Метохије и остатка Србије – и боље заштите наших светиња на КиМ.

Говориће нам о погодностима отварања канцеларије Међународне развојне финансијске корпорације (DFC) у Београду и колико ће то допринети не само привлачењу страног капитала већ и нашем кредитном рејтингу.

Наравно, мање ће нам говорити о томе да је DFC виђен у Вашингтону као важан фактор у пробоју америчког капитала на нова тржишта, у парирању кинеском Путу свиле, као и у развоју суштински антируске и антикинеске Иницијативе три мора.

Чиме нас је то Запад задужио да бисмо се прикључили његовим пројектима ометања великог евроазијског повезивања чији су протагонисти Кина и Русија, велике и према Србији пријатељске силе?

Ако за све ово постоје сувисли одговори, време је да их чујемо.

sveosrpskoj.com

2 коментара

  1. Neko каже:

    Uspeo je lik za jedan dan da zakuva sa Kinom, Arapima, muslimanima sirom sveta, Rusima (cak je naruzio i Lavrova zbog Zaharove), Hezbolahom, Evropskom unijom, verskim zajednicama (LGBT), Bajdenom… i jos pride da pljune na rezoluciju SB UN!
    Sreca, pa Tramp nije mnogo trazio.

  2. Tamo daleko каже:

    Pitaj Darka Trifunovića, taj je više nego ubeđen da može da ti da suvisli odgovor na ta pitanja. Šta više, ne bi me čudilo da su njegova vizija i stručni saveti kumovali ovakvom karambolu.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.