Павел Шелин: УКРАЈИНСТВО ЈЕ НЕМОГУЋЕ БЕЗ РУСИЈЕ КАО НЕПРИЈАТЕЉА

Павел Шелин

Мир и смирење на овим просторима могу се догодити само тада кад се руски људи присете ко су они, какво је њихово име, кад схвате да су они руски људи.

Неки други мир је немогућ – ништа осим капитулације једне од сукобљених страна. То значи: или до капитулације украјинства или до капитулације руског народа и Русије. Треће варијанте нема.

Наравно, овај рат је трагичан. Ту ратује, у суштини, заблудели део једног народа непосредно против тог истог народа. И никаквим рационалним разговорима, нажалост, то се не може променити.

Украјинци, у ствари, не желе никакав мир. Ово је њихово нормално стање. Они желе само победу. Они желе само праведност, из њихове перспективе. Дакле, агресор мора бити кажњен, и то је то.

А општи позив на мир је лицемеран. Па најбржи и најдиректнији пут до мира у сваком рату је – капитулација. Предај се! То је најкраћи пут до мира. А ако нећеш да се предаш, то значи да за тебе није највиша вредност мир, него нешто друго. 

Посебно истичем: сав тај општи дискурс о миру је грубо манипулативан. У том погледу, ја не верујем никоме од јавних политичара. Мир – то је данас просто једна лажљива реторичка формула. Наиме, говорити о победи и поразу је у модерном друштву незгодно, неудобно, и онда, строго по Писму: „Сви говоре мир, мир, мир, а мира нема… јер сваки од њих, од малог до великог, лаже народу мом…“.

А што се тиче становништва Украјине, понављам, овај рат ће трајати све дотле док се то становништво не определи шта је за њих важније: умрети за Украјину или живети, али не као анти-Русија.

Другим речима, украјинство и смрт – то су делови једног пакета. Или бираш живот, али тада та Украјина коју су толико година градили и на чији су олтар, као некаквој паганској богињи, положили милионе живота, мора нестати. Али сад је, наравно, тешко и немогуће признати да су све погрешно радили, да су узалуд гинули и своју земљу разрушили. Тако да ће се ствари највероватније развијати онако како су и обећали – до последњег Украјинца.

Стање народа без државе давно је описано у Књизи судија. Али овде се дешава и нешто горе, кад је држава изворно створена да служи туђим боговима, као у време Језавеље и Ахава, у време службе Ваалу. Онда народ сȃм, добровољно и чак са ентузијазмом, приноси крв на туђи олтар – мислећи да је пролива за слободу. 

Кад може да почне оздрављење? У књизи пророка Данила постоји јасан одговор:

„Згријешисмо и зло чинисмо и бисмо безбожни, и одметнусмо се и отступисмо од заповијести твојих и од закона твојих. И не слушасмо слуга твојих пророка, који говораху у твоје име царевима нашим, кнезовима нашим и оцима нашим и свему народу земаљском. Господе, у нас је срам на лицу, у царева наших, у кнезова наших и у отаца наших, јер ти згријешисмо. У Господа је Бога нашега милост и праштање, јер се одметнусмо од њега.“

Дакле, пут ка оздрављењу води преко прихватања властите одговорности. Не – „А зашто мене?“, него „Шта сам ја урадио, какав сам ја био, да би ме снашла таква трагедија?“

Такав језик, наравно, у савременој Украјини нико не жели и не може да разуме, о томе нема ни говора. Говори се искључиво о томе ко је крив што ми, Украјинци, не успевамо да победимо. И онда иде редом: криви су Руси, крива је руска Црква, крив је Трамп, крив је Макрон, крив је Зеленски… 

А главни грех, главног кривца, читав тај пројекат рата са Русијом до коначне победе – нико не доводи у сумњу. 

Украјинство је немогуће без Русије као непријатеља.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)