Павел Шелин: ИРОДИ, ЗАШТО НАС ТЕРАТЕ НА ГРЕХ?

Постоји врло једноставно историјско правило: што непријатељ више тера руског човека у критичне ситуације, то ће од њега касније више страдати.

Украјинско стално подизање степена ескалације требало би да их је ових неколико година нечему научило. Али не! Као хипнотисани, они упркос свему иду даље, и сад им је остала само та пуста машта: ми ћемо глупе Русе уништавати дроновима, а нама се због тога ништа лоше неће десити.

При томе је посебно занимљиво и чак иронично да руководство Руске федерације од самог почетка конфликта искрено настоји да се договори, мада је очигледно да никаквог договора бити не може. Међутим, ту сад на сцену ступа друго историјско правило: не бој се, непријатељ те никад неће издати! Наиме, управо ова украјинска самоубилачка ескалаторна дејства Русе постепено терају да се дозову памети. Да ударе свом снагом. Тај подтекст врло јасно звучи у речима Лаврова и Путина. Гласи отприлике овако: Ироди, зашто нас терате на грех?

Па ето, довели су их. Пошто су натерани на избор: или да се невољно мењају, то јест да одустану од празне приче о миру и конвергенцији, или да се самоубију, Руси ће морати да се мењају. А читав украјински и западњачки план заснива се на магијској вери да ће се Русија сама од себе срушити. Победити је не можемо, али ће нам она сама такав дар ускоро принети. Извршиће самоубиство. Необичан план. Веома дугорочан.

***

У чему се састоји трагика овог историјског момента за све остале државе на постсовјетском простору? У следећој непријатној чињеници: ако нећете да будете са Русијом, пре или касније вас ће натерати да ратујете против Русије. До сада је то била она легендарна поза мале државе која седи као невеста, пренемаже се и бирка, заједно са мамом: а шта ће ми дати Европа, а шта ће ми дати Кина, а шта ће ми дати Америка? Међутим, та прича је завршена, она припада свету глобализације који се руши пред нашим очима. Крај.

А aко се питате: а шта нам то може дати Русија – ја ћу вам одговорити: живот. Живот!

***

Неопходан је поштени разговор. Ни у Русији за њега још нису потпуно спремни, али интуитивно осећају шта суседима треба јасно саопштити. Ево шта.

Ми од вас очекујемо и чак захтевамо неутралност, али са једном нијансом. Да, постоје ваше огромне животне зоне које нас уопште не занимају, радите тамо шта год хоћете, будите независни, али по питању наше, па и ваше безбедности, у зони наше војне контроле, ту ћемо одлучивати ми.

Прећутна, прикривена основа досадашњег света гласила је: безбедност сваке државе се подразумева, и она ништа не кошта. Е, са тим светом је готово. Готово је са лицемерним ставом: ми ћемо бити непријатељи Русије, и због тога нам се ништа лоше неће и не може десити.

Ето шта суштински мора да каже Русија. И још: ако вам се то не свиђа, онда будимо директни: мораћемо пре или касније једни против других да ратујемо. А ви добро погледајте на цену рата против Русије. И направите свој избор.

P.S.

Русија за себе мора прихватити следећи закључак. Једини начин да се осигура безбедност на западним границама, то је потпуна ликвидација украјинске државности као такве. Дакле, баш оно што до сада није представљало циљ руске дипломатије. То је врло забавно, зато што се сва украјинска политика заснива на претпоставци да је то задатак и циљ Русије. Тако смо добили чисто самоиспуњавајуће пророчанство: Русија никад није поставила такав задатак, а сад се нашла у тешкој ситуацији: или ће морати да га постави, или да призна пораз у овом рату. Нема другог начина да се овај рат заврши. Неће се појавити никаква украјинска власт са минималном независношћу која ће испунити реално минималне захтеве Русије. И то се уопште не односи на територије, то би било најпростије – напустити Донбас итд., мада ни на то нико неће пристати. Много је важније питање демилитаризације и денацификације. Тек на то ниједна украјинска власт неће пристати добровољно. Значи: само силом. А ако је силом, онда је то потпуно порицање украјинске државности. И то неће бити ништа ново. Историјско искуство показује једну врло непријатну ствар. Сваки пут кад је на тој територији јачала украјинска идеја, украјинска држава се распадала. А сваки пут кад је на тој територији јачала држава, то је била држава или руска, или пољска, или турска – али не украјинска. И то је основа данашње кризе: с једне стране они желе да очувају ту украјинскост, а да притом ипак сачувају и некакву државу. По свему судећи – немогућа мисија.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)