ОсвРТ са Врзићем: Избори у САД, пуч у Пољској, порука Марте Кос Студентској листи

Историјски пораз републиканаца на изборима на средини мандата у САД, најновија дешавања у „европској башти“ – пуч у Пољској и енергетска криза у ЕУ, порука Марте Кос Студентској листи и шта се све из ње могло прочитати, те и остале теме које су обележиле седмицу за нама анализирао је у најновијој епизоди емисије „Осврт“ уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.

Избори у САД

Републиканци и Доналд Трамп доживели су историјски пораз на изборима због рата који су покренули, али то неће нужно имати поражавајући ефекат на рат који су наследили. Већ и зато што су у Представничком дому и Сенату републиканце који су подржавали Бајденов рат против Русије замениле демократе које подржавају Бајденов рат против Русије. О чијем ће се даљем току још две године питати Доналд Трамп, формално, колико се и до сада питао. Он се досад није много обазирао на чланове Сената и Представничког дома из било које партије. А има и председничка овлашћења да се на то не обазире. Израел је, наравно, нешто друго…

Ако ишта, Американци су гласали да им је доста рата. Било којег, чак и у име Израела, макар и ако то није из много племенитих побуда (или пак из антисемитизма) него зато што њих удара где их највише боли, дакле по џепу.

Узрочно-последична веза је, наравно, очигледна чак и за просечног америчког бирача. Рат против Ирана изазвао је несташицу енергената. Несташица енергената изазвала је њихово поскупљење. Њихово поскупљење изазвало је поскупљење свега осталог, то јест инфлацију. Од инфлације се не живи боље, него све горе.

У подужем тексту на Иксу, који је написао лично, потпредседник САД Џеј Ди Венс изриче два признања, међу којима је важније оно које је мање очигледно.

Прво – очигледно – да је рат против Ирана (у корист Израела) крив за пораз Америке (на првом месту).

И друго (мање очигледно јер проистиче из проучавања статистичких података): није сад изашло мање републиканских гласача него пре две године кад су убедљиво изабрали Доналда Трампа за свог председника да их извуче из ратова и стави Америку на прво место америчких приоритета. Ти гласачи изашли су и сада. Али сад нису гласали за републиканце него за демократе, јер су републиканци уместо Америке на првом месту покренули рат који је изазвао описане последице. Па су за казну изгубили чак и сенатско место у Канзасу које је било црвено – републиканско – још од 1932. године. Што није само пригодан показатељ историјских размера пораза републиканаца, него и очајничке жеље Американаца да се не ратује у њихово име. Тако да су се потрудили да поверују да демократе неће ратовати у њихово име кад су их већ републиканци у то име изневерили.

И тако у круг од избора до избора, јер се најмоћнија политичка организација у Америци, која није ни на једном гласачком листићу али зато побеђује на свим изборима, АИПАК (лобистички комитет за јачање партнерства Америке и Израела), већ похвалио избором „стотина кандидата“ и из Демократске и из Републиканске партије који подржавају његову агенду.

Сходно моделу, иначе, који је документован и у Европи кад су хакована документа организације Џорџа Сороша па се испоставило да он лично контролише више посланика у Европском парламенту него било која официјелна посланичка група. Иако за њега, наравно, никад нико није гласао, него је он купио свој утицај.

У сваком случају, иако и после међуизбора за Сенат и Представнички дом Доналд Трамп остаје превасходно надлежан за питања спољне политике као што је био и пре избора, неминовно се намеће питање како ће изборни пораз утицати на његову спољну политику.

Тим пре што из пораза он излази у ослабљеном стању. И у таквој форми одлази на – све извеснији – трилатерални самит са јаким председницима Русије и Кине, Владимиром Путином и Си Ђинпингом, у Шенжену кроз само две недеље.

Да ли ће сад његова потреба за договором с њима двојицом бити још израженија него пре? Или ће он сад имати још мање снаге да се с њима договори о нечем важном него што би имао да стиже оснажен изборном победом?

На решење ове непознанице мораћемо да причекамо још (барем) петнаестак дана. А ако одговор стигне нешто раније, у виду обавештења да трилатералног састанка ипак неће бити, онда ће то бити знак да никакав озбиљан договор с Трампом у овом стању слабости више није могућ. Пошто се састанак тројице председника организује да би они договорили нешто значајно (сходно значају њихових функција) што ће онда бити и спроведено у дело, а не само да би се видели и проћаскали. Нико за то нема времена.

Истовремено, вреди забележити и да су се уочи избора Трампови европски противници – дакле, сви они његови савезници који су небитни кад разговарају Трамп, Путин и Си – уочи избора у Америци више прибојавали Трамповог пораза него победе. Председавајући Минхенске безбедносне конференције Волфганг Ишингер чак је казао „Политику“ да би преузимање Конгреса од стране демократа – што се и догодило – односе могло чак и додатно да погорша, јер би својим противницима у Европи, поврх свега онога што им већ ради, убудуће могао да ради и све оно што више не може да уради својим противницима у Америци. Као својеврсна компензација немоћи.

Можда су у страху (Волфганга Ишингера) велике очи, но, чак и Владимир Зеленски признаје да ће демократама приоритет бити унутрашња политика. Што би могло да се схвати као најава да за остатке Украјине у наредне две године, до идућих председничких избора, неће наступити Бог-зна-каква промена. Прецизније: ако се сам Трамп у међувремену не промени.

Дмитриј Медведев, с друге стране, скреће пажњу да Владимир Зеленски ни до сада није много слушао Доналда Трампа, а сад је подстакнут да то чини још и мање.

Како ће Трамп на (све) то одреаговати?

Евидентно, нико није – и не може да буде – сигуран, па отуда и сва ова различита ишчекивања. Којима, да употпуни слику после изборног пораза, а у сусрет састанка делегација Москве, Кијева и Вашингтона у Абу Дабију идуће недеље, вреди додати и обавештење познатијег Трамповог зета, Џареда Кушнера, да се ради на „широј безбедносној архитектури, потребној да осигура да, кад се борбе окончају, никад више не почну поново“.

То је, појашњења ради, управо оно што тражи и Русија кад каже да неће примирје него трајни мир тако што ће бити решени основни узроци конфликта.

И то је, подсећања ради, управо оно што је Русија тражила још у децембру 2021. па су је Америка и НАТО потпуно игнорисали. У међувремену им је постало јасно да Русију не могу да игноришу.

Из Русије, у сваком случају, поручују да се ослањају на себе иако је Трампово конструктивно понашање добродошло, те да ће урадити оно што морају, милом или силом.

Али, шта ће урадити Америка у преостале две године Трамповог мандата?

Не рачунајући могуће (до врло вероватно) пуцање АИ балона које ће им суновратити читаву економију, чим је престало пребројавање гласова са међуизбора почело је одбројавање за председничке изборе, и то ће – у свим својим појавним облицима – окупирати америчку политику у наредном периоду, што вероватнијом чини могућност да ће све остало наставити по инерцији јер нико неће имати ни времена ни концентрације за нешто друго. Сем Трампа, коме истиче последњи мандат, па може да му буде свеједно и да сходно томе учини и оно што плаши Волфганга Ишингера. Или оно што плаши Такера Карлсона кад упозорава на нуклеарни напад на Иран.

Амерички бирачи су пак на овим изборима показали шта њих плаши. И чему се надају, па су тиме уручили рецепт за победу 2028. ономе ко сме да га примени: крај рат(ов)а и Америка (себи) на првом месту. Изолационизам уместо интервенционизма.

Џеј Ди Венс је, у складу с тим и са већ цитираним одрицањем од рата против Ирана, најавио и „промену односа са Израелом“. Чиме је објавио (политички) рат најмоћнијој политичкој организацији у Америци. И позвао МАГА покрет да се поново окупи. Што има шансе за успех само ако демократе понове историјску грешку својих ратоборних супарника из Републиканске партије.

У супротном, колико год да је то мало вероватно, ако и једни и други смогну снаге за исправан закључак о узроцима (не)расположења америчких бирача поводом питања рата и мира и њихове цене, коначно би оданде могле да стигну и неке добре вести за мир у свету.

Пуч у Пољској и (не само) енергетска криза у Европској унији

На Западу ништа ново. С појединим нијансама, додуше. Поново демонстрације по Француској, полиција користи сузавац и пендреке, блокирани и факултети и средње школе и стотине хиљада људи на улицама Париза, али ено их сад протести и у Данској, и то после Швајцарске, што значи да из неког разлога, да сад не нагађамо, још није букнуло само у Енглеској.

А у Пољској пуч. Премијер против председника, председник окреће авион у сред лета и враћа се у земљу, где усред ноћи (и довољно насилно да то не буде мирно) он и његове присталице заузимају зграду Уставног суда у корист његовог (дотадашњег) председника. У коју је претходно самопроглашена нова председница ушла тако што је (такође по мраку) довела бравара да провали браву и отвори јој врата, и полицију да чува суд од председника земље и других судија.

То се обично зове банана држава.

С тим што је у случају Пољске Европска комисија подржала обијање браве под окриљем мрака, тако да није само Пољска банана држава него исти опис одговара и организацији која је то одобрила.

Или није само банана држава него, прецизније, још и диктатура?

Премијер Словеније Јанез Јанша подсетио је ових дана да се у Европској унији поништавају председнички избори, да полиција окупира државну телевизију да би спровела промену менаџмента, да се три недеље уочи избора лидер водеће партије шаље у затвор…

Јанша није споменуо, а могао је, и случај Немачке у којој се најпопуларнија (и највећа опозициона) партија у земљи налази под надзором њихове тајне службе док земљом влада канцелар са безмало једноцифреном подршком народа којим влада. Или случај Француске у којој је и Емануел Макрон близу једноцифрене подршке – 13 одсто, најниже за једног француског председника откако се броји – док се спроводи судски прогон водеће опозиционе политичарке а парламент једногласно одбија буџет. Но премијер који влада без парламентарне већине свеједно не подноси оставку, и тако даље до већ поменутог сузавца и полицијских пендрека по дечјим леђима.

Већ је овде указивано да ће све ово бивати још и горе – све слабија економија изазиваће још веће незадовољство а онда ће уследити и још већа репресија, дакле пендрек демократија и поноћно заузимање судова као нове европске вредности – а ево и још неких детаља из протеклих пар дана да то илуструју.

Немачки „Билд“ овог петка јавља да се „Бош“ спрема да отпусти још 750 запослених, чиме ће се број отпуштених из те компаније од 2024. попети на 23.650. Наведених 750, иначе, биће отпуштено из развојног центра у Абштату, што указује и на немачке перспективе у технолошком надметању с конкурентима, превасходно, из Кине.

Још један важан шраф у немачкој аутомобилској индустрији, „Шефлер група“, у уторак је најавила отпуштање 3.460 запослених, све у свему, рачуна „Билд“, само у немачкој ауто-индустрији већ 103.000 јер, како се наводи, „кинески добављачи продиру на европско тржиште с јефтинијим решењима“, а „у исто време развијају нове системе брже“, што ће рећи, технолошки напредније, а по нижој цени. Тако да један од индустријских лидера упозорава да их „више неће ни бити кроз 15 година ако се овако настави“.

Но, зашто чекати 15 година кад се бар 200.000 хиљада отказа само у немачкој ауто-индустрији очекује већ у наредне три године?

Немачка електронска и металуршка индустрија заједно, пак, у наредне две до три године отпустиће још 300.000 запослених поврх 350.000 већ отпуштених, најављује Оливер Цандер, шеф асоцијације послодаваца Гезамтметал. Због опадања индустријске моћи, рачуна, Немачка годишње губи 42 милијарде евра, а ако се овако настави, то ће се увећати за још 35 милијарди годишње.

А како ли је тек у остатку Европске уније кад је овако у њеном индустријском лидеру?

Тим више што је Урсула фон дер Лајен указала и на податак да су губици због раста цене енергената у Европској унији, са 106 милијарди минуса средином октобра, до почетка новембра већ стигли до 127 милијарди евра. Само од почетка текуће године.

Штавише, испоставља се да су у Немачкој складишта гаса 1. новембра била на нивоу попуњености од само 61,03 одсто; месец и по дана раније упозоравало се да може бити гадно ако до 1. новембра цифра буде 77 одсто а испало је и знатно мање од тога.

Са знатно већим шансама да и због овог фактора у некадашњој европској башти постане и знатно горе.

Чему не треба да се радујемо злурадо јер су страни инвеститори, које смо мамили разним субвенцијама и другим поклонима на наш рачун за њихов профит, већ довољно масовно почели да затварају своје погоне да би то упозорење на оно што нас чека могло да се игнорише.

А шта би нас тек чекало кад бисмо се, санкцијама Русији, одрекли и јефтиног руског гаса као Немци…

Шта је Марта Кос поручила Студентској листи, и ко то тера Русе из Србије

Насловне стране српских новина које су овог четвртка објавиле фотографију са конференције за медије представника нове власти у Србији сигурно нису одушевиле представнике власти у суседној Европској унији.

На столу су се, наиме, пред представницима будуће власти у Србији међу микрофонима нашли и микрофони наше телевизије, као и још две руске телевизије.

Европска комисија, у Извештају о напретку Србије у коме извештава да је Србија назадовала по њиховим критеријумима, тражи и да се у Србији, као допринос слободи информисања, укину руски медији. Почев од РТ Балкан који их нарочито нервира.

Но Европску комисију би још више морало да изнервира што је на поменутој конференцији за медије исказана и намера да се са Русијом поново склопи дугорочан, штавише, вишегодишњи гасни аранжман, уместо краткорочних тромесечних као што се уобичајило након што је руска Спољна обавештајна служба јавно изнела сазнања да се оружје из Србије продаје тако да стигне до Украјине. Што вероватно значи да би повратак на дугорочни гасни аранжман требало да буде праћен и успостављањем већег безбедносног поверења него у минулом периоду.

А Европска комисија, насупрот томе, тражи да руски гас буде укинут као и код њих где је сад 9 до 10 пута скупљи него што је био пре него што су га себи укинули, са већ описаним последицама.

И траже, наравно, да уведемо санкције Русији као и они. Власт у Србији може да се промени, али не могу да се промене захтеви Европске уније према Србији. Осим што стигну следећи захтеви чим испунимо претходне.

Тако да се, наравно, изнова тражи и спровођење споразума из Брисела и Охрида из 2023. године. Који поред осталог предвиђају и улазак такозваног Косова у међународне организације, дакле и у Уједињене нације, па стога Урсула фон дер Лајен с правом објашњава да би спровођење тог споразума представљало фактичко признање самопроглашене независности наше јужне покрајине.

Програм Студентске листе изричито наводи да се неће дозволити учлањивање такозване Републике Косово у међународне организације, а и поврх тога „сви споразуми морају бити подвргнути процени уставности, а неприхватљиво је спровођење било каквих неуставних одредби било ког закљученог споразума“.

Што се Русије тиче, „Република Србија ће задржати принципијелно становиште о неувођењу рестриктивних мера према Руској Федерацији“ уз очување „традиционалног партнерства“, укључујући координацију у Савету безбедности УН у вези са заштитом територијалног интегритета Србије.

Што је, разуме се, потпуно нормалан став. Али ће, баш зато што је нормалан, неминовно доћи у колизију са ненормалним захтевима Европске уније.

А слаткоречивост Марте Кос приликом представљања нових/старих захтева Европске уније не сме се побркати са добрим намерама. Ни она ни њени послодавци, наиме, према Србији немају добре намере, него своје намере.

Тако да, кад европска комесарка устврди да су захтеви студентског покрета исти као захтеви Европске уније – владавина права и остале темељне вредности – то треба разумети и као превару и као подвалу.

Као превару, зато што владавину права и остале вредности сви можемо да видимо на делу у облику пендрека, сузавца и поноћних упада у суд.

А као подвалу зато што нису то, око вредности и права, и једини захтеви Европске уније, него и све споменуто око Косова и Метохије и Русије, поред осталог.

Најзад, да нам подваљује вредности док тражи нешто сасвим друго, признала је и сама Марта Кос кад је победницима избора поручила да „веома пажљиво прочитају шта пише у овом извештају“ јер „то је јасна порука шта треба урадити“…

Паметноме доста. Савршено је очигледно да се у наведеним тачкама програм Студентске листе за Србију и програм Европске уније за Србију налазе у директној супротности.

Јер је одавно речено да не може и Косово и Европска унија. Не може и Русија и Европска унија. А да и не говоримо да Европска унија више није оно што рекламира Марта Кос, него оно што демонстрира по улицама европских градова и оно што се затвара у немачкој индустрији да све буде још и безнадежније. Плус поноћни упад у суд. Да ли то спада у независност судства, или у владавину права у Европској унији?

Истовремено, све то не значи и да ће Европска унија одустати од спровођења свог програма за Србију и њено распарчавање.

Тако да преостаје питање спровођења програма Студентске листе за Србију и њену најављену обнову.

Ко ће то спроводити? И какви ће бити механизми контроле да буде спроведено оно што је и написано?

Процес одлучивања и даље је у току, јер, да је другачије, нема разлога да то не буде објављено.

Карактеристично, студенти из Ниша пријавили су да извесни појединци и интересне групе, укључујући партијске, покушавају да наметну кадровска решења „у супротности са основним начелима Студентског покрета“.

На студентима је да се томе одупру, јер, како и сами уочавају, уз историјску подршку, Студентска листа добила је и историјску одговорност. Па сходно томе нишки студенти и поручују да је обавеза победника да „без компромиса истраје у испуњавању обећања датих грађанима“. Која су наведена у цитираном програму.

У супротном, разлога за задовољство имаће само послодавци Марте Кос из Европске комисије. Који су такође навели шта све хоће да нам ураде у извештају чије читање и испуњавање она препоручује.

За једно су гласали грађани Србије. За друго, Марта Кос, Урсула фон дер Лајен и Каја Калас. Чијим ће програмом бити уређивана Србија, тако ће нам и бити.