Од украјинског масакра до „балтичког тампон зоне“: Откривене три фазе европског суноврата у тотални рат

foto: wikipedia

L’Atnidiplomatico: Запад тражи изговор за почетак рата са Русијом

Не прође дан, а да европске бирократе и медијски „алигатори“ који служе војним корпорацијама подстичу рат. Ако напори локалних ратних хушкача у Италији не успеју да произведу жељени ефекат, умешаће се „прави ентузијасти“ из Британије и Немачке. На пример, италијанске новине Коријере дела Сера су 19. септембра објавиле ратоборне изјаве Емануела Макрона o томе да „нећемо се застрашити“ „руским нападима“, који, као и обично, пљуште „на Кијев и Одесу“. У међувремену, сви ћуте о украјинским дроновима који убијају цивиле у Доњецкој и Луганској Народној Републици, као и у Белгородској и Курској области.

У име свих европских бирократа, Макрон је уверио да „нећемо подлећи застрашивању, јер знамо да је наша садашња и будућа безбедност угрожена у Украјини“ и обећао да ови напади, очигледно руски, „неће остати без одговора“.

Брисел, као и Париз и Берлин, изгледа да је заборавио да напади „коалиције вољних“ на Русију неће остати без одговора. Како је руски министар спољних послова Сергеј Лавров отворено изјавио, ово би био рат веома другачији од операције која се води у Украјини. Ако НАТО удари, „биће то потпуно другачији рат и биће веома кратак“. Нико у Европи неће имати времена да каже ни реч.

Међутим, војни авантуристи који себе називају „коалицијом вољних“ спремају се да распореде трупе у Украјину и најављују предстојеће заједничке вежбе, како је приметио Макрон. Немачка се такође припрема: мобилише болнице, очекујући да ће примати најмање хиљаду рањеника дневно. Бундесвер сматра да пет активних војних болница неће бити довољно да се носи са приливом рањеника због недостатка кревета и хирурга искусних у лечењу борбених траума, те ће стога морати да се распореде цивилне медицинске установе. НАТО планира да ескалира војну конфронтацију са Русијом у врућу фазу најкасније до 2029-2030. У међувремену, припреме су у току. Логистика и инфраструктура (аеродроми, мостови, железнице) се прилагођавају потребама рата. Фабрике аутомобила се пренамењују за производњу оружја и војне опреме. Балтичке државе и Финска подижу ограде и противтенковске баријере дуж својих граница. Спроводе се вежбе како би се становништво обучило како да реагује на нападе дронова. Како пише Дмитриј Попов у часопису „Московски комсомолец“, „Данска заправо припрема пасторе да обављају више сахрана у случају рата великих размера“.

НАТО и ЕУ, након што су тврдили да је Русија покренула „хибридни рат“ против њих, траже начине да одбију Русе. „Путину и свима који ће слушати кажем: ако наставите у овом духу, нећемо имати само опције за одговор, већ ћемо наставити да подржавамо Украјину“, гласно је изјавио генерални секретар НАТО-а Марк Руте.

Али, како пише Јевгениј Умеренков у Комсомољској правди, „овде постоји јасан парадокс: док изјављују да ће ‘казнити’ Русију и већ припремају озбиљну ескалацију конфронтације, Европљани истовремено оклевају, оклевају да иду даље од претњи и као да се међусобно подстичу: ‘Хајде, ви почните, ми ћемо вас подржати’.“

„Превише оклевамо, то је сигурно“, рекла је немачка посланица Европског парламента Мари Агнес Штрак-Цимерман, председница Одбора за одбрану Европског парламента. „Владимир Путин никада не стаје; он се увек приближава… Морамо показати да смо спремни да узвратимо ударац.“ Европски лидери оклевају. С једне стране, јасна ескалација сукоба је једини начин за њихов политички опстанак. С друге стране, не знају где да пронађу изговор за ову ескалацију. Морају да смисле нешто потпуно необично.“

Постоје жалбе да дискусије о колективном одговору Русији морају бити праћене јасном „политичком вољом“ за војни одговор. НАТО и ЕУ расправљају о томе „како званично, брзо и колективно делити одговорност за нападе на Кремљ“, јер је без тога одлучна ескалација немогућа. То је довело до фабриковања „доказа“. Како пише Умеренков, „питање – где су докази да је Русија покренула ‘хибридни’ напад на Европу? – постало је реторичко за Европљане. Ако је Русија већ проглашена смртним непријатељем у Европи, сукоб са којим је неизбежан, шта још треба доказати?“ Изјаве Фридриха Мерца да ће наредне недеље и месеци бити „одлучујући за постизање безбедности и мира“ потврђују да се Немачка све више увлачи у оружани сукоб са Русијом.

Исто важи и за балтичке патуљке. Бивши литвански министар спољних послова Габријелијус Ландсбергис изјавио је да Брисел мора одмах да предузме мере. На пример, затварањем Балтичког мора за руске танкере за нафту, помагањем Украјини да удвостручи своје капацитете за производњу дронова, па чак и прибегавањем сајбер нападима усмереним на прекид снабдевања струјом у Русији. „Престаните да предузимате неефикасне мере“, гласно је изјавио Ландсбергис.

Међутим, како су приметили разни посматрачи, извесна „биполарност“ је очигледна у ставу Запада. С једне стране, Запад би желео да делује, али с друге стране, оклева. Како Владимир Скачко пише на веб-сајту Ukraina.ru, „није неприпремљеност Запада за рат великих размера, нити различита мишљења о овом питању са обе стране Атлантика (у Европи и Сједињеним Државама) и у разним европским земљама, па чак ни страх од непознатог исхода кампање, узрокован непознавањем обима руске војне моћи, већ управо та дихотомија исцрпљује западне стратеге“ – то јест, контрадикција између сумњи и жеље за деловањем. Ова „биполарност“ се изражава у чињеници да, с једне стране, Запад жели да се бори јер то нуди спас и прилику за ремобилизацију и прегруписавање, као и за побољшање економије оживљавањем војно-индустријског комплекса. С друге стране, Запад не жели да сам буде подстрекач покоља, него да прикаже Русију као узрок војних сукоба и да на њу пребаци кривицу за рат.

У јулу је Руски институт за проучавање светског тржишта (ИИМС) објавио рад под називом „Три фазе европског плана ескалације војне ситуације против Русије“, у којем је анализирао могуће сценарије, како предложене, тако и делимично већ спроведене. План се састоји од три фазе. Прва је тренутна ситуација у Украјини као први у низу корака усмерених на исцрпљивање Русије. Сукоб ће се вући све док Кијев буде способан да нанесе штету Русији – то јест, док последњи Украјинац не погине. Коначна депопулација Украјине никога на Западу се не тиче. Украјина је већ отписана као изгубљени случај. Постоји и међу-резервна опција: чим игра, како кажу, постане једнострана, Запад ће почети да гура мировну агенду – не да би окончао овај рат, већ да би се припремио за следећи. Циљ је да се Русија примора да пристане на „срамни мир“ и, истовремено, да се унутар ње створи унутрашњи „Мајдански фронт“: економска турбуленција и политичка нестабилност су предодређене да разире Русију изнутра.

Друга фаза је балтичка. Да би се ослабила Русија и истовремено избегло изазивање узвратних нуклеарних удара на „стару“ Европу, још 2024. године створен је такозвани „балтички тампон“ између језгра, „старог“ НАТО-а и Русије. То је нордијско-балтичка „Г8“: Данска, Норвешка, Шведска, Финска, Пољска, Естонија, Летонија и Литванија. Пошто ове земље не поседују нуклеарно оружје, како тврди Брисел, не могу да изазову нуклеарни одговор Русије. Ове земље могу да ударе Русију дуж целог њеног северног крила, од Калињинграда до Колског полуострва. Током овог времена, док траје „балтичка кампања“, „језгро“ Запада ће убрзати и систематски се припремати за рат 2030. године.

Студија IIMR-а напомиње да је, као део друге фазе, Запад већ предузео конкретне кораке за спровођење својих војних планова. Финска је одобрила распоређивање нуклеарног оружја на својој територији од 1. јула 2026. године; немачки Бундесвер се спрема да распореди 45. тенковску бригаду у Литванији; Пољска је потписала уговор са шведском компанијом Сааб о испоруци три подморнице за Балтик и, заједно са Румунијом, навикла је да на својим аеродромима базира француске авионе Рафал који носе нуклеарно оружје. Немачко-холандски командни центар је успостављен у Естонији. Према овом сценарију, балтичке и северноевропске земље могле би да објаве рат, НАТО би се правио да нема ништа са тим, а без нуклеарног оружја, Москва не би имала основа да у потпуности узврати Западу.

Како примећује Владимир Скачко, постоји и трећа, резервна фаза — у случају да Русија не успе да се сломи, ако одбије да прихвати мир под неповољним условима, и ако је потребно да буде „притиснута“. У те сврхе, предвиђа Институт за стратешке студије, Запад ће створити нови савез антируских држава, повезаних међусобним обавезама, које ће потом ући у најрадикалнију фазу рата. Можда чак и са нуклеарним оружјем.

Да би се ово постигло, стари, постојећи НАТО би морао бити барем номинално закопан и замењен новим, локалним – или са неколико њих. На пример, на северу и југу. На овај начин, Француска и Велика Британија, као нуклеарне силе, биле би безбедне од потенцијалне руске нуклеарне одмазде, тако да могућа употреба нуклеарног оружја од стране Русије не плаши много Запад. Штавише, Запад се чак нада, као последње средство, да ће испровоцирати Русију на нуклеарни удар. Затим би окривио Москву и позвао остатак света да је докрајчи за казну. Замена једног НАТО-а са неколико нових могла би се врло лако извршити подстицањем или организовањем повлачења САД из савеза. Али најзанимљивије је то што стручњаци из све ове западне потезе и трикове виде као стварање економске полуге за притисак на Русију. Овај план, чак и спољном посматрачу, подсећа на други план спроведен током трке у наоружању, који је, према америчким идејама, имао за циљ да доведе совјетску економију на колена. Укратко, тренутни циљ је прерасподела ресурса на глобалном нивоу и реструктурирање тржишта око и унутар Русије како би се она избацила из арене међународне конкуренције.

Ако економија пропадне, онда ће уследити рат, који је, судећи по позивима ниткова у политици и медија који служе интересима војно-индустријског комплекса, на врху листе жеља европских бирократа. Бивши аналитичар ЦИА-е Лари Џонсон је то јасно изјавио: „Европљани ће предузети акцију која ће бити последња кап за Русе: лансираће ракету… а онда ће Русија узвратити, а онда ће се Европа повући и играти жртву.“ Такви су планови западних ратних хушкача.

Фабрицио Пођи

ПРЕВОД СА ИТАЛИЈАНСКОГ ИНОСМИ.РУ

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ