О БУДУЋНОСТИ СРПСКЕ ШКОЛЕ: РАЗМИШЉАЊА АЛЕКСАНДРА ЛИПКОВСКОГ

др Владимир Димитријевић

ДЕМОГРАФИЈА 

Србија изумире.

Према попису из 2022. године, у Републици Србији (без података за Косово и Метохију) живи 6.647.003 становника, што представља пад од 6,9% у односу на попис из 2011. године. Демографска слика Србије карактерише се старењем становништва, негативним природним прираштајем и концентрацијом људи у већим урбаним центрима.  Србија има једну од најстаријих популација на свету, са просечном старошћу од преко 43 године. Просечна стопа фертилитета је око 1,63 деце по жени, што је испод нивоа просте репродукције (који износи 2,1). Око 75% становништва живи у урбаним срединама. Једини регион у којем је забележен раст броја становника је Београдски регион (пораст од око 1,6%), док сви остали делови земље бележе пад. 

Ђачка Србија изумире. Ове године уписано је око 62 500 ученика у први разред основне школе.

Нема никаквих озбиљних покушаја да се ситуација поправи.

Што је најгоре, будућност наше земље је мрачна – не само демографски, него и образовно.

НЕУМОРНО СВЕДОЧЕЊЕ

Постоје часни људи који о томе сведоче. Један од њих је и проф.др Александар Липковски са Математичког факултета Универзитета у Београду. Као некадашњи проректор Београдског универзитета и председник Националног просветног савета, проф. Липковски у својим радовима и иступима анализира непрекидне образовне реформе у Србији (од 2001. године до данас), истичући да су оне вођене спољним политичким притисцима с циљем деградације домаћег просветног система. 

Професор Липковски сматра да узроци реформи нису унутрашња потреба за унапређењем знања, већ спољни фактори глобализације и политички притисци. Наметање модела који долазе из политичких центара ЕУ и САД, при чему се образовни систем прилагођава глобалном тржишту, а губи се национални суверенитет над просветом. Између осталог, Липковски види огромну разлику између Велике повеље универзитета (Magna Charta, 1988) која је штитила аутономију, и Болоњске декларације (1999) коју су донели политичари ради униформисања и комерцијализације високог образовања. 

ДИКТАТУРА У ОБРАЗОВАЊУ

Промене у Србији су диктиране преко кредита и донација међународних организација (Светска банка, НВО сектор, Сорош фондација), што је створило слој „лажне елите” која живи од реформских пројеката. То је у Србији довело до преласка са традиционалног стицања знања на површно развијање „компетенција” и „вештина” прилагођених искључиво тренутним потребама страних компанија. 

Последице ових процеса, према оцени Липковског, дубоко су деструктивне по српско друштво и просвету.

Дошло је до систематског снижавање образовног нивоа, где се чак и у првим разредима основне школе губе основе писмености и рачунске способности у корист површних садржаја. Образовање се огромном брзином претвара у услужни сервис. Циљ је стварање послушних појединаца који извршавају задатке, али немају критичку свест нити способност дубљег промишљања.

Дуготрајни процеси водили су потискивању националних предмета (српски језик, историја, географија) и маргинализација традиционалних вредности (Светосавља) у корист секуларизма и неолибералних агенди. Томе треба додати и губитак истинске аутономије униврезитета, хиперпродукција приватних факултета сумњивог квалитета и бирократизацију рада професора кроз бесмислене бодовне системе. 

Тако су створени школовани Срби који лако напуштају земљу. Тиме Србија постаје извозник готових људских ресурса, док економија остаје на нивоу колонијалног додатка Западу. 

РУШЕЊЕ ТРАДИЦИЈЕ 

Док је у традиционалном образовном систему главни циљ свестрана изградња ученика као личности знања и просвећености, савремени систем пропагира тржишне вештине и прагматична „постигнућа“. Ученик класичне школе развија радне способности и интелектуалну дисциплину, док је циљ „транзиционог образовања“ клијент – потрошач у оквиру „образовног сервиса“. Учитељ старог кова је преносилац знања и васпитач, а добили смо, овде и сада, пуког администратора и „менаџера наставе“. Док су стари планови и програми рационални и национално утемељени, нови су хаотично – глобалистички и лишени вредносног система.

Проф. др Александар Липковски решење види у заустављању наметнутих реформи, враћању програмима класичне српске гимназије, јачању улоге државе и Цркве у просвети, те обнови сувереног образовног система који ће примарно служити сопственом народу, а не страном тржишту. 

БОРБА СЕ НАСТАВЉА 

Липковском је, одавно, све јасно. У свом тексту „О неким негативним појавама у систему образовања и васпитања“ писао је:“Данас је свима постало јасно да је будуће глобалистичко „благостање” замишљено за 5% владара света који, свако у својој држави, управља са преосталих 95% становништва рафинираним методама које укључују контролу јавних медија и образовања. Ове су методе развијене у Сједињеним Америчким Државама у доба хладног рата у другој половини двадесетог века, уз обилато коришћење научних средстава, пре свега психологије. У реформи образовања важну улогу игра и финансијски аргумент: трошкови општег образовања се у што је могуће већој мери преваљују на леђа грађана, да би се држава ослободила „сувишних” трошкова, а у ствари лишила основне контролне полуге свог будућег опстанка и развоја: квалитетног образовања својих грађана. У том правцу су усмерени сви појединачни аспекти најновијих реформи: инклузија са индивидуализованим програмима рада, потенцирање ученичких права уз обесправљивање наставника као васпитача, немогућност коришћења педагошких казнених мера и многи други. При томе се избегавају прави реформски захвати који би донели побољшање, као што је укидање сменске наставе.“

До када ће то трајати? Док Србија небуде слободна и своја. На нама је да се боримо за слободу Србије, јер ће само тада образовање у овој земљи моћи да буде покретачка сила раста и развоја. Професору Липковском треба захвалити на борби за такву Србију. 

Светосавска академија „Пред Светим Савом – одбрана српског образовања“

Чачак, 13.01.2023.

АЛЕКСАНДАР ЛИПКОВСКИ 

РЕФОРМА СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА – УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ 

Увод

Општа је констатација да је српско образовање, основно, средње па и високо, данас у веома тешкој ситуацији. Tешка ситуација није дошла одједном већ се деценијама развијала још од деведесетих година прошлог века, а са посебном жестином у последњих двадесетак година, од доласка на власт глобалистичке клике „европских демократа“ двехиљадитих. Последњих двадесет година, осим што су донеле економску зависност од Европске уније, у коју су нас власти постепено уводиле и коју је данас веома тешко али не и немогуће савладати, донеле су и промене у образовном систему по западном глобалистичком обрасцу, које су постепено, уз повремене покушаје отпора, ипак на крају довеле до пропадања здравог, традиционалног образовног система у Србији. Болоњска реформа, „пепси“ реформа ( за читаоца који са тиме није упознат, скраћеница не потиче од заслађеног америчког напитка већ од промена у образовању двехиљадитих, које је промовисао један уски круг педагога и психолога), права ученика, инклузија, централизација и администрација у образовању, беспарица, пропаст традиционалних моралних вредности и многобројне друге невоље притисле су српско образовање.

Сам поглед на странице дневних новина које преносе многобројне случајеве ученичког насиља над вршњацима али и над наставницима, сугерише мисао: образовање је у клиничкој смрти. Покушаћу да применим лекарски поглед на ствари, да дам анамнезу, дијагнозу и предложим терапију овог страшног, смртоносног обољења.

Анамнеза

Српска просвета је на самрти. Јасни симптоми су следећи: просечне оцене се ближе петици, ниво знања ђака а посебно матураната све је нижи, ученичко насиље у школама расте, све је мање матураната заинтересовано за наставнички позив, све је мање дипломираних наставника појединих струка који желе да раде оно за шта су се школовали. Сваки од ових симптома је немогуће оспорити, а они који раде у школи са децом или на факултету са будућим наставницима ће ово једногласно потврдити.

Довољно је погледати наслове у новинама да се уверимо да је ниво насиља у школама све већи. И то од стране ученика, који су у променама закона последње две деценије постали заштићени од васпитно-поправних мера „као бели медведи“.

О просеку оцена не вреди и говорити. Скоро сваки родитељ који „држи до себе и свог детета“ досађиваће професору математике који је родитељском мезимцу дао тројку, да не говоримо о слабијим оценама које се апсолутна већина професора ни не усуђује да даје. Фактички, јединица је постала законом забрањена.

Низак ниво знања матураната показан je на последњем пилот-тесту обавезне матуре. Матуранти нису у стању да савладају ни 15% задатака из математике које су савладавали њихови дедови и прадедови. Довољан је кратак поглед на збирке матурских задатака из тридесетих година двадесетог века и њихово поређење са предложеним задацима на пробној матури ове године да се у то уверите.

Ево и једног податка из статистике уписа на Математички факултет Универзитета у Београду. Смер за наставнике математике прима годишње 70 буџетских студената. Иако сваки свршени математичар са тог смера може одмах добити посао у Србији, па и у Београду, у првом уписном року пријавило се 6. Шест, и словом и бројем!

Дијагноза

Дијагноза ове болести мора да садржи озбиљан, дубински увид у факторе који су до болести довели. Покушајмо да га дамо. Ови се фактори могу поделити у две велике групе.

Општи фактори: неолиберална глобализација

Да ли сте чули кодне речи: зелена агенда, одрживи развој, глобално загревање? Људска права, инклузија, ЛГБТ+, родна равноправност? Све те кодне речи припадају глобализацијском покрету, који се труди да уништи не само народе и државе, већ и мислеће појединце. Спроводи се урушавање општељудских моралних и хришћанских норми (лаж, превара, еутаназија, уништење брака и породице постају норма), уз одступање од десет божјих заповести које спадају у цивилизацијско наслеђе човечанства, да наведемо само неке: поштуј оца и мајку, не убиј, не чини прељубе, не укради, не лажи, не пожели туђе. Друштвени и државни идеал је постао мамонизам, који се зове потрошачко друштво. Да би могли да трошимо, морамо да зарадимо новац. Тиме су заражене целе генерације људи у западноевропским државама и друштвима, и цела друштва. У циљу зараде све је постало дозвољено.

Ако боље погледамо, тим државама и друштвима данас управља каста професионалних корумпираних политичара. Процес је почео одавно, још док су Франсоа Митеран и Хелмут Кол организовали нову Европску Унију. И ако је Кол био озбиљан професионалац коме се не може приговорити (мада смо у Србији на њега љути због односа према српском народу, за који је у великој мери одговоран Ханс-Дитрих Геншер), Митеран је политичар са озбиљним моралним преступима: све време свог председниковања живео је у прељуби, а кад је умирао по његовој жељи над њим је извршена еутаназија. Међутим, већ наредне генерације европских политичара биле су још много горе: Саркози, Трудо, Макрон. Људи без морала и без имало хришћанског духа, преваранти и лажови. Агенда родне равноправности изродила је жене – политичаре као што су Аналене Бербок, Каја Калас, Сана Марин. Профил скоро сваке од њих показује могуће психолошке проблеме: социјални положај, лоше образовање, породица, али и коруптивни подстицај: брзо напредовање, лако стицање високог образовања. Сетимо се незналициних изјава о „стотинама хиљада километара од Берлина“ и о „заокрету за 360 степени“. На крају овог развојног пута пала је и немачка просвета. Тврђава европске културе, Гетеа и Бетовена, интелигенције и инжењерства, докрајчена је од стране ликова као Шолц и Бербок. Најзад, уништење Северног тока треба да спречи било какве могућности удруживања Немачке и Русије на европском тлу у циљу осамостаљења Европе од лажних протестантских глобалистичких англоамеричких „вредности“.

Процес уништења класичних европских друштава почео је већ одавно, пре свега уништењем образовања и образовних идеала немачког конзервативног друштва. Понос немачког образовања, класичне и реалне гимназије, које су биле образовни образац и у српској односно југословенској просвети, као и двеста година пре тога у Русији Петра Великог, уништене су јер су родитељи добили право да своју децу уписују у средњу школу (после четвртог разреда основне) по сопственој жељи а не по препоруци разредног старешине. Стандарди образовања, уместо традиционалног знања, постају „Unabhängigkeit, Teamwork, Kreativität, Konfliktmanagement“( независност, тимски рад, креативност, управљање конфликтима) , уз успутно али дубинско загађење немачког језика англицизмима. Знате ли да Немци више не користе своју рођену реч „Fahrschein“ већ енглеску „ticket“? Чувени немачки универзитети имају све мање домаћих студената. Болоњска реформа је довела до тога да су, после почетног супротстављања групе најјачих техничких универзитета, постепено сви универзитети у Немачкој укинули звање дипломираног инжењера (осим пар студијских програма у источној Немачкој – Лајпциг, Дрезден). Уместо „Fachhochschule“ (стручна висока школа), Немци су добили „University of applied studies“, што је злоупотреба речи „universitas“ и превара, јер у стручним школама нема и не треба да има науке, то није њихов задатак. Сведоци смо пада нивоа наставних и научних звања, како апсолутног (некадашњи магистар у Србији је данас по нивоу знања и научних достигнућа једнак данашњем докторату), тако и релативног (некадашњи RNDr – rerum naturalium doctor у Чешкој је био еквивалент звања доктора, а данас је еквивалентан мастеру).

Поменуо сам већ „Пепси“ реформе. Овај приступ болећивости према ученицима(термин „болећивост“ предложен од стране Владимира Димитријевића за описивање стања у просвети, одлично одражава суштину. Ради се, наравно, о лажној болећивости, а не о хришћанском саосећању) изазвао је пропаст западних образовних система кроз урушавање положаја знања у укупном систему вредности.

Један од наставних предмета који у последње време служи интересима глобализације је биологија. Поред експанзије Дарвинове теорије (која је, као и многе научне теорије других природних наука и математике, базирана на аксиоми тј. догми еволуције) промена наставних планова биологије уз увођење тема као што је „биологија осећања“, „хермафродитизам“ и других које за циљ имају постепену „гендеризацију“ ове науке, са релативизацијом улога полова у људском друштву, дешава се у свим западним образовним системима.

Специфични фактори: српска, руска и православна питања

Постепено разбијање корпуса православних народа, а посебно словенских (српског, руског, грчког), свим расположивим средствима (црквени расколи, етнофилетизам, формирање лажних нација, локални ратови), интензивно се одвија већ бар двеста година. Сетимо се албанске епопеје српске војске и народа и пробоја Солунског фронта, при чему је помоћ западних савезника била дата невољно под притиском руског цара. Сетимо се грчко-турског рата 1919-22, рата када је Грцима изостала савезничка подршка. Протеривање православних Грка из Мале Азије пратила су окрутна убиства православних свештеника ( свети мученик Христосм Калафакис ). Грчко православље је овај рат већ изгубило. Дејство англосаксонске масонерије преко Васељенског патријарха Мелетија IV (како кажу православни извори, масона 33. степена) довело је до раскола у православљу поводом календарског питања – тзв. „Свеправославни сабор“ у Цариграду 1923. (који би било правилније звати саветовањем, јер је присуствовало само седам свештеника и двоје лаика) на коме је Васељенски у име целог православља „прихватио“ Миланковићев предлог новојулијанског календара. Приметимо да је Миланковић у овој ствари учествовао на наговор Љубомира Јовановића, тада министра вера у Пашићевој влади и великог поборника српско–хрватско–словеначког народног јединства као и критичког приступа српској историји у односу на тзв. романтичарски приступ.

И данас су актуелне некадашње „препоруке“ окупације Србије ради њеног „уљуђења“, изнете још 2003. године од стране Соње Бисерко и њеног Хелсиншког одбора: „Због одсуства либералне визије неопходно је стварање нове елите кроз подршку радикалним променама у образовању, пре свега основном и средњошколском“. Нећу пропустити да поменем и закључак Савета Европе из октобра 2000. године о потреби промене наставних планова историје у Србији. 

Један од школских предмета преко којих се директно спроводи „уљуђење“ односно преумљење српског народа је историја. Та тенденција није нова. Борба германофилских историчара против славјанофилских евидентна је на целој словенској територији (до Лабе на западу и до Јадранског и Средоземног мора на југу, историјској руској и историјској српској територији) већ више стотина година. Она се огледала и у наметању промена наставних планова историје, и у промени и фалсификацији самих историјских чињеница, као и у стварању анимозитета према православљу и православном словенству.

Механизми напредовања болести: школа, медији, подржавани обрасци понашања

Масмедији доводе до промене образаца понашања који затим мењају школу. Систем вредности се мења. Даћу једну илустрацију. Недавно из аутомобила прочитах рекламни слоган: „Зграби оно што ти фали!“ На страну то што реч „фали“ промовише лош српски језик, оно што се из овог слогана усађује у свест је „зграби“, дакле, узми насилно. И то постаје основна парадигма понашања: безобзирност у поступцима, недостатак моралних обзира, стил понашања „добро је кад је добро за мене“.

Школа се мења уз помоћ механизама „меке“ окупације споља и, што је још много горе, изнутра. Мека окупација механизмима „приступног процеса ЕУ“ одвија се применом условљене финансијске „помоћи“ преко пројеката из којих се део новца враћа онима који их дају, а део одлази у коруптивне сврхе стварајући поборнике и реализаторе новог, неолибералног образовног система. Злоупотреба претприступних механизама принуђује Србију да мења своје образовне прописе. (Користим реч „злоупотреба“ јер образовање не спада у acquis communautaire – централизоване обавезујуће прописе ЕУ, али је Србији ипак силом наметнуто као глобалистичка образовна парадигмае. Колико јуче сазнадох да је пројекат који припрема промене образовних стандарда као узор имао канадске и аустралијске, најпроминентнијих сатанистичких англофоних режима.) Уосталом, већ је доста времена прошло од како је српском народу и држави наметнуто „преумљење“ на протестантске вредности.

Систем врши и показно злостављање оних који му се супротстављају. Да поменем два свежа примера. Недавно је проблеме са унапређењем на Философском факултету Универзитета у Београду, настале због његових патриотских ставова, имао професор Милош Ковић. Они су на срећу окончани његовом победом. Такође недавно, имали смо и суспензију професора Шесте београдске гимназије Јована Кнежевића са нажалост трагичним исходом: окончана је његовом смрћу. Јован Кнежевић је био професор математике какав се пожелети може, чији би опис стао у две речи песме: праведан и строг. Колегу сам познавао, много пута сретао и слушао на семинарима Друштва математичара Србије како са ентузијазмом покушава да колегама наставницима приближи педагошке истине о сложеним темама средњошколске математике. Преминуо је напрасно после (треће по реду) суспензије због жалби неодговорних родитеља на његове оцене, неколико месеци пре пензионисања.

Генерално гледано, оснаживањем родитеља у школском процесу је настао преокрет. Дошло је до злоупотребе појма људских права и увођења појма „психичко злостављање ученика“, под који се сада може сврстати свака лоша оцена. И зато имамо пораст броја петица и „вуковаца“. Чак и више од тога, по најновијим вестима из „Министарства просвете“, наставници ће морати да писано образлажу (!) оцене. Све ово је природна последица прихватања система „вредности“ друштва, у коме родитељи могу да отпусте наставника јер је деци на часу посвећеном ренесансној уметности деци показивао слике Микеланђеловог Давида. (https://sputnikportal.rs/20230325/mikelandjelov-david-proglasen-za-pornografiju-1153046418.html)

Корупциони механизми су обезбеђени и променама закона које су извеле централизацију контроле од стране министра и Министарства просвете. 

Недано у програмском документу прочитах фразу „реформског“ духа: „Изазов за образовање 21. века је да је ученик оспособљен да самостално и креативно решава животне проблеме“. Заиста, ако ово буде идеал образовања у Србији, сви наставници и професори могу одмах да одустану од свог посла и да ништа не раде у циљу подизања образовног нивоа својих ученика и студената.

Терапија

Свака озбиљна анализа стања мора да се заврши предлогом начина излечења. Како се борити са страшном болешћу просвете? Морамо се борити свим расположивим средствима, јер то је дугорочна борба за опстанак српског народа и државе, са његовим обичајима, традицијом и моралом. Хришћани се боре љубављу.У овом случају, љубављу према свом народу: патриотизмом.

Ова борба има два аспекта. Прво, то је наша заједничка борба, целог наставничког позива. Морамо бити уједињени у борби за статус наставничког звања. Два су основна задатка те наше борбе: повећање буџетских издвајања и измена законских прописа (децентрализација, смањење администрирања, повећање права наставника). Наставници имају све више обавеза а све мање права, док је код ученика обрнуто: они имају права али немају обавезе.

Не заборавимо ипак да, поред заједничке, морамо водити и индивидуалну борбу, свако у свом окружењу. У то спада и поштење приликом оцењивања. Поштујмо класичне педагошке принципе, оцењујмо на основу апсолутних критеријума, дајмо тројку па и јединицу кад треба, макар и уз претњу конфликта на радном месту. У то спада и развој споствене личности. Уместо гледања ријалити програма и ТВ дневника, провођења времена на друштвеним мрежама чији робови сви постајемо, бавимо се стручним усавршавањем, читањем књига, корисним друштвеним активностима у микроокружењу, секцијама у школи. А то је и указивање на неправилности и неморалности на сваком кораку око нас. Ми смо наставници, одговорни за васпитање, не само на радном месту него и у свом окружењу. Један од најважнијих задатака националне просвете је развијање патриотских осећања, љубави према српском народу и спремности да се ради за општу народну добробит. Будимо патриоте и бу̂димо патриоте, и у школи и код куће.

Излечење

Да ли је излечење уопште могуће?

Одиозни Жозеп Борел, председник Европарламента, сумњиве европске политичке структуре са сумњивим легитимитетом међу народима Европе, у октобру 2022. је изразио опште евроатлантско окупационо становиште када је рекао: „Европа је башта. Остали свет је џунгла. Баштовани морају ићи у џунглу, јер ће нас у супротном остатак света напасти“. ( https://www.eeas.europa.eu/eeas/european-diplomatic-academy-opening-remarks-high-representative-josep-borrell-inauguration_en ) Већ дуго није било толико расистичке изјаве високопостављеног белог колонизатора. Ово показује да излечења нема на „европском путу“, на коме нам следује само колонизација, „преумљење“ и пропаст нације и државе, уз процват појединаца који колонизатору служе. Неопходно је променити друштвене и политичке оријентире. Уместо евроатлантског, оријентишимо се на евроазијски простор. Пре неколико деценија немачка образовна политика је, користећи назив тада популарне песме „Go West!“ састава „Pet Shop Boys“, као слоган своје службе за академску размену DAAD употребила речи „Go East!“. Та је намера у својој основи била колонизаторска. Али, као што видимо, није успела и то не толико због Русије, колико због американизације саме Немачке. Данас, са српског становишта, овакав слоган је једини могући одговор на отужну паролу „Европа нема алтернативу“. Нећемо у „башту“, кренимо на Исток и пратимо решења која у образовању прихвата Русија. А Русија данас инсистира на високом нивоу знања на свим степеницама образовања, укинула је Болоњску реформу, вратила друштвено користан рад као обавезу у школе, максимално подржава развој породице и породичних вредности као и општељудских и хришћанских моралних норми. Па чак и забрањује мобилне телефоне и вејпове у школи, а о пушењу да не говоримо.

Завршимо једном малом модификацијом основног принципа руског и совјетског педагога Макаренка, чији је рођендан обележен 13. марта: у српском образовању максимално поштујмо ђака, али и максимално тражимо од њега. Или, како каже омиљени руски идиом, често коришћен од стране њиховог председника: држимо летвицу високо и резултати неће изостати. Овај захтев је у глобалистичком свету намерно заборављен. Неолиберализму није потребан паметан и самосвестан народ, а паметне појединце ће одабрати сам и васпитавати на неолибералном концепту. Да би Србија преживела и развијала се, неопходно је да волимо српство и „држимо летвицу високо“.