о. Андреј Ткачов: СИН, ДРВО И КУЋА

о. Андреј Ткачов

Ако се човек не бори за веру, она неприметно ишчезава. Топлина њеног недавног присуства још лебди у ваздуху, мирис још није изветрио, а ипак – саме вере више нема. Застрашујуће!

У једној од надреалних прича Данила Хармса појављује се лик – верник. Легао је да спава као верник, а пробудио се као неверник. Ипак, имао је обичај да се пре одласка на спавање и поново након буђења мери на лекарској ваги. Измерио се. Испоставило се да је тог јутра, кад се пробудио као неверник, имао двеста грама мање него кад је легао.

Не могу да гарантујем за тачност тих прорачуна; у причи су мере изражене у фунтама и пудима. Али закључак је био следећи: вера је тежила тачно онолико колико је износила разлика између та два мерења. Застрашујуће!

А Хармс никога није засмејавао. Гледао је својим безумним очима на улицу којом су се врзмали људи и тутњали трамваји, и кад би окренуо своју безумну главу, ниједна мува га се није плашила нити је у паници одлетала. Муве су га сматрале једним од својих. Страх се у свакодневици појачава. Баш тако  – на сасвим обичан начин – човек је изгубио веру. Као да му је глава случајно одсечена, а нико се није уплашио. Нико чак није ни дахнуо од запрепашћења. Као што је рекао Достојевски: „Тада смо вечерали…” „Да, ви сте тада вечерали, а ја сам веру изгубио!”

Чуо сам стотине посмртних беседа. Један свештеник је говорио: „Научници широм света су доказали да људска душа тежи три грама!” Реч „грама” изговарао је тако да се дупло „м” јасно чуло. Беседа се завршавала овако: „Почивај, драги наш. Почивај у миру. Почивај тихим, спокојним, вечним хришћанским сном.” Баш тако! Ни мање, ни више. И вечним, и хришћанским.

У тренуцима попут ових, можда би и сам Хармс, избуљених очију, извирио кроз прозоре иза наших леђа и упутио нам лудачки осмех.

Најважније ствари често нестају неприметно. Никакав изненадни гром не затресе ваздух изнад главе. Све остаје уредно и сређено. Зашто би ствари одједном кренуле нагоре? Једноставно зато што је неко рекао: „Више не верујем у Бога”?

Управо то је Миша Булгаков – тада још школарац – рекао свом оцу, професору Богословске академије, баш ту, за трпезом. И живот је текао даље, попут деце која се санкају низ брег: весело, безбрижно, у удобности и изобиљу, уз одјеке смеха. А оно што је уследило – револуција, грађански рат, глад и онај упорни, немилосрдни страх који их је годинама прогонио – да ли су ти догађаји уопште могли бити повезани?

„Нисмо знали да се у боци крије дух. Нисмо хтели да га пустимо напоље. Само смо извадили чеп – то је све. Нисмо мислили да је ствар озбиљна. Шта ће сад бити с нама?”

То су речи које су изговарали они што су некада аплаузом поздрављали свитање новог живота. Јадне, безумне душе. Кад буду излазили из затвора, неће носити ореол мучеништва – већ само избијене зубе и бубреге смрвљене од удараца. На градилиштима тог новог живота неће моћи да читају књиге, као што су то чинили некадашњи револуционари током свог изгнанства. Извлачиће их из топлих постеља усред ноћи, без налога тужиоца. И стрељаће их, без икаквог суђења.

Некад је, ради мирне савести, човек морао да „роди, посади и сагради”. Данас је задатак излити звоно, обновити цркву и научити да се читају часови пред Литургију. И тек тада – или упоредо са свим тим – долазе на ред син, дрво и кућа. Ако изостане тај први део, неизбежно ће неко доћи и уништити онај други: опљачкаће кућу, одвести сина у ровове, а дрво посећи за огрев током оштре зиме. 

За веру се мора борити. За веру. Остало ће доћи само.

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)