Никола Врзић: Наши и њихови

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Зашто би однос према питању страног посредовања у домаћим политичким (не)приликама морао да буде одређујући фактор за утврђивање искрености намере да нама буде боље него што јесте

Питање може да се учини само као теоријско, но ионако је само одговор заправо битан. Зато што из њега произлазе стварне последице, то јест све ове околности у којима живимо.

Добра и лоша опозиција

Која је, дакле, власт добра? Јасно: свака која ће државу оставити у бољем стању од оног у коме ју је затекла, односно у најбољем могућем стању с обзиром на услове на које иначе није могла да утиче. С тим што се овоме може додати и опсервација да се разлика између добре и лоше власти састоји и у питању хоће ли њени носиоци, после одласка с власти, бити богатији или много богатији него што су били пре него што су на њу доспели (далеко је Уругвај а и један је Хосе Мухика да с положаја отпутује у својој плавој „буби“, најзад, слично особењаштво ни Војиславу Коштуници није приписивано у озбиљну заслугу).

Како год, суштина је иста, наиме, добра је она власт која претежно ради у нашем интересу. Ово пак насупрот оној власти која нарочито ради у корист сопственог или, не дај Боже, страног интереса, при чему једно не искључује друго а лоповлук и издаја баш често иду заједно; ствар личне психологије и схватања морала, ваљда. Иста начелна мерила могу, штавише морају, да се примене и на опозицију. Зато што се једина разлика између власти и опозиције састоји у томе што би опозиција да буде оно што власт већ јесте, хоћемо да кажемо, посреди је разлика истоветна разлици између убиства и убиства у покушају. Једно је успешније од другог па само отуда и одговорност није иста.

Укратко: као што постоје добра и лоша власт, тако постоје и добра и лоша опозиција. А разлику међу њима чини однос према националном интересу.

Узгред буди речено, овакав однос према разумевању политике – једини који диктирају здрав разум и опште добро, да се разумемо, све друго је за добро некога другог – овако дакле постављени односи омогућили би кудикамо нормалније односе у друштву; зато што би стављање државних и националних интереса на прво место, као неупитну вредност, омогућило и договор власти и опозиције о тим интересима и вредностима. Па би они могли и да сарађују на опште добро, уместо да само ратују. И наравно да нисмо толико наивни да бисмо се усудили да се понадамо да ће нам се овако нешто заиста и догодити.

Призивање Бајдена

А опет, то не значи и да тој лепој утопији не треба да тежимо. Што да не, верујем зато што је немогуће, и нека буде што бити не може. И као што постоји одговорност власти, иако не у истој мери, разуме се, мора да постоји и одговорност опозиције. И то нас доводи до питања које је, у овом тренутку, случајно, актуелно, а може да буде и неочекивано корисно зато што на њему можемо да распознамо какве се намере стварно крију иза предлога формулисаних тако да делују неупитно. Говоримо о захтеву дела опозиције да се дијалог власти и опозиције о изборним условима – иначе неопходан – одвија уз посредовање Европске уније, и одбијању другог дела опозиције да се таквом захтеву прикључи.

Па тако Борко Стефановић, потпредседник Странке слободе и правде, тражи формирање министарства за спровођење избора, које „не мора да се зове министарство већ секретаријат, или комисија, али је битно да има извршна овлашћења како би спречило најразноврсније злоупотребе код избора“. И још каже, поред осталог што је рекао, да се (председник Србије Александар) „Вучић о томе не пита, већ пре свега грађани Србије и Европска унија“. И потеже кључни аргумент: „Оно је (наведено министарство) постојало у Северној Македонији.“

Док ће председник Народне странке Вук Јеремић, гостујући у емисији писца Марка Видојковића, рећи: „Мислим да треба да имамо једног или два преговарача испред целе опозиције и да у присуству европских посредника јасно изложимо шта је то конкретно што би требало да се у Србији промени да би избори били полуфер, полунормални, полупоштени.“

Видојковић је иначе том приликом Јеремића представио као „другара и нашег саборца“, он је њему рекао „брате“, кажу, сличан се сличноме радује. Видојковић је у новогодишњем издању листа Данас поручио: „У 2021. очекујем да Бајденова администрација помогне грађанима Србије у рушењу Вучићеве диктатуре, пошто сами то не умемо.“

Насупрот томе је председник ДСС-а Милош Јовановић „срамотним“ и „понижавајућим“ назвао учешће у дијалогу са странцима о унутрашњим политичким питањима Србије, и обећао да у таквом дијалогу неће учествовати. Јовановић је, наравно, делимично у праву; делимично отуда што увлачење странаца у наша питања није само срамота и понижење него много горе од тога. Зато што ти странци, конкретно, Европска унија или нова администрација Џозефа Бајдена из САД, неће овде посредовати да би нама било боље, већ да би кроз то посредовање остварили неки свој интерес. Који није нужно подударан с нашим, дапаче. И само бескрајно наивни, такорећи политички идиоти, могу то да не виде. Док су они који се само праве да не виде да Бајден може да уложи време и ресурсе како би овде интервенисао искључиво због сопствене, а не због наше користи, једноставно, подли.

И зато позив странцима да нам се умешају у наше проблеме представља позив који им је упућен да остваре свој интерес преко наших леђа. Назовите то квислиншким или напросто издајничким менталитетом, како вам драго.

Најзад, управо нам о томе сведочи споменути пример наших јужних комшија у чији се (пред)изборни спор, зар смо успели то да заборавимо, Викторија Нуланд умешала да би од Македоније направила Северну и увукла је у НАТО. И ваљда не треба доказивати зарад чијег је интереса то учинила, будући да сви знамо да се чланство у НАТО-у не сипа у трактор, промена имена земље још мање. А сада се Викторија Нуланд, после освежавајуће паузе од четири године, опет вратила на власт у Вашингтону. Треба мислити и о томе.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Андрија Вукелић

 

Извор Печат, 29. јануар 2021.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.