Нови српски патријарх је од свог устоличења до данас, полако, мудро и постепено, градио свој „имиџ“ и првих неколико месеци интензивне „пи-ар кампање“ су резултовали тиме да му сада никакав „пи-ар“ није потребан. Почело је са посетама болницама, честим дружењима са бескућницима које је хранио и храбрио, сам је шетао по Београду без икаквог обезбеђења или помпе, покушавајући да не привуче пажњу, што му ипак није полaзило за руком… И у томе није било ни трунке претварања или користољубиве „трговине“ већ искрене хришћанске љубави према ближњима и свима који су „понижени и увређени“.
Данас је његова популарност таква да где год да се појави изазове велику пажњу и интересовање, а све што изговори јавно преноси се широм водећих медија у земљи и региону, те по друштвеним мрежама и „од уста до уста“. То значи да је постао симбол, поп-културни феномен, или, што би се модерним сленгом рекло, „селебрити“ и „суперстар“. Тај податак је и емпиријски потврђен у истраживању које је међу младима спровела Кровна организација младих Србије (КОМС) и над чијим резултатима је данима кукала и релативизовала их Иницијатива младих за људска права, а који се могу сублимирати овако: млади, како је показало истраживање, генерално не верују у институције, а највише поверења имају у Цркву и војску. Од личности, највише поверења имају у патријарха Порфирија.
Српско преображење 21. века
Сада је, са отварањем налога на Фејсбуку и Инстаграму, добио директан начин комуникације са верујућим народом и медијима, чиме ће са једне стране уштедети себи доста времена на давање изјава, оглашавање итд. и уопштено на (неизбежни) медијски аспект свог деловања, а са друге стране је „заокружио“ свој медијски систем који је сад готово па на „самоходном“ и самоодрживом нивоу. То је први корак у проактивном приступу који је најавио још давно и који сада спроводи у пракси. Други је управо то његово свакодневно присуство међу „обичним“ светом, тај непосредни контакт и сусрети са верницима, то Јеванђеље у пракси. Трећи корак у тој неформалној „стратегији“ која још увек није кодификована (колико знамо) и о којој можемо судити само на основу њене практичне примене јесте управо тај неизоставни национални значај српске цркве.
Што се тиче ситуације унутар земље патријарх Порфирије, те челни људи СПЦ, јасно су иступили и изјаснили се по најважнијим питањима, тиме отклонивши све дилеме о „прећутном саучесништву“ цркве у одређеним нечасним политичким активностима. Недвосмисленим изјашњавањем по питању статуса Косова и Метохије, што пред домаћом што пред страном јавношћу и „моћницима“ свих врста, патријарх је потврдио „правоверност“ по овом питању, док је нпр. увек ангажовани и неумољиви епископ бачки Иринеј, као званични гласноговрник наше цркве, често говорио о накарадним друштвеним тенденцијама попут орвелијанских Закона о заштити родне равноправности („Живи језик живог народа надживеће декрете!“ наслов је текста који су прочитале и подржале десетине хиљада људи) и измена и допуна Закона о забрани дискриминације те целокупном корпусу ЛГБТ+ и сличне политички коректне идеологије (идолатрије) коју у српско законодавство жели да угради ничим изазвана (и ни од кога за то изабрана) Гордана Чомић. Тако је још у марту Свети архијерејски Синод СПЦ саопштио да је Предлог Закона о истополним заједницама неприхватљив и оценио да је недопустиво истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту нацрта закона.
На спољном плану, најважније је питање (не)потписивања Темељног уговора између СПЦ и Владе Црне Горе. Поступивши овде много мудрије и униформније од црногорских званичника, патријарх Порфирије, митрополит Јоаникије и сви остали великодостојници српске цркве из Србије, Црне Горе и шире показали су како они нису страна која кочи потписивање овог уговора, али и да око фундаменталних питања неће попустити нити оставити свој верни народ и вековне светиње у некадашњој Светигори на милост и немилост неоусташким комитама и покретном циркусу познатијем као невладина организација „Црногорска православна црква“.
Да наша црква и њен поглавар не запостављају ни друге српске крајеве показала је и недавна посета Добоју, где је патријарх боравио за празник Преображења Господњег, који је слава града. У упечатљивој слици се види патријарх српски Порфирије и уз њега бројни верни народ који је у хиљадама дошао да поздрави и дочека свог архипастира те политичко руководство Републике Српске, што је представљало одређену „синхронизацију“ Цркве, народа и државе, што представља идеал светосавља у пракси. Та слика и сва симболика коју носи са собом може се узети за „лајтмотив“ српског преображења за 21. век – враћања на српско становиште, на српска „фабричка“ подешавања, након једног века југословенско-комунистичког лутања по „беспућима историје“ и хода по туђим путевима са туђим идејама у глави.
Кооперативна одвојеност
А нормативни и законодавни оквир за ово деловање српске цркве данас је јасно и недвосмислено утемељен у сличној европској и светској пракси. Речима самог патријарха Порфирија, из интервјуа који је у мају дао загребачком Вечерњем листу: „Што се тиче односа наше Цркве са државним властима, ми ћемо настојати да и тамо сарађујемо по европском начелу кооперативне одвојености.“ Овај концепт млади истраживач из области црквено-државних односа Василије Марковић види као систем правног односа државе и цркве који све више преовлађује широм европског континента и који је логична последица новијег поимања секуларности по којој она треба да буде утемељена на плуралистичким, а не више, као и даље код појединих домаћих самозваних стручњака за ову област, на фундаменталистичким (спрам Цркве агресивним) основама.
Такође, овај правни систем уређивања међусобних односа државе и цркве предвиђа одвојеност државе и цркве, али истовремено оставља простор и подстиче државу и Цркву да сарађују у немалом броју области и питања од заједничког интереса и од интереса за друштво у целини. Опсег те сарадње изузетно је широк и може се састојати нпр. у извођењу верске наставе у јавним школама, вршењу јавних служби у областима попут здравства, световног образовања, социјалног старања и слично, чиме Црква може да се појави и као субјект јавне управе, затим учешћу у законодавним поступцима и сл. У савременим условима то подразумева да Црква у правном и ширем друштвеном оквиру, као недржавни субјект који формира јавни идентитет на начин квалитативно неупоредив са обичним удружењима цивилног сектора, добије оно место које јој по свему припада и које је до Другог светског рата у држави и друштву неспорно и имала.
Све наведено је одличан и илустративан пример да ће српска црква прихватити сва технолошка достигнућа савременог информационог доба и ићи у корак са савременим српским националним покретом („српским светом“), те остати верна својим двомиленијумским вредностима , односно да неће поклекнути пред (наметнутим) „духом времена“ и тоталитаризмом дугиних боја и људских права. Речено цитатом англиканског свештеника и теолога са Кембриџа Вилијама Ралф Инџа: „Црква која се венча (веже) за једно време, биће удовица у наредном.“ Стога, пуна подршка нашој Цркви у „невенчавању“ (невезивању, тј. непопуштању) пред духом времена и (наметнутим) „вредностима“ ове епохе, те пуна подршка у активном учествовању у „српском свету“ и истрајавању на оним вредностима на којима траје већ две хиљаде година, уз које може трајати још хиљадама година и без којих може нестати за свега неколико година.
И да живе српске земље, српски род и српски свет!
Насловна фотографија: spc.rs
Извор Печат
