Никита Сјундјуков: ПОД ХРИСТОВОМ ЈЕЛКОМ

„Деца су чудан свет – она се привиђају и сањају.“

Овим речима почиње божићна прича Достојевског „Малишан код Христа на божићној јелки“. Питање дечје патње овде се покреће са ништа мањим интензитетом него у „Браћи Карамазовима“. Како се може прихватити свет који дозвољава смрт мале, невине деце напуштене на хладним улицама Санкт Петербурга? Како се може прихватити Бог који је створио такав свет?

Достојевски, додуше, позива да на ствар гледамо другачије. Претпоставимо да Бог не постоји и да је све дозвољено. Ако би цело човечанство усвојило ову перспективу, да ли би се свет одмах решио патње деце? Можда би патње било више или мање, али свет никада не би био потпуно очишћен од ње. На крају крајева, ту су болести и природне катастрофе, друштвена нестабилност и – наравно – елементарни људски пороци. Или, претпоставимо да је човечанство заиста успело да пронађе формулу за срећу и спасе сву децу од патње (замислимо и то!). Па и тада би у сећању човечанства остала успомена на децу која су неправедно патила – како у ближој, тако и у даљој прошлости. Шта учинити с тим сећањима? Како оправдати њихову смрт? Зар само срећом оних који живе данас?

То значи да, чак и без Бога, остаје питање: како прихватити свет у којем је могућа патња деце?

За човека са изоштреним моралним осећајем, у таквом случају преостаје само један излаз: самоубиство. Достојевски то генијално показује у чланку „Пресуда”, као и, једнако бриљантно, кроз лик Кирилова. Самоубиство служи као крајња потврда радикалног неслагања са светом који је тако зло и бедно устројен – светом у којем људски живот, на крају крајева, није ништа друго до празна и глупа шала.

Достојевски своју генијалност показује кроз способност да изведе доказ свођењем на супротно. Шта ако Бог постоји? То је закључак ка којем Достојевски усмерава читаоца у причи „Божићна јелка код Христа“. Једино могуће оправдање – како са логичког, тако и са моралног становишта – за страдање деце јесте то што ће се она, на крају свог трагичног земаљског путовања, наћи пред Христовом божићном јелком.

„И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима петроградских чиновника; друга су се угушила код чухонки дојкиња – које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила од смрада у вагонима треће класе – и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице… А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу, свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо…“

Било какво друго оправдање за патњу деце – или људску патњу уопште – у смислу политике, социологије или чак „више математике“ „божанске хармоније“ – недовољно је, увредљиво и зло.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)