Никита Сјундјуков: НАША ДЕЦА ЋЕ БИТИ БОЉА ОД НАС

Јуче, гледајући филм „Дечаци“, чији је заплет заснован на истоименом одељку романа „Браћа Карамазови“, ухватио сам себе на једној мисли.

Достојевски нам није оставио потпуну педагошку теорију, али су идеје о васпитању распршене по многим његовим делима. Вероватно је најзначајнији приступ овој теми роман „Младић“. У „Дневнику писца“ Достојевски признаје:

„`Младић` је био први пробни корак моје замисли за `Очеве и децу`.“

Да ли је било другог пробног корака? Без сумње, он се може видети у „Браћи Карамазов“. Али мислим да је могла постојати и трећа, коначна `проба`. Веома ми је блиска хипотеза коју је изнео педагог Алексеј Сливицки. Према њему, 1880. године, на прославама поводом открића споменика Пушкину, Достојевски је причао о замисли наставка „Браће Карамазов“: „Написаћу још `Децу` и умрећу“. „Деца“, према Сливицком, треба да приповедају о животу одраслих „дечака“ из првог романа.

Испада да су у „Дечацима“ писцу остали нацрти за будуће велико дело, коначан роман његовог живота. Наравно, то је само хипотеза, али лепа хипотеза, ако се узме у обзир како је тема деце потресала Достојевског током читавог живота. То, између осталог, објашњава и зашто су „Дечаци“ толико слабо повезани са главним заплетом „Браће Карамазов“. Али ту има још нечег, и управо је та мисао испливала код мене јуче током гледања филма.

У животу Карамазових влада безакоње. Аљоша покушава да спаси браћу од надолазеће трагедије, али знамо да сви његови покушаји бивају осуђени на пропаст. Мислим да Достојевски, осматрајући живот Карамазових, делимично дијагностикује своју генерацију. Баш своју:
„Ја сам дете века, дете неверице и сумње све до сада и чак (знам то) до гроба“, каже Достојевски у чувеном писму Н. Д. Фонвизиној.  

Не дозвољавајући „дечацима“ да уђу у живот Карамазових, остављајући им засебни део заплета, Достојевски као да жели да их спасе од изгубљених људи његовог века, чија је нада, вероватно, ипак остала.  

„Иако данашњем руском народу нисам познат, бићу познат будућем“, писао је он о посебности свог стваралаштва, испуњеног „хришћанским духом народа“.  

Можда управо тај „будући народ“ треба да постану дечаци који су искрено заволели Аљошу Карамазова.  

Наравно, ову мисао сам више учитао, него што сам је код Достојевског прочитао. Али понекад је корисно учитавати мисли, да би се потом гледало у њих као у огледало.

Ја често критикујем генерацију миленијала, али су моје замерке у суштини неправедне. Јер иза деце увек стоје очеви, и део кривице за искорењеност миленијала носе њихови очеви, они које данас не сасвим исправно називају „бумерима“. Одрастање последњих, пак, пало је у страшан период деведесетих, у век кад су стари идеали изгубљени, а на њихово место дошао на брзину склепани принцип „ко је јачи, сналажљивији, вештији – тај је у праву“. Родитељ који исповеда такав принцип може само да прехрани дете, али не може да га васпита.

У томе, чини ми се, лежи главна, трагична пукотина између генерација: нашу генерацију нису лоше васпитавали, нас једноставно нису васпитавали. И сад ми полажемо наде у следећу генерацију руских „дечака“ и „девојчица“: даћемо им оно што ми сами нисмо добили, и они ће бити другачији – отворени ка срећи, добру и вери.

Ову мисао делимично мисао подстиче и финале филма, снимљеног, узгред, тачно 1990. године. Видимо те исте дечаке, али не јунаке Достојевског, већ децу-глумце који учествују у православној литургији. XX век је од генерације дедова и очева одузео руску православну веру – сад је наш задатак да у срцима наше деце оживимо веру наших прадедова.

Али, како је рекао један од гледалаца филма, у томе је уопште судбоносна грешка наше историје: разочаравајући се изнова и изнова у генерацију очева, ми се одвраћамо од ње и полажемо наде у нову генерацију. Наде потпуно неосноване, јер је сваки дечак, у крајњој линији, осуђен да постане исти као отац.

(Превео Ж. Никчевић)