
Никита Сјундјуков
На крају „Поеме о Великом инквизитору”, Христос целива Инквизитора. Та сцена је одувек изазивала многа питања. Зашто Христос то чини? Да ли је могуће да одобрава Инквизиторове поступке? Поједини тумачи, нарочито ревносни у свом конзервативизму, чак тврде да је Достојевски хулио на хришћанство тиме што је дао свој благослов злу – док би истински, црквени Христос несумњиво осудио Инквизитора и, одмах и ту – не чекајући Страшни суд – препустио тог безумног старца огњу пакленом…
Питање о пољупцу покренуто је и током мог недавног предавања о Великом инквизитору. Чини ми се да сам дао прилично неодређен одговор. Као што то често бива, права мисао ми је пала на памет тек касније. Присетио сам се речи старца Зосиме – речи које су дубоко дирнуле моје срце када сам први пут читао „Браћу Карамазове“, али су с годинама избледеле, потиснуте „зрелијим” и „трезвенијим” судовима:
„Ако пред неком мишљу станеш у недоумици – особито гледајући грех људски – и упиташ себе: `Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?` увек одлучи: `Освојићу смиреном љубављу.` Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет да покориш. Кротка љубав је огромна снага, најмоћнија, којој ништа друго на свету није равно.“
Чини ми се да ове три реченице савршено објашњавају како Христов поступак у завршници поеме, тако и – у ширем смислу – целокупно значење романа: победити помоћу смерне љубави. Критички настројен читалац могао би овде видети оправдање слабости и мекуштва које граничи са малодушношћу – али не, Зосима свесно користи глаголе који означавају снагу: „узети”, „покорити”.
Христос жели да сруши власт ђавола над збуњеним старцем и поврати његову душу – а пољубац се показује као савршено средство за тај циљ.
Тако, бар, размишља Иван Карамазов. Његову потрагу, узгред, благосиља сам старац Зосима речима: „Дај Божe да те одговор срца твог стигне док си још на земљи, и нека Бог благослови путеве твоје!” Да ли би старац повукао тај благослов да је којим случајем чуо Иванову „богохулну” поему? Чини се, ипак, да би га, напротив, поновио.
А ипак, Иван је лако могао да узвикне нешто попут: „Нисам тражио ваш благослов, нити ми је потребан”, или да збија шалу налик оној коју изговара његов отац када досађује старцу тражећи „пророчанство”. Али не – Иван прихвата благослов с изразом „озбиљности и чврстине” и целива старчеву руку.
Верујем да између старца и Ивана постоји много дубља духовна сродност него што би се то могло учинити на први, површан поглед.
У свакодневном животу ретко следимо начело „побеђивања кроз смерну љубав”. Ретко о томе уопште и размишљамо. Чини се као да волети непријатеља значи одобравати његово лоше понашање. У ширем смислу, то је вероватно и тачно. Али шта ако би ствари могле бити другачије – и ако волети заправо значи разоружати?
То би требало некако испробати…
(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)