Никита Сјундјуков: ХРИШЋАНСТВО И СОЦИЈАЛИЗАМ?

Браћа Дарден. Велики европски филмски ствараоци који креирају дубоку хришћанску кинематографију. На први поглед, њихови филмови делују варљиво једноставно – огољено и без украса. Током већег дела трајања филма, чини се да се ништа не дешава; ликови су заокупљени сасвим обичним, свакодневним пословима. Ипак, на крају, гледалац схвата да је оно што се пред њим одвијало, у суштини, библијска парабола – строга и непретенциозна у свом изразу, а ипак бескрајна по свом садржају.

Узмимо, на пример, њихов филм „Син“ из 2002. године, који је на Канском филмском фестивалу добио награду „екуменског” (хришћанског) жирија. Током сат и по времена, посматрамо свакодневицу једног француског столара који свој занат преноси проблематичним тинејџерима. Један од тих тинејџера… па, то би већ било откривање заплета. Али верујте ми, овај филм говори о дубоком хришћанском искушењу – оној врсти искушења с којом се, пре или касније, сваки човек суочи у тишини свог свакодневног живота. То је филм о праштању.

То је карактеристично за већи део стваралаштва браће Дарден. Кроз свој штедљив, аскетски филмски језик, они славе милосрђе према онима који су пали, према прогоњенима и потлаченима. Браћа Дарден настављају велику традицију европске хришћанске кинематографије – традицију Бресона, Буњуела, Пазолинија и Бергмана.

Па ипак, браћа Дарден се далеко чешће описују као социјалисти – или социјални реалисти – него као хришћани. Своје каријере започели су седамдесетих година прошлог века, снимајући филмове о штрајковима и синдикалним активностима. Из тога сасвим логично следи њихово занимање за „малог човека” и његову очајничку борбу за опстанак – за хлеб свој насушни.

Браћа су сада ушла у осму деценију живота, али и даље снимају филмове. Искрено говорећи, немам жељу да погледам њихова најновија остварења. Филмовима „Млади Ахмед“ и „Тори и Локита“, ови француски аутори озбиљно су се посветили теми миграната – што је избор који, сасвим природно, произилази из њихових социјалистичких уверења. Но, да ли је то заиста у сукобу са хришћанском димензијом њиховог филмског стваралаштва? Уосталом, било би апсурдно тврдити да универзалне врлине, попут праштања и милосрђа, могу бити подложне етничким или националним мерилима.

И ту ухватим себе како гајим предрасуду коју још нисам у потпуности превазишао. Чини ми се да пребрзо и непромишљено супротстављамо хришћанство и социјализам (чак и у његовом савременом облику). На крају крајева, у самом средишту обе традиције лежи милосрђе према палима. „Окренули су се социјализму и они који су гладни духовног живота, и они који су физички гладни”, написао је Достојевски у својим нацртима за „Зле духе“.

Могуће је да дуготрајна криза идентитета у европским земљама – која се испољава кроз питања попут политичке толеранције и миграционих токова – не произилази из напуштања хришћанских уверења, већ пре из њихове превише поједностављене и исхитрене примене на реалност политичког живота. Уосталом, није случајно што су најистакнутији пророци пропадања европске цивилизације – и сами Европљани (Ниче, Шпенглер, Евола) – на хришћанство гледали, благо речено, с презиром.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)

*Фото: Жан Пјер и Лик Дарден, погача на Мокрој Гори