Ненад Живановски Столић: Са Вимблдона: Крај новинарства у АИ добу

У време све масовније употребе вештачке интелигенције, више није питање „да ли ће“, већ „када“ ће новинарство као професија нестати. Бар оно традиционално новинарство, па чак и садашње дигитално, у коме је човек још увек у средишту медија. Контуре тих тенденција већ се јасно виде сваког дана у медијској продукцији. Изузетак није ни овогодишњи Вимблдон. Од некадашње седме силе и четврте власти, да ли новинари све више постају непотребни декор тениског шампионата и лева сметала, које нико „не ферма“?

Одлазак у небитност

Ова сурова реалност за професију новинара могла се приметити још пре почетка турнира, на уводној прес конференцији, када је Арина Сабаленка, уместо уобичајеног 20-минутног сусрета са новинарима, свела своје обраћање на само пет минута. То су одмах приметили присутни извештачи и Белорускињи су указали да је за већину медија ова сала за конференцију за штампу једино место где могу нешто да чују од ње.

Такође су је питали зашто је баш одлучила да ограничи део својих медијских обавеза, а не неки други део? Куртоазан, али не и убедљив, њен одговор је био: „Желим да схватите да поштујем све вас и заиста ценим ваше време. Било би тешко преживети на друштвеним мрежама без вас. Уопште се не ради о вама. Само покушавамо да се боримо за нешто веће, за друге играче, да им помогнемо да преживе у овом свету.“

Четири дана касније, брисање пода са новинарима није било ништа мање нежније од стране Серене Вилијамс. Бомбастично најављени повратак и први меч на Вимблдону после четворогодишње паузе, био је завршен поновним нокаутом за извештаче који су на турнир дошли из целог света. Уместо уобичајене конференције за штампу, каква се одржава након сваког меча, Серена се није ни појавила, већ се обратила јавности саопштењем које је написао њен ПР тим. „Било је заиста сјајно вратити се на Вимблдон. Нисам очекивала да ћу поново бити овде. Атмосфера је била невероватна, излазак на терен је био посебан догађај и уживала сам у сваком тренутку.“

Толико… Улудо протести новинара, једноставно смо небитни.

Ове године, ни организатор није нешто нарочито пажљив са нама. Наравно, уобичајена пословична љубазност не недостаје, али само када је у питању вербална комуникација (у комбинацији са енглеским цинизмом када вам се љубазно смеју у лице саопштавајући негативан одговор на ваш захтев).

Неке од привилегија које су вимблдонски извештачи одувек уживали полако почињу да се смањују или потпуно укидају. Обезбеђени аутобуски превоз од метро станице Вимблдон до тениских терена ове године први пут није бесплатан. Сваки новинар мора да плати једну фунту да би користио транспорт. Колоквијално казано, „клошаре“ се за једну фунту, а имају буџет за награде тенисера од 60 милиона фунти.

У време све масовније употребе вештачке интелигенције, више није питање „да ли ће“, већ „када“ ће новинарство као професија нестати

Да, клошарење, то је права реч за овај потез најексклузивнијег, најпрестижнијег и најбогатијег тениског турнира и једног од најатрактивнијих спортских догађаја који се одржавају сваке године; јер чак и најједноставнија математика оправдава такву квалификацију. Ако на турниру има 400 акредитованих новинара, и сваки од њих свакодневно користи овај превоз, то је 400 фунти сакупљених на дневном нивоу. Теоретски, ако би ових 400 новинара, током 14 дана, колико траје Вимблдон, поновили исту ствар, то је укупно 5600 фунти (6500 евра). Смешна сума новца чак и за македонску тениску федерацију када организује фјучерсе на теренима Југа.

Међутим, новац, односно та фамозна једна фунта, уопште није проблем, осим што је то симболична порука организатора новинарима да им време важења истиче. Прави проблем је што извештачи, који су до прошле године имали приоритетан улазак у аутобусе, од ове године морају да стоје у дугом реду са другим посетиоцима и чекају по 15-20 минута да би ушли у дабл-декер. Вимблдон као да више нема разумевања за два најважнија стандарда у новинарству: правовременост и тачност.

Не бих коментарисао чињеницу да су поклони за новинаре сваке године све скромнији, а да се бонус за храну није повећавао годинама, јер је то гест добре воље, а не обавеза организатора, али је, такође, и симболичан знак да у време вештачке интелигенције значај новинара од крви и меса опада. Да ли ће следећи корак, по узору на Лондонски филмски фестивал, бити да се мора платити котизација од 50 или 100 фунти да би се могло извештавати са турнира?

Примена АИ

Ако постајемо све небитнији, а вештачкој интелигенцији се придаје све већи значај, где ће нас у будућности одвести неселективна примена АИ у журналистици, чему сведочимо и на овом Вимблдону? Нема сумње да су АИ системи супериорнији од живог новинара. Ако се реферишемо на Дарвинову социјалну теорију о еволуцији врста, да само живи организми који се могу прилагодити променама могу преживети, онда новинари немају никакву шансу и неизбежно ће нестати попут диносауруса.

И овде се не ради о неспособности или невољности новинара да се прилагоде новим околностима, већ о томе да немају минимум шансе и са својом променом да парирају супериорнијој, бржој, ефикаснијој и (не)прецизнијој вештачкој интелигенцији (свако ко ради греши, па тако и АИ).

Прилагођавање нечему новом, да би се преживело и опстало, у овој фази дарвинистичког еволуционизма, постављено је на потпуно погрешним премисама и изводи се у нефер условима. Прво, то није борба за опстанак између живих врста, већ између човека и технологије. Друго, у таквим околностима, као што је неразумно тражити од физичког радника, који може да подигне просечно 50 килограма, да подигне 100 килограма ако жели да буде конкурентан хуманоидном роботу, тако ни новинар не може да се такмичи са супериорнијом вештачком интелигенцијом. У унапред заданим нефер условима, не може се водити равноправна борба.

Иако је колега Саша Озмо са Спорт Клуба, коме је ово девети Вимблдон оптимистичнији и сматра да нас АИ не може заменити када се извештава са лице места. За њега, можда, вештачка интелигенција може да пише извештаје и изјаве, али у писању коментара, анализа, репортаже, постављању питања о нечему што се догодило пре три минута, АИ још увек не може ништа да уради.

Како у будућност замишљам тениски турнир у Вимблдону, уколико би АИ потпуно истиснула новинаре? Поред футуристичких камера за „Хок-ај“ (Hawk-Eye) провере, које су већ постављене на свим теренима, постојаће сличне камере које ће имати и дескриптивну функцију.

Све оно што снимају биће у истом тренутку и текстуално описано или аудио коментарисано. Са сваке утакмице ће се, на овај начин, генерисати потпун и детаљан извештај, а затим ће га виртуелне редакције широм света узимати као инпут, и свака од њих, користећи АИ моделе попут Chat GPT, Copilot, Gemini, Leo и друге, продуцирати на хиљаде различитих верзија извештаја са једне утакмице. Баш као што сада стотине новинара, из своје перспективе, пишу стотине различитих текстова о једној истој утакмици или догађају.

Ова утопијска будућност Вимблдона је технолошки изводљива чак и сада, а начин на који би се реализовала доступан је свима. Сигурно сте приметили на Јутјубу, када укључите титлове, како он, истовремено, готово у  секунди, преводи на српски језик оно што се говори на енглеском, турском, свахилију или мандаринском. Када нема говора, имате дескрипцију онога што се дешава на екрану, од „музике која свира“, „чује се аплауз“, „залупила су се врата“, „аутомобил се зауставио уз гласно кочење“… На крају филма, без икаквих проблема, АИ модел може да произведе текстуално, аудио или видео сумирање истог.

Експерименти

Несвесно, на овом Вимблдону, такав експеримент је направљен и кроз један извештај македонске новинске агенције Макфакс. У разговору са Новаком Ђоковићем, српски тенисер је у једном тренутку изјавио: „Имам велику жељу да посетим Македонију, а можда бисмо нешто организовали и са Лином Ђорческом и Калином Ивановским.“

Остали портали у Македонији, како би избегли да пренесу разговор са конкурентског портала, али, вероватно, и због кликбејт интереса, „пустили“ су Ђоковићеву изјаву кроз АИ моделе, при чему је сваки портал објавио своје „сумирање“ Ђоковићевих речи. На једном месту је то овако изгледао: „Ђоковић је најавио спектакуларан тениски меч у Скопљу са Лином и Калином.“

У будућности ће се извештаји, анализе и коментари са Вимблдона писати по овом принципу. Назвао бих је дескриптивна камера – која ће дистрибуирати факте и опис догађаја, а редакције широм света ће их интерпретирати према опцијама које ће им АИ модели нудити: да ли желите умерен извештај, емотиван, конфликтан, фактографски, коментаторски, академски, спортски, популаран или неки други.

Утопијска будућност Вимблдона је технолошки изводљива чак и сада, а начин на који би се реализовала доступан је свима

Колико ће ти извештаји бити у складу са оним што се заиста догодило и што је дескриптивна камера дистрибуирала? Према ономе што смо утврдили из трансформације Ђоковићеве изјаве, није ни битно. Најављени спектакл Ђоковића је прошао код читалаца, многи су били срећни, неки су можда чак и почели да се распитују где и по којој цени да купе карту. На крају крајева, кога брига и да ли је то истина? Ионако, већ и сада, трендови у западној журналистици више нису засновани на чињеницама и истини, већ је важан наратив који је општеприхваћен и за јавно добро, без обзира на то да ли је његов супстрат истина (то смо видели током епидемије Ковида и сада у украјинском рату).

Већ живимо у време за које је Олдос Хаксли рекао да ће му бити карактеристично да књиге више неће бити забрањиване јер их нико неће читати, а истина неће бити цензурисана јер ће бити покривена/сакривена мноштвом небитних информација којима ће људи бити свакодневно бомбардовани. Све је тачно описао, једино што је промашио у његовом роману Врли нови свет јесте да је предвиђао да ће се ова утопијска будућност догађати 2540. године (!).

Има ли спаса за новинаре, може ли се нешто променити, преправити, ресетовати на старо? Нажалост, мислим да не може. Зли дух не само што је пуштен из боце, већ он и суверено влада светом и човечанством. У таквим околностима, очекивати неку врсту међународног споразума о мораторијуму на вештачку интелигенцију или успоравању овог прединамичног технолошког развоја, који просечан човек не може да прати и прилагоди му се, је заправо нереално.

Реалније је да почнемо да се навикавамо на ову утопијску будућност и прихватимо суморну прогнозу Јувала Ное Харарија, написану у његовом делу Сапијенс, да ће већина људи постати „бескорисна класа“ којом ће управљати системи вештачке интелигенције. Бескорисна класа, као продужетак Фукоове теорије о „био-моћи“ (biopower), у којој су људи „биомаса“, која се не разликује од осталог живог света као што су преживари, гмизавци, инсекти, планктони. Вештачка интелигенција се, због тога, сматра првом технолошком револуцијом чији циљ није да се кроз иновативност олакша живот човека, већ да она буде супституција за њега.

Једина добра вест је да ми, бумери, нећемо доживети да видимо овај луциферијански свет, тако да ћемо још неколико година моћи да уживамо у Вимблдону какав постоји од његовог оснивања у 1887. године. Заправо, Генерација Зед ће бити последња генерација која ће, барем делимично, личити на човека какав је претходно постојао. Генерације Алфа, Бета, Гама и остале које ће уследити, а које ће видети 22. век, биће од рођења моделиране од стране исте те вештачке интелигенције да прихвате да је бити бескорисна класа и биомаса нормално место које припада новом човеку у новом свету.

Међутим, што ако се у том новом свету утврди да један андроидни робот може боље да игра тенис од Новака Ђоковића?

Ненад Живановски Столић је новинар из Скопља, који тренутно извештава са Вимблдона за агенцију Макфакс. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Ненад Живановски Столић/Нови Стандард