НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: У БиХ не би било рата да Изетбеговић није…

ИСКРА на Фејсбуку

Ненад Кецмановић (фото: politika.rs)

КАКО би изгледала каснија историја БиХ да Алија Изетбеговић у марту ’92. није повукао потпис са Кутиљеровог плана који су били парафирали и Караџић и Бобан, а обухватио је и федералне уставне принципе и територијално-етничку подјелу БиХ?

То није питање „шта би било да је било“, како ортодоксна наука о историји дисквалификује дјела из тзв. алтернативне историје. Ради се о томе да у кризним ситуацијама неке земље и народи могу да се нађу пред ултимативним избором на раскрници између више путева те политички актери морају брзо да повуку потезе са дугорочним посљедицама.

Процјене политичке улоге А. И. са српског, хрватског или бошњачког националног становишта су једно, а друго је шта је то значило за БиХ као цјелину.

Прије свега, и што је најважније, да Изетбеговић није одустао од споразума, не би избио грађански рат и избјегла би се огромна људска страдања и материјална разарања од којих се земља ни послије 25 година није опоравила.

Друго, да је Кутиљеров план био заиста прихватљив за све три стране, па и за муслиманску, потврђује чињеница да је Изетбеговић послије три и по године ратовања готово исти документ (поново) потписао у Дејтону.

Треће, план је, као и сви каснији мировни планови подразумијевао три територијално-етничке јединице. Бошњачкој би припало 44 одсто територије. Српској такође 44 одсто. И Хрватима 12 одсто територије БиХ. Дакле, Муслимани би добили више него у Дејтону. Срби и Хрвати – мање.

Четврто, Кутиљеров план био је ипак бољи и за Хрвате јер је унутрашњом подјелом и за њих била предвиђена територијално-етничка аутономија, за коју се и данас грчевито политички боре као за трећи ентитет или обнову Херцег-Босне.

Пето, Лисабонским споразумом би се избјегао и братоубилачки рат између Алијине Армије БиХ и Бабине Војске АПЗБ у Цазинској крајини, гдје су Муслимани гинули на обје стране фронта

Шесто, БиХ не би била међународни протекторат у коме, привремено притајени, високи представник и даље иза леђа држи батину диктаторских бонских овлашћења, него суверена земља.

Најзад, грађански рат је неизбјежно посијао међунационалну мржњу, која је тешко отклоњива на дуги рок. Неупоредиво дужи него што ће трајати материјални и демографски опоравак БиХ.

Готово толико дуг колико и вријеме полураспада осиромашеног уранијума.

Потписом Лисабонског споразума Срби су се одрекли своје прве опције за останак БиХ са Србијом у скраћеној Југославији и прешли преко увреде и понижења антиуставног скупштинског надгласавања српских посланика.

Упитан послије Дејтона зашто је најприје хтио, па није хтио, а онда опет хтио исто рјешење, Алија је одговорио да је куповао вријеме да би за рат припремио паравојне зелене беретке.

Већина аналитичара сматра да је пресудан био разговор са амбасадором Цимерманом који је 28. марта ’92, у интервалу између потписивања 18. марта и одустајања неколико дана касније, долетио из Београда у Сарајево. Сугерисао му је унитарну мултикултурну грађанску државу, што је практично значило да ће Бошњаци као већина доминирати цијелом БиХ умјесто на само 44 одсто територије. Изетбеговић је након тога одбацио Кутиљеров план, а пошто је, упркос супротстављању Срба већ био извео грађански референдум спорног резултата, аранжман је могао да буде верификован пријемом БиХ у УН.

Кутиљеров коментар гласио је: „Дејтонски споразум је готово идентичан Лисабонском. Борба Алије Изетбеговића и његових западних ментора за унитарну босанску државу увела је земљу у крвави рат који је могао да буде спријечен да је прихваћен мој план мирне подјеле територије на три дијела!“

Одустајањем од Лисабонског споразума Изетбеговић и његови „западни ментори“ повукли су окидач за грађански рат са милион побијених, рањених, силованих, прогнаних из сва три народа.

Не би било ни седам негативних политичких импликација које смо навели, а постоји и осма.

Када је послије рата ипак реализован Лисабонски споразумом, само под дејтонским именом, ратом је већ био уништен капитал узајамног повјерења представника три народа. Постојао је ’90-’91, када су СДА, СДА и ХДЗ у неформалној коалицији побиједили на изборима те равноправно подјелили власт.

Муслимански лидер је тада претендовао само на „онолико Босне колико његов народ може просперитетно контролисати“.

Збуњује што Кутиљеро као Португалац, испред ЕЗ, говори о малигном мијешању „западних“ ментора, али Карингтон, Овен, Столтенберг, па чак и Венс, накнадно су „открили“ да су то САД.

На наше уводно питање – како би изгледала савремена БиХ да се Алија послије лисабонског парафа није предомислио – одговор би наравно био: неупоредиво боље.

То не значи да би Босна била западнобалканска оаза мира, стабилности, толеранције, просперитета. Јер, интервенционизам суперсиле се наставио, а на рушењу Дејтона и на бошњачкој страни му се придружио турски неоосманизам и исламски свијет. Хрвати уз Ватикан имају матицу која је ојачана чланством у ЕУ и НАТО-у. А и Срби су у Путиновој Русији напокон стекли заштитника и имају подршку Кине.

Ипак, Лисабонски споразум остао је пропуштена шанса за мир, а одустајање од њега – „злочин против мира“.

intermagazin.rs, Све о Српској

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.