Немања Девић: Карактер и менталитет другог поколења

Getty © Photo by Maxim Konankov/Nur

„Мржња, то је она страст коју смо ми стали да упознајемо у нашем унутрашњем, партијском животу. Ми смо ратовали са шест разних нација и ниједну од њих нисмо могли мрзети, а хтели смо између себе да се омрзнемо. Нама природа није била подарила ону страст, она беше страна нашој души. Али ми смо били отпочели да се вештачки мрзимо. Ми смо били уобразили да је то чак потребно и у вишем интересу. И тако нас је та страст стала да разједињује, да нас трује својим отровом. Помирљивост се сматрала као полтронство. Да бисмо се ујединили у овој мржњи, ми смо настали да се туђимо у фамилији и породици; да би задовољили једно вештачко осећање, ми смо у себи убијали једно природно осећање. Тако, ми смо ишли на то: да једно од најлепших осећања (припадности заједници – прим. аут. Н. Д.) заменимо најодвратнијом страшћу, која нам није била својствена.

Изгледало нам је, једно време, да се политика без мржње не да ни замислити. Мржња, то беше причешће, које смо ми били дужни узимати пре ступања у онај (политички, прим. аут.) живот и, према томе, сваки ко би овај отров одбио да прими, сматран је да је без смисла за тај живот. Ко год је хтео лакше да живи, тај је требао да научи да мрзи. Ми смо сви били сведоци како се у нашој земљи појављиваху професионални агитатори мржње. Они су је сејали у штампи, у администрацији, у школи, у војсци, у породици. Они су њоме дојили и опијали чак и децу. И као у Француској, ‘видело се да се јављају људи којима, изгледа, интелигенција служаше само да лажу, а срце само да мрзе’.“

Звучи написано као у нашим данима, зар не?

Заправо је речено пре више од једног века, после ратова за ослобођење и уједињење које је српска држава успешно водила и чију је цену прескупо платила.

Аутор цитата је Драгиша Васић, а објављен је у оквиру његове полемичке књиге Карактер и менталитет једног поколења 1919. године. Васић је овим делом заправо написао одговор познатом француском психологу и антропологу Ле Бону, који је у својим радовима посвећеним узроцима и последицама Великог рата кривицу бацао на дивље, готово варварске балканске народе. А који је и Србе, иако француске савезнике, означавао као суров, ратнички народ, несклон да прихвати вишу културу и другачији систем управљања него што их је имао у Османском царству.

Васић је ствар постављао суштински другачије, мада није писао апологију свог народа, већ као интелектуалац увиђао и његове слабости. Карактер и менталитет једног поколења, иако даје портрет генерације која је после вишевековног ропства усправила и ујединила српски народ, била је деценијама забрањена, па прећуткивана, и коначно до данас остала слабо позната књига. А могла би постати и делом лектире.

Како примећује Јелица Зупанц, „да смо књигу Карактер и менталитет једног поколења читали и расли уз њу, била би нам стална морална подршка у напору да нам се кризе не претварају у катастрофе“. Између осталог. А могла би и да буде водич које врлине истицати и неговати уколико тежимо да поново постанемо, како би Васко Попа рекао, „усправна земља“.

Поделе и партијаштво које Васић увиђа, у годинама уочи и након Великог рата биле су тек у повоју, али плитко ископани јендеци су се током 1930-их година претворили у провалије. Могло би се рећи да је са својим историјским наслеђем и динарским темпераментом наш народ био погодан за страствено бављење политиком, али током 1930-их те поделе су, знамо то један век касније, биле наметнуте и „увезене“. Подгревале су их и Коминтерна и њена домаћа испостава КПЈ, и Велика Британија са својим сателитима на терену, а најпосле и Немачка и српски пријатељи Новог поретка. Од 1941. и нових историјских околности, те три политике, односно три скупине које су их следиле, водиће у Србији и српским земљама крвави грађански рат.

Опет са дистанце, можемо рећи да је рат припремљен раније, да се прво водио вербално.

Српски сељаци безмало до 1941. нису чули ни за „шпанске борце“ ни за „петоколонаше“, ни за „кулаке“ нити „политкоме“. То је био речник револуционара, који је до окупације неком Шумадинцу или Моравцу могао изгледати комично. Али се онда показао у свој својој збиљи, и свој опасности. Па је као петоколонаш и реакционар настрадао и Драгиша Васић, а уједно са њим и читаво његово дело.

Тада је било све што раније није могло бити, да неко ко је осведочени родољуб, друштвени активиста, солунац и ратник за уједињење српства, чојствен и према политичким неистомишљеницима – обноћ постане означен као непријатељ, па да се и над њим и над свим његовим списима спроведе својеврсни damnatio memoriae.

А Васић је у том смислу само симбол страдања српске националне елите под комунизмом. Уједно, и трагедије целе једне генерације, која је ХХ столеће започела ослобођењем и уједињењем свих Срба, да би се само после три деценије уједињени сами разјединили.

Уколико нас Васићев цитат не подсећа или минимално подсећа на наше дане – онда ништа.

Потписнику ових редака се чини да су и сада, као после Великог рата, поделе прошле кроз све институције и друштвене категорије, па и кроз фамилије; да постоје на обе стране професионални (и плаћени) сејачи мржње који вештачки подижу тензију једнако се упињући да нам рутинске послове прикажу као одсудне битке, а различито мислећи политички пол као јаничарски или усташки. Притом, толико релативизујући појам усташа и усташтва, да се чини да несвесно рехабилитују стварне јасеновачке и јадовничке крвнике. И да, и овде се помирљивост сматра слабошћу и полтронством.

Колико пута смо на благе речи добили рукавицу у лице: „Ко те плаћа да тако говориш?“ Стиче се утисак да су се савремене поделе на ћације и блокадере примириле, али би могло бити да су само привремено гурнуте под тепих, у ишчекивању обе стране да догађаји, у свету и у региону, покрену и ново полувреме. Бар вербални сукоби на друштвеним мрежама и у јавном простору говоре нам да је реторика једнако заоштрена као у пролеће претходне године.

Дијалог у међувремену није остварен, институцијама које би требало да ојачају саборност углед је окрњен, министарству силе исти готово па срозан, а политичка поларизација и дехуманизација противника наводи на закључак о могућности стварања „две колоне“.

А кад смо код колона, треба рећи да су домаћи комунисти непријатеље револуције, од збораша до информбироваца, углавном колективно називали петоколонашима. Термин је вукао порекло из Шпанског грађанског рата: у опседнутом Мадриду 1936. владајући републиканци сматрали су да имају да се обрачунају са четири непријатељске колоне које марширају према граду,  али да највећа опасност вреба од пете, која делује унутар градских зидина. То су били националистички симпатизери, који би републиканцима ударили у леђа и помогли нападачима да освоје град. Опаснији од сваког „тројанског коња“ и друге смицалице које вребају споља. А да се то не би десило, левичари су спровели „превентивни терор“, чистку над сумњивим лицима без обзира на њихову стварну кривицу. Језива логика грађанског рата. Као и 1939, када је Мадрид заиста пао деловањем „петих“, за које се веровало да више не постоје.

Као што је требало времена да злослутни појам петоколонаш заживи, а онда и постане довољан да се неко отера у смрт, тако се чини да и кованице нашег времена нису само безазлене или сатиричне.

Ћаци је и међу напредњацима поодавно почео да се пише без наводника, иако се испрва сматрао увредљивим. Од ћација се међу њиховим противницима лако прешло у колективну ознаку ћацад, налик на прасад, које тако треба и третирати. Због жига блокадер, пак, данас се може изгубити ангажман, пројекат који финансирају државни фондови, па чак и сам посао, и угрозити егзистенција.

Но у целој причи постоји и једна групација која је одурна обема странама: то су „неутралци“.

Њих пишемо под наводницима јер углавном нису прихватили наметнуту поделу по логици „са нама си или против нас“. Његово опредељење представља се као конформистичко, иако је све само не опортуно. „Неутралац“ није пристао ни да његова кандидатура буде верификована присуством у Ћациленду (још један прилог за нови српски револуционарни речник), али није желео ни да ангажман темељи на провери идеолошко-политичке подобности унутар пленума. Био је више опозиционо оријентисан, али свој политички став није артикулисао унутар уличних сукоба.

Онда се утишао, окренуо породици или академском раду. Али то није смео, у времену када је трајала борба за боље Сутра. Каква ће онда бити судбина „неутралца“, на хоризонту окончаног сукоба? Стрељаће га и једни и други?

Већ једном написасмо на овој адреси: империје и њихови вечити интереси су ту, неке нове Коминтерне под слађим именима су ту, окружење из времена Централних сила и Тројног пакта је ту, запаљиви и историјом непоучени Динарци су ту. Нека нам је, ако ово поколење не смогне снаге и не нађе начина да заличи на оно поколење, Бог у помоћи.