„Историја је ноћна мора из које покушавам да се пробудим.“
Џејмс Џојс

У овој земљи[1] ме сматрају за белца, па самим тим и за привилегованог.
Људи на улици и на телевизији кажу да бели људи треба да клекну и да се извине.
Стварно?
Како сам се ја само нашао у овој чудној ситуацији?
Како се то само чудни обрт догодио?
Како је само избеглица из ратом поцепане Југославије, па рибар на Јужном Пацифику постао привилеговани белац?
Нешто сам ја у свему томе пропустио, мора бити.

Јесам ли шта погрешно урадио, рекао?
Не, није то нешто што сам ја урадио или рекао. То нема никакве везе са мном.
Осим што… па да, и те како има везе са мном а изгледа да нема баш никога ко би проговорио у моје име!
Е, па онда добро, сад чујте и мој глас.

НОВОЗЕЛАНДСКИ ПАКЕХА
Пореклом сам из Југославије те бивше, а најмултинационалније, мултирелигијске, мултикултурне, мултијезичке земље Европе. Преко Покрета несврстаних, земља је имала пуно веза са земљама такозваног трећег света и ми смо за Африканце говорили: браћа црнци. Ја сам одрастао у Београду слушајући плоче америчких и британских блуз музичара, играо сам кошарку како бих достигао и престигао бравуре мајстора, попут Мајкла Џордана и Меџика Џонсона. Тек сам крајем ’90-их чуо да је фудбалер Едсон Арантес де Насимиенто, познатији под уметничким именом Пеле, заправо црнац. А гледао сам га још 1970, мислим да се сећам, на Светском првенству у Мексику. Требало ми је тридесет година, или можда десет година живота у једној англосаксонској земљи, да почнем да размишљам о том великом фудбалском чаробњаку у смислу расе!

Крајем ’80-их и почетком ’90-их сам, као и многи други суграђани, напустио земљу. Ја сам се нашао у Нелсону, на Новом Зеланду где је пријатељ мог пријатеља био локални рибарски магнат. Радио сам на бродовима и на доковима тако да сам пар година касније, када сам дипломирао, умео да препознам све врсте комерцијалне рибе Јужног Пацифика – напредовао сам у каријери па ми је посао био да пишем документацију о ухваћеној риби, пар стотина тона дневно.

Када сам тамо на Новом Зеланду попуњавао имиграционе формуларе идентификовао сам се као Пакеха, маорско име за белце и за свиње, како сам касније сазнао.[2] Пакеха или Кавкаска раса, то је био сав мој терминолошки избор, а истовремено и огромној већини имиграната из бивше Југославије. Сви смо били наши и говорили смо, наравно, нашки. Нико никада није употребљавао термине српски, хрватски, босански…

Домороци нису никако могли да похватају све те мале разлике међу нама и схвате ко је ко (и зашто), исто као што ми нисмо разликовали оне који су пореклом Холанђани од Енглеза или Маоре од дошљака са пацифичких острва. Велика је увреда за Маорина да га питате да ли је Islander, са пацифичког острва. Уз све то, да напоменем и да је, на пример, чувени рагби играч, Џона Лому, пореклом са Тонге – дакле, није Маорин!

Тамо доле јужно па још и јужније ме је један мој добар пријатељ Кит Карсон, земљорадник, тесар и уметник научио нечему важном. Роштиљали смо кобасице и рибу у шумарку поред Тахунауи плаже кад је Макс рекао да пошто је имигрант из Ирске, он, Кит и није баш прави Киви, Новозеланђанин. Већ времешни потомак Џојса, Бекета, Хинија и дуге, непрекидне лозе келтских алхемичара речи и ритма је тада скочио на ноге и подигао у својој моћној, храпавој руци чашу вискија:

„Макс, ти си пуким случајем рођен у овој земљи док сам ја, слободан човек, сам изабрао да овде дођем и живим. Ја сам много више Новозеланђанин него што ћеш ти икада бити!“

Тако је говорио Кит Карсон, тамо најјужније, са високо уздигнутом чашом у руци и широким осмехом на лицу. „Slaintè!“, рекао је и океан је пред нама на трен заћутао све ваљајући своје дубокоумне, тешке мисли и разигране таласе.

БРИТАНСКИ ДРУГИ БЕЛАЦ
Аотеароу[3] сам напустио на дан када су пале њујоршке куле. Гледао сам директан пренос на телевизији пре одласка на аеродром. Два дана касније сам стигао у Британију (Ову земљу?) и сада живим у Кембриџу, мултикултурном граду који има своју врло особену варијанту расизма која се назива town and gown, град и тога. Вековима су чланови Универзитета (тога) били привилеговани и заштићени од стране државних институција док је локална раја (град) остајала ван тог зачараног, привилегованог круга. Сваки сукоб две стране се, за ових осам векова постојања, решавао (углавном) силом и у корист тоге.

За имиграционе власти овде сам белац, али обратите пажњу – неки други белац (other white). На владиним, званичним веб-страницама се могу наћи, на пример, следеће могућности:

Можете припадати једној од домаћих нација (Енглеска, Северна Ирска, Шкотска или Велс), можете бити Ром (Gypsy) или ирски номад (Irish Traveller, као светски првак у боксу Тајсон Фјури[4]) или неки други белац. Можете се, исто тако изјаснити да сте мешане расе[5] или Јеврејин, Индијац, Пакистанац, из Бангладеша, Кине или да сте неки други Азијат. Можете се идентификовати као Африканац, са Кариба или као неки други Африканац. Можете се изјаснити и као Арапин, наравно (као, на пример, колега др Али Мегџи).

Значи, сви Европљани су сврстани под одредницу неки други белци. Истакнути и врло бучни домаћи политичар Најџел Фараж, се међутим, не жали на своје француске, италијанске, немачке или можда грчке комшије, не. Он само не препоручује својим сународницима да живе у стану поред Румуна! Истовремено, Go home Poles натписи по зидовима конкуришу Бенксијевим сјајним уметничким подвизима, aнтируској хистерији и агресивном, нетолерантном односу према свему што је српско, што је већ у фази поодмакле метастазе и чему сам ја изложен ево већ тридесетак година.

Девет од десет мојих разговора у овој земљи који су почели са „Where are you from originally?“ и настављени са „I am from Serbia“, су се и завршили ту негде, затрпани лавином нелагоде и ћутања. Што је све сигуран знак да је мој саговорник своје образовање на ове деликатне балканске теме стекао ревносним праћењем вишесловних корпорација као што су Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, па можда чак и И-Ес-Пи-Ен[6] или CIA, пре него читањем књига и проучавањем историје и географије (антропологије?).

Ја свакако нисам никада ни очекивао да овде сретнем некога ко је прочитао сва дела нобеловца Андрића, ко ће да ми рецитује Почетак буне против дахија, некога ко је одгледао бар неке од филмова Емира Кустурице или бар Скупљаче перја Саше Петровића или се нашао заробљен у неком мрачном кутку вишенаменске инсталације или перформанса контроверзне Марине Абрамовић, некога ко је разумео Теслин принцип бежичног преноса енергије или некога ко је барем чуо за тенисера Новака Ђоковића. Јер би заиста било лепо и врло љубазно од њих да направе тај један мали интелектуални и духовни напор да се одмакну од стереотипне слике крвожедног српског брђанина.

ИСТОЧНИ ЕВРОПЉАНИ?
Западна институција политички подобног говора се труди да остави утисак да штити муслимане, црнце и Јевреје, али иста та институција нема никакву намеру да обухвати друге белце, као што су на пример источни Европљани. Ево, овим путем их све званично обавештавам да, на пример, источноевропски акценат не постоји – нема га, no such thing. Исто као што не постоји ни западноевропски акценат.

Дакле, ваше уобичајено питање, господо, „Is that an Eastern European accent that I hear?“ ја доживљавам као најобичнију расистичку провокацију. У географској Источној Европи се говоре језици који припадају потпуно различитим групама: угро-фински, словенски, турски, грчки, албански, романски и тако даље. Особе којима су ово матерњи језици не могу и не говоре енглески језик истим или чак сличним акцентом! На пример, постоји ли јеврејски, афрички или муслимански акценат?

То би било као када бисте у разговору са госпођом која носи бурку питали, сасвим необавезно: Ох, па ви то имате муслимански акценат, ако се не варам? Или да за време уличног баскета „три на три“ добаците Шекилу О’Нилу: А одакле потиче тај твој акценат, да није из Западне Африке? Или да ћаскајући после вечере са рабином који изгледа као рабин кажете: Баш ми  је симпатичан тај ваш начин говора. То је семитски акценат, зар не? (примедба: не покушавајте да примените ни једну од ових техника у стварном животу).

Источни Европљанин није национална одредница. Источни Европљани као компактна етничка група са својим језиком, културом или вером не постоје и по томе нису ништа другачији од западних Европљана. Источни Европљанин је постхладноратовска расистичка деноминација којима се означавају други бели људи.

Моји су се преци вековима борили са Турцима да не би били поробљени и да их јаничари не отму и не спроведу у Стамбол. Обзиром да моје име није Мухамед и да сам хришћанин, чини се да је предак био доста успешан у својим настојањима. Али сада потомци и жртве британске трговине робљем изгледа да траже да се извињавам. Па не знам, ајде да видимо…

Зар расизам какав је данас у западном свету није директна последица прекоморских подвига западноевропских империја те њихових геноцида, трговине робљем и робовласништва? Ми смо о тим мучним догађајима учили у школи. Ми смо знали како су прошли Индијанци, Абориџини, Маје, Инке, Астеци и Африканци које су трговци (јаничари) отимали од кућа и породица и одводили преко Ливерпула и океана у робље како би градили нови северноамерички свет. Ми смо знали и за Источно-индијску компанију, британске конц-логоре у Јужној Африци, за Черчилов расизам и злочине, за монструозне злочине над цивилним становништвом Хирошиме, Нагасакија и Дрездена.

Сви ми што смо одрасли изван зачараног медијско-пропагандног англосаксонског домашаја смо знали за недела империје прерушене у Битлсе и Џон Вејна. Британска империја је расистичка, сад ми кажете? Ма није ваљда? Славни оци америчке изузетне (exceptional)[7] нације су били робовласници? Ви мора да се шалите?

Империја је чинила злочине под изговором да њихове жртве нису баш људи. Када би се сад одједном освестили и прихватили људскост и достојанство својих жртви, када би им дали сва права и привилегије које они сами уживају, њихови би мозгови, и вероватно још понеки органи, експлодирали са свом уштирканом етичком, религијском и цивилизацијском мимикријом.

Али, хајде да се ми вратимо на предмет нашег разговора овде, ја сам источни Европљанин, зар не? Ја сам бео. Ја сам неки други бели човек али ипак – бео! Да бих овде био боље схваћен и политички репрезентован можда бих могао да удружим снаге са другим другима – Африканцима и Азијатама. Толико о тој кризи идентитета нас Других – сад је то већ национална припадност, велико слово.

Нисам ја овде, дакле, никакав привилеговани белац и немам баш пуно везе са расним тензијама и немирима. Подржавам једнакост и људска права за апсолутно свакога, али нећу да клечим и молим било кога за опроштај. Једног дана, када се вратим на Балкан, онда ћу можда да се само прострем насред пута и умрем од туге и срамоте због свега што смо дозволили да се свима нама догоди, али клечати нећу. Није ни онај горепоменути деда клечао, нити молио за опроштај.

Дакле, ми источни Европљани смо неки други. Нисмо привилеговани, а превише смо често жртве предрасуда и нетолеранције. Немојте нас стога, молим вас, фарбати тим одурним, рашчупаним црно-белим четкама. Већ је и превише прљавих четака разбацано свуда око нас. А штета је, има пуно прелепих, јединствених боја у природи. Само кад бисмо отворили очи. И гледали….

Небојша Радић је Директор програма за учење страних језика на Универзитету у Кембриџу, у Великој Британији. Објављивао је академске радове, поезију, кратке приче, есеје и романе на српском, италијанском и енглеском језику.

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] У овој земљи нико никада не каже у Енглеској, Британији или Уједињеном Краљевству.

[2] Ја, лично, никада тај термин нисам сматрао увредљивим.

[3] Аотеароа је маорско име за Нови Зеланд – Земља дугог белог облака.

[4] Ирски номади се непрестано селе, живе у приколицама, немају стално пребивалиште и углавном нису у потпуности интегрисани у друштво.

[5] Може и Бетмен, Супермен или џедај, популарне националне припадности у последње време.

[6] Амерички спортски канал али к’о велим…

[7] „Највећи проблем са свим тим лажима о томе како смо ми велики и значајни је у томе да људи неће онда никада моћи да схвате колико је њихова влада зла нанела и да је у стању да све то и понови“ – Aron Ra.

Превео Небојша Радић

Насловна фотографија: Getty Images/Christopher Furlong

Извор The Saker