Небојша Радић: „Европска солидарност“ и структурално лицемерје

Getty © kamisoka

Скоро четири деценије живим и радим у Британији и њеним доминионима. Довољно дуго да видим и разумем разлику између онога што овдашње (и западне политичке структуре уопште) говоре и онога што заправо раде. Та разлика – та хипокризија – је наша данашња тема.

Запад није једна монолитна, координирана завера или удружени злочиначки подухват. Оптужити га за тако нешто значило би, између осталог, прецењивати компетентност и кохерентност његових владајућих структура. Много је реалнија тврдња да постоји дубок и систематски јаз између вредности које Европска унија и НАТО проповедају Балкану, у овом случају, и принципа по којима поступају. Тај јаз није случајан нити је производ самовоље неког апстрактног нити конкретног појединца. Он је структуралан – уграђен у саму логику односа између центра моћи и њене периферије.

Грчка: када „солидарност“ постане диктат

Кад говоримо о лицемерству, хипокризији Европске уније нема бољег примера од Грчке током дужничке кризе. Грчким грађанима – пуноправним члановима ЕУ, суоснивачима европске цивилизације у сваком смислу те речи – наметнуте су мере штедње које је диктирала такозвана тројка: Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд.

Резултат је добро документован: масовне приватизације државних предузећа, драстично смањење пензија и плата, пораст самоубистава, масовна емиграција младих, дугорочни слом јавног здравства и образовања.

Грци су протестовали на улицама и осећали се окупираним у сопственој земљи. „Европска солидарност“ се тада претворила у финансијску уцену у свом најчистијем облику: прихватићете услове или изаћи из евро зоне. Кулминација је дошла јула 2015. године када су грчки грађани на референдуму јасном већином – са 61 одсто – гласали против услова које је Тројка поставила. Одлука је игнорисана, а у року од неколико дана је влада Алексиса Ципраса потписала споразум са лошијим условима од претходног који је народ већ одбио.

Владавина права? Суверенитет? Воља народа?

Све то важи само када не угрожава финансијске интересе Берлина и Брисела. Ово није критика која долази са десне или леве стране политичког спектра – ово је чињеница коју су забележили и критичари и бранитељи европског пројекта. Сам ММФ је касније признао да је грчки програм штедње имао озбиљних грешака у процени.

Мађарска и Словачка: суверенитет по избору

Иста та „солидарност“ се претвара у притисак и претње чим нека земља чланица одступи од бриселског диктата. Мађарска и Словачка су то осетиле на сопственој кожи – ускраћена су им средства из структурних фондова, било је дипломатских притисака, медијске кампање су их приказивале као „проблематичне“.

Алати могу да иду од финансијских до симболичких, али је наравоученије исто као у Грчкој: суверенитет је добродошао само када су одлуке у складу са политиком Брисела.

И овде се не ради о томе да ли је Орбанова или Фицова политика исправна или погрешна. Оставимо то по страни. Кључно питање је питање суверености и принципа: зашто „европске вредности“ подразумевају поштовање суверенитета само када суверене одлуке иду у смеру Брисела? И зашто исти принципи не важе подједнако за све чланове ове заједнице која се тиме иначе и дичи?

„Западни Балкан“: политички термин у географском руху

Пре него што се окренемо региону, вреди застати на тренутак над самим термином. „Западни Балкан“ није неутралан географски израз. Не постоји „Источни Балкан“. Термин је први пут званично употребљен децембра 1998. на састанку Европског савета у Бечу, у оквиру ЕУ Процеса стабилизације и придруживања. Функција му је била јасна: да се направи разлика између земаља на „брзом колосеку“ ка чланству – Бугарске, Румуније, Хрватске – и оних које су остављене у перманентном „прелазном стању“: Албаније, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе, Северне Македоније и „Косова“ (по њиховим стандардима – земља).

Овај термин данас служи да регион означи као незавршен, проблематичан и незрео за пуноправно чланство – и тиме оправда стално мешање у унутрашње послове ових земаља. Брисел је тако себи доделио мандат за вечно условљавање без обавезе да икада испуни било које обећање.

„Западни Балкан“ није географски већ чисто политички термин створен ради спровођења нео-колонијалне политике на југоистоку Европе.

Модел „успеха“: Црна Гора и Албанија

Унутар тог оквира постоје и примери које Брисел радо истиче као „успешне“. Црна Гора је већ десет година чланица НАТО-а и ове године председава Берлинским процесом, организујући 25 догађаја, укључујући ту и 12 министарских састанака.

Албанија се припрема да буде домаћин НАТО самита 2027. године. Западни медији ове земље проглашавају „лидерима региона“ и „примером европске перспективе“.

Треба се, међутим, овде запитати: шта тачно те земље добијају у замену за ту послушност? Чланство у НАТО-у за Црну Гору значи преузимање наметнутих им трошкова  одбране, усклађивање спољне политике са алијансом и смањење маневарског простора у односима са суседима. Да ли је реч о равноправном партнерству или о добро уређеном вазалству са лепим називом? Питање заслужује озбиљан одговор, а не само фотографије са самита.

Британска елита и свест о мисији

Из лондонске перспективе се ови неоколинијалистички обриси  јасно оцртавају. Британска политичка елита — у великој мери производ приватног школства и Оксбриџ традиције — носи у себи дубоко усађену свест о томе да је Британија позвана да „води“ и „обликује“ друге народе. Окоштали образовни систем који производи такву свест не тражи од ученика да критички преиспита право империјалне, колонијалне силе да се меша већ их само учи да до танчина разраде и усаврше технику „вођства“ и „обликовања“.

У традиционалним британским круговима колонијално царство и даље се помиње са извесним поносом – као носилац цивилизације, железница и парламентаризма. Мрачне стране тог наслеђа – систематска експлоатација, вештачке поделе које и данас хране конфликте широм света – ретко улазе у ту рачуницу.

Данашњи „ангажман“ на Балкану није колонијалне природе ранијих векова али свест да Запад зна боље, да је његова улога да реформише и усмерава, да је отпор знак незрелости а не суверенитета – та свест није нестала. Добила је ново рухо, нове институционалне форме и нови речник.

Балкан 2026: исти циљеви, финији речник

Британски министар одбране лорд Кокер завршио је средином маја „радну посету“ Црној Гори, Србији и Косову. Званични циљ посете је био јачање НАТО партнерстава и евроатлантске безбедности.

Порука је јасна.

Оно што јесте врло занимљиво јесте тренутак у коме таква посета долази. Британија данас пати од економске стагнације, инфлације изнад четири одсто и енергетске кризе чије последице грађани и даље осећају. Рачуни за струју и гас су, упркос паду са врхунца 2023. године, и даље 35 одсто виши него пре кризе 2021/22. године. Лондон је, упркос томе, Украјини до сада дао преко 21,8 милијарди фунти, од чега 13 милијарди у војној помоћи.

Обичан британски грађанин то осећа. Локални избори 2026. године јасно су показали дубок јаз између елите која проповеда „солидарност“ са Кијевом и народа који плаћа рачуне. Па ипак, иста та елита непрекидно путује по Балкану и држи лекције о „европским вредностима“. Да није тужно било би смешно.

Наравно да британска влада има право да води спољну политику какву сматра исправном. Али не можемо да не приметимо да причати другима о „солидарности“ у тренутку када твоји сопствени грађани осећају негативне последице такве исте политике  јесте дефиниција хипокризије.

Србија: постепена интеграција без јавне расправе

Индикативан је случај Србије. Земља са формалном војном неутралношћу, 12. маја ове године отпочела је прву велику заједничку војну вежбу са НАТО-ом — NSE26 код Бујановца — са oкo 600 војника из Србије, Италије, Румуније и Турске, уз посматраче из Велике Британије, Немачке, Француске и САД.

То је значајан корак.

Важно је именовати га онако какав јесте: постепена интеграција у НАТО структуре земље чије становништво то никада није изгласало на референдуму, и то са алијансом која је исту ту земљу бомбардовала 1999. године и при том изазвала смрт неколико стотина цивила.

Можда постоје добри стратешки аргументи у прилог таквој политици. Можда је то реал-политика неопходна у датим околностима. Али ти аргументи се не износе јавно и отворено већ процес тече тихо, корак по корак, по принципу о коме је лакше не говорити превише гласно – по принципу куване жабе.

Демократска легитимност таквих одлука не може се мерити само тиме да ли их влада формално доноси. Мора се мерити и тиме да ли грађани имају стварну прилику да о њима искажу своје мишљење и да утичу на одлуке.

Шта „европска солидарност“ заправо захтева

„Европска перспектива“ за Западни Балкан у пракси често значи да се од Србије очекује да своју енергетску и спољну политику усклади са ставовима Брисела, да прихвати све шири степен усаглашавања са НАТО доктрином, без обзира на сопствене безбедносне процене, и да реформе спроводи темпом који је у знатној мери диктиран споља, а не изнутра.

Истовремено, питање Косова добија готово безусловну западну подршку, иако га пет чланица Европске уније и даље не признаје као самосталну државу. Управо у томе лежи суштина двоструких стандарда: принципи се примењују строго онда када се тражи уступак од других, а пуно лабавије када ограничавају моћ центра.

Право питање

Балкански народи имају право да постављају неугодна питања. Не из носталгије за неким другим временом, и не нужно зато што Русија или Кина нуде бољу алтернативу. Него зато што је критичко преиспитивање услова и цене интеграције у „европске токове“ легитиман и неопходан политички чин у свакој демократији.

Да ли клуб у који улазимо прихвата нас као равноправне чланове, или нас види као провинцију која треба да се обавеже на послушност? Да ли „европске вредности“ важе симетрично – и за „центар“ и за „периферију“? Да ли је уопште могућа интеграција која не подразумева одрицање од суверенитета у спољној политици, енергетици и безбедности?

Овакав ниво хипокризије не дисквалификује европски пројекат у целини. Постоје добри разлози зашто су бројне земље тежиле и теже чланству у ЕУ. Али хипокризија дисквалификује морални аргумент као темељ те интеграције. А управо на моралном аргументу – демократија, владавина права, солидарност, поштовање суверенитета – почива цела реторика западног приступа Балкану.

Ако та реторика треба да буде нешто више од политичког маркетинга, онда Брисел и Лондон морају да покажу да „европске вредности“ нису само захтев упућен другима, него обавеза коју сами доследно поштују. Тренутно нам је тешко пронаћи доказе за такву доследност.

И даље слушамо исту реченицу у различитим варијацијама: „Ми вам само желимо добро.“ Можда и јесте тако. ‘Ајде да у то и поверујемо. Али кад вам неко жели добро, обично вас пита шта је то што ви желите, уместо да вам саопшти или наметне то што треба да желите. Та разлика, мала у речима а огромна у пракси, јесте суштина нашег питања и нашег разматрања.