Небојша Јеврић: Минобацачлија

Getty © David Brauchli / Contributor

Већ у годинама Милунка је остала самдруга.
Чудило се и подгуркивало село.
Родила је Милету.

Милета је растао уз старог оца и матер али некако нечемуран.
Пазили су га као једвачека.
Залуду. Велике главе и коса чела био је најмањи међу вршњацима.
Али је зато би вриједан да му равна било није. Ишао је са дрвосјечама у шуму, извлачио балване, косио.

У школи за три копља бољи од осталих. Све је предмете полагао са одликом.
Дали су га у војну гимназију. Иако је само за сантиметар прелазио прописану мјеру.
Кад је завршио уписао за инжињера. У року дипломирао. Следовало га је унапређење и чин.
Тад је пукао. Срушио се на вјежби а на уста му је кренула бала. Пензионисан вратио се у село. Кажу- епилепсија.
Тада је почео рат.

Није било бољег минобацачлије на Романији.
Причало се да у оџак убацује. Обучавао бистре сеоске момке.
Умро му је отац а убрзо мајка пала у кревет.

„О, Милета, немој ме жалит. Нисам ти ја мајка но баба. Мајка ти је најстарија сестра. Чувала овце са братом од стрица и заиграла се ђеца. Занијела. Послали смо је у Србију да роди, а ја црне јастуке под робом носила. Правила се трудна“.

Више се никад није вратио на минобацаче.
Спустио се у Сарајево и задужио ручни бацач. Није хтио ни у једну јединицу. А и није био обавезник.
Ишао је од линије до линије распалим југом пуним мина.

Кад би почела борба, излазио је двеста метара испред рова са самаром мина на леђима и рушио све пред собом.
Знали су га сви од Грбавице, Вогошће, Илијаша, Неђарића…

Кад би потрошио мине одлазио је по друге.
Метак га није хтео.

Тамо где други не би ставили ногу он је своју обријану главу постављао.
Нико га ништа није питао. А и ко је онда кога у шехер Сарајеву питао.

Сви су знали да неку муку носи. А ко није. Кад би добио напад возили су га на неуропсихијатрију у Соколац.
Где је требало обучит минобацачлије увек је био ту.
Прочули су се његови ђаци.

Сам је себи командовао и био увек где треба и кад треба.
Одликовање није хтео да прими.

„Дајте ампутирцима. Мени не треба“.

Последњу мину из ручног бацачаца испалио је на дан потписивања Дејтона.
Онда се вратио у опустелу кућу.
Сестра- мајка је одавно била у Њемачкој.

Туђио се од људи.
Волио је коње.
Пет коња је Милета имао.
Сваки бољи од бољега.
Бињикао их је све празнијом Романијом.

На састанке бораца није ишао. Није слушао радио. Ни имао телевизор.
Само са коњима је причао.
Далеко од људи. А на јесен се знало -неуропсихијатрија Соколац.

Нашли су га трећег дана. Да прикрије самоубиство, да проклетство на кућу не остане направио је салату и у њу уместо сирћета сипао есенцију.

А онда попио пуну флашу есенције. Умро је заједно са својом муком. Мислећи да нико не зна.

„Зашто не стави бомбу за врат, побратиме?“, јекнуо је лелечући га Ратко, његов најбољи ђак.

Коњи су се придружили полудивљој ергели која лута Романијом. Само је Путаљ, његов омиљени коњ, остао сам да лута око гробља.

Да копитом гроб раскопава.