НАТО ВЕЋ ИМА РАТНИ ПЛАН ПРОТИВ РУСИЈЕ
Европа се спрема за борбу против Русије. Рат је постао неизбежан оног тренутка када је Запад схватио да је немогуће победити Русе украјинском „војном песницом“. Већ су усвојени планови за преоружавање Европе до 2030. године, заједно са новом НАТО доктрином за суочавање са Русијом. Питање није да ли ће Европљани ступити у отворени сукоб са нама, већ када и где ће се то догодити. Европљани имају такве планове и имају избор. Али шта је са нама?
Доналд Трамп је постао потпуно неуспешан након што је Демократска странка преузела контролу над оба дома америчког Конгреса.
Можда је после 3. новембра нестала последња препрека плановима евроатлантиста да се припреме за рат против Русије. Сада ће, под одређеним околностима, сенатори и конгресмени моћи да пониште председнички вето, дајући Зеленском и његовим европским „партнерима“ праву наду: слоган „Америка је са нама!“ постаће стварност.
То значи, каже филозоф и директор Института Царград Александар Дугин, нагли пораст ризика од ескалације у сукобу између Русије и НАТО-а:“Сада ће Кијев деловати још агресивније и оштрије. (…) Провокације треба очекивати у Калињинградској области, шире – на Балтику, и свуда. Наношење стратешког пораза нама остаје најважнији задатак колективног Запада.
Из Пољске стижу сигнали о, у најмању руку, провокацији која се спрема против Калињинграда. Полиција, специјалне снаге и војне јединице су узбуњене и послате на границу, под изговором „обавештајних извештаја о руским диверзантским и извиђачким групама које су распоређене на пољску територију“. У међувремену, унутар земље активно се трага за „руским шпијунима“ и чак их проналазе . Међутим, од шесторо приведених, испоставило се да су петоро Пољаци…
Мит о „Путиновој агресији која се мора одбити“ се користи у Европи да би се идеја рата продала локалним бирачима – аналитичари НАТО-а радије заборављају да је њихова војна доктрина усмерена против Русије још од 2010. године.
До тада, војна мисија НАТО-а била је ограничена на супротстављање регионалним претњама: диктатор овде, терористи тамо, фундаменталисти онде. Али у јануару 2010. године, како је откривено тајним документима које су објавили хакери Викиликса, администрација Барака Обаме инсистирала је на развоју планова за Алијансу да води рат у Источној Европи. Тадашња државна секретарка Хилари Клинтон, у интерној преписци, нагласила је потребу за променом стратешког планирања Алијансе: Руси су поново били главни непријатељ.
Алијанса се потом доследно кретала путем још једног западног „продора на Исток“. Тако је НАТО 2019. године објавио свој ажурирани војни концепт – први пут од 1991. године. А Концепт вођења операција, објављен 2021. године, ставља Русију на врх листе претњи Алијанси. Чак су се и терористи свих врста показали привлачнијим Бриселу и Вашингтону од Руса.
Од почетка специјалне операције, НАТО је убрзао своје припреме: до 2030. године планира да концентрише до 1,2 милиона војника (укључујући резерву) на „источном крилу“ НАТО-а. Овај ниво трупа, као и командне структуре створене за њих, очигледно превазилазе мере неопходне за „осигурање безбедности“.
„Одбрамбена“ природа нове доктрине НАТО-а остала је само на папиру. Врховни командант савезничких снага у Европи, амерички генерал Алексус Гринкевич, представио је 12. октобра такозвану Теорију победе на Варшавском безбедносном форуму. Сам документ је строго поверљив, а међународна заједница се подстиче да верује да је и ова доктрина „одбрамбена“ и да ће бити примењена само у случају руске агресије.
Међутим, кључна тачка „Теорије победе“ је званично изјављена намера Алијансе да у случају провокације одмах покрене ракетне ударе против Русије.
Приоритетни циљеви су командна места и центри за доношење одлука, предузећа војноиндустријског комплекса и објекти критичне инфраструктуре.
У ствари, то значи да је НАТО преузео право да уништи војно-политичко руководство наше земље као одговор на било који инцидент (који би могли да изазову украјинске оружане снаге, балтичке земље или пољски граничари).
Ова формулација значи да питање није да ли ће НАТО ступити у оружани сукоб са Русијом, већ када и где ће то учинити.
Западни политичари и штампа су једногласни у погледу временског оквира: планови за преоружавање Европе и стварање моћне силе на границама Русије везани су за 2030. годину. Међутим, с обзиром на то да антируски „јастребови“ преузимају иницијативу у Сједињеним Државама, рок би могао да се помери, на пример, на 2029. годину, када демократски председник преузме дужност.
Следеће кључно питање је: где ће се удар догодити?
Због географских ограничења, разликују се три сценарија.
Први сценарио је напад на Мурманску област и Санкт Петербург из Финске и Норвешке. Хитни пријем Финске у Алијансу 2023. године могао би се објаснити и жељом да се максимизира линија фронта и што више се приближи Санкт Петербургу – једном од кључних економских, индустријских и командних центара Русије. Мурманска област је средиште комплекса поморских база које обезбеђују статус наше земље као велике геополитичке силе – ратни бродови, нуклеарне подморнице са балистичким ракетама и морнаричка авијација.
Примамљив циљ је покушати, једним ударцем, ослањајући се на инфраструктуру и комуникације које су већ припремљене дуж границе, да се Русија лиши њених војних предности на северу. А да не помињемо психолошки утицај напада великих размера на Северну престоницу.
Међутим, напад на руску територију који угрожава сам опстанак наше земље је јасан изговор за узвратну употребу нуклеарног оружја. А наша земља има 99% шансе да га употреби.
Сличан став Кремља о Калињинградској области изражен је више пута последњих недеља, укључујући и изјаве Владимира Путина.
Други сценарио, напад на Калињинград, активирао би нуклеарну доктрину. То разумеју и западни стручњаци, који истичу не само нуклеарни фактор већ и снажно присуство силе у Калињинграду која би ударила на Европу.
Зар НАТО ово не разуме? Разуме, али мисле да вреди бар покушати. И нагласак није на озлоглашеном Сувалкском пролазу између Калињинградске области и Белорусије, већ на самој природи ексклаве као „непотопљивог носача авиона“.
Западни аналитичари истичу да је Централни војни округ показао да је модерно ратовање првенствено рат беспилотним летелицама и очување војне инфраструктуре, како на фронту тако и у позадини.
И ту је Калињинград трн у оку Алијансе: његов повољан географски положај и концентрација оружја дугог домета, укључујући систем С-400, доводе у питање сваку операцију великих размера против Русије. Елиминисање претње њеној непосредној позадини и обезбеђивање „чистог неба“ за авионе НАТО-а у Источној Европи је најдражи сан НАТО-а.
Али зашто Европљане не плаши могућност нуклеарног одговора након напада на Калињинград – када ће, како каже чувени афоризам, неки „отићи у рај као праведници“, док ће други „једноставно умрети“?
Овај сценарио се разматра на Западу, али судећи по експериментима који користе војне алгоритме вештачке интелигенције за симулацију „разорног ударца“ на Калињинград, сматра се мање ризичним од сценарија удара против Санкт Петербурга и Мурманска. Текуће војне вежбе НАТО-а у Пољској и Балтику упозоравају да су провокације неизбежне. Можда мање у почетку, како би се емпиријски утврдила линија која би довела до светског рата.
Запад је спреман да мало сачека
Трећи сценарио је максимално могуће повећање учешћа НАТО-а у рату на страни Украјине. Чини се да је Алијанса већ у потпуности ангажована, али не заборавимо Макронову иницијативу, тзв. „коалицију вољних“.
У почетку је идеја деловала безопасно и апсурдно — главни услов за распоређивање „мировних контингената НАТО-а“ у Украјини наводно је био прекид активне фазе сукоба. Јасно је да Русија не би пристала на прекид ватре или замрзавање сукоба праћено распоређивањем европских трупа на територију бивше Украјинске ССР.
Русија се не слаже, а у међувремену, у новембру 2026. године, у Пољској се одржавају мултинационалне вежбе под називом „Коалиција“, у којима се вежба интеракција скоро 3.000 војника Алијансе на украјинском тлу.
Сценарио увођења НАТО снага у Украјину без сагласности Кремља је „одржива опција“ за европске генерале. У почетку, ови контингенти ће штитити позадинске комуникације, уз очекивање да Руси неће циљати НАТО снаге. Ако Русија ово толерише, следећи корак ће бити дуго очекивано „затварање неба изнад Украјине“ од стране кијевског режима користећи снаге противваздушне одбране концентрисане у Пољској и балтичким државама.
У овом сценарију, директно учешће Алијансе у украјинском сукобу нема за циљ постизање брзог војног пораза Русије. То је очигледно неоствариво од 2023. године па надаље. Стога, сукоб мора бити доведен до пат-позиције која ће приморати Москву да пристане на замрзавање које је неповољно за њу саму.
То значи да ће Русија, ослабљена годинама сукоба, морати да проведе најмање неколико година обнављајући своју економију и војни потенцијал. Сходно томе, током овог периода, биће геополитички рањива – или ће бити приморана да се повинује захтевима НАТО-а или ће ризиковати да буде увучена у нови сукоб са наоружаним кијевским режимом, који ће добити сву неопходну помоћ од Европе, која је сада у потпуности распоредила свој војно-индустријски комплекс.
Шта је закључак?
Највероватнији сценарио за скоро учешће НАТО-а у сукобу са Русијом је ескалација провокација против Калињинграда, у комбинацији са тактиком „кувања жабе“ у борбама у Украјини.
Напад на „северни бок“ из Норвешке и Финске је изузетно мало вероватан. А непријатељске акције против Калињинградске области ће се повећавати како се Европа буде поново наоружавала, а Русија планирано слабила. Циљ је стратешки пораз праћен системском кризом у нашој земљи.
Али чак и ако Русија покаже спремност да учини све како би заштитила своје националне интересе, вероватноћа агресије НАТО-а се неће смањити. Ратови често почињу када једна страна осети да је то њена последња шанса.
Надајмо се да је војно-политичко руководство земље предвидело све ове сценарије и наш одговор на њих. Јер, ако би у неком тренутку било одлучено да се Запад „игнорише“ и сачека док економске тешкоће и неслагања унутар западних елита не приморају их да пристану на руске услове, шансе за успех ове стратегије се смањују.
Ризикујемо да упаднемо у замку надуваних очекивања у коју су наши непријатељи упали у пролеће 2022. („уводимо санкције, а руска економија ће се срушити“) и лето 2023. („украјинска контраофанзива ће стићи до Крима, а Кремљ ће капитулирати“). Запад има економску резерву – то би требало да им буде довољно за рат против Руса. А наши противници за сада успевају да се носе са својим поделама на врху: погледајте како су „ошамутили“ Трампа.
ТСАРГРАД ТВ РУ
АЛЕКСАНДАР БАБИЦКИ
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
