НАСИЉЕ У ИМЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: НАД ЈЕДНОМ КЊИГОМ О БРИТАНСКОЈ ИМПЕРИЈИ

НАСИЉЕ У ИМЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: НАД ЈЕДНОМ КЊИГОМ О БРИТАНСКОЈ ИМПЕРИЈИ/  Caroline Elkins: Legacy of Violence: A History of the British Empire, Knopf 2022. 

ХИТЛЕРОВИ УЗОРИ

Пре но што почнемо да прелиставамо књигу Керолајн Елкинс „Legacy of Violence: A History of the British Empire“, сетимо се шта социолог Мануел Сарксијанц пише у свом делу „Британски корени нацизма“ ( код нас „Енглески корени  немачког фашизма“, Романов Бардфин 2014):“Сам Хитлер тврдио је да се његова политика изграђивала на основу енглеских модела. Године 1935. изјавио је: „Само ја, попут Енглеза, поседујем суровост за остварење циљева“. Тврдио је да је као образац за његову владавину на „источним просторима“ (имала се у виду Русија) послужила владавина Енглеске у индијским колонијама.

Неколико месеци пре но је почео да немачким мачем обезбеђује немачком плугу простор на Истоку, обраћајући се у Рајхстагу својим сународницима, партијским друговима и „националсоцијалистима“ Хитлер је рекао: „Одушевљавам се енглеским народом. Нечувено је шта је постигао у послу колонизације.“ Одушевљење Хитлера Енглеском није била завист колико позив да се од Британије учи „искључивој тежњи ка моћи“. Пример Британије био је за Немачку толико ауторитативан да је само његово помињање било у стању да утиче на јавно мњење. Тек по британској објави рата Немачкој Хитлер је приметио: „Господ Бог није створио свет само за Енглезе“. Хитлер је за Немачку захтевао положај у свету упоредив с оним који има Енглеска.

Још 1928. он је у „националне вредности Англосаксонаца“ убрајао управо „тежњу за животним простором (Lebensraum)“. Хвалио се: „Још од 1920. упорно… покушавам да придобијем националсоцијалистички покрет у прилог… савеза између Немачке, Италије и Енглеске“.

У круговима којима је Хитлер припадао, мислили су – у контексту „надмоћи беле расе“ – да се „судбина народа објашњава његовим расним особинама… Ове особине на најбољи начин омогућавају Британцима да господаре над обојенима….“ Истицали су „самоувереност“. Задатак се састојао у том да и Немци стекну самоувереност. Есесовци су били елита „нових Немаца“. Један од вођа ове организације изјавио је: „Све то што желимо да оживотворимо у вези са расом, класом и начином живота већ одавно постоји у Енглеској“.

Многи Немци били су истог става према Енглеској као Адолф Хитлер и његове присталице, којима је „још у 19. веку било својствено дивљење према Енглеској засновано на односу љубав-мржња“. (Хитлер је наводно 1913. лично боравио у Енглеској – макар је његова снаха тврдила да је Хитлер посетио њеног супруга Алојза – полубрата будућег фирера – у Ливерпулу.)

Да се Хитлер према Британији односио као „одбачени љубавник“ говорио је и у Берлину акредитовани амбасадор Енглеске. Године 1934. Хитлер је изјавио: „Две германске нације требало би да постану пријатељи простом силом природног инстинкта“. У сваком случају, примећено је да је „Хитлер до саме смрти сачувао предрасуде о надмоћи Енглеза због њихове снаге и довитљивости“ (resourcefulness). Чак увукавши Немачки рајх у рат на два фронта, остао је „убеђен да ће крај рата постати почетак дуготрајног пријатељства са Енглеском…“ 

По Хитлеровом мишљењу, осећање сопствене надмоћи код Енглеза је било развијеније него код Немаца. А осећање сопствене надмоћи „својствено је само ономе ко има могућност да наређује“. Иако је Енглеска као одговор на споразум Хитлера са Стаљином објавила рат, ово није изменило убеђење Адолфа Хитлера да „ни један народ… по својим државно-политичким одликама… није подеснији за империју“.“

     Ето тако Хитлер. Да се не заборави.

     Да погледамо онда шта је Хитлера привукло британском колонијалном искуству као моделу за Трећи рајх: прелистајмо књигу Керолајн Елкинс „Наслеђе насиља/ Историја Британске империје“. 

     ДА ЛИ УКЛОНИТИ ЧЕРЧИЛА? 

     Ауторка пише историју Британске империје посматрану кроз њено системско, државно усмерено насиље. Она наглашава да у књизи задржава увредљиве расне, етничке и верске изразе из историјских извора, не зато да би их прихватила, него зато што ти изрази откривају ставове актера и „кодирају“ државно насиље о кома пише. Цела књига представља истраживање односа између језика, власти, расне хијерархије, закона и физичке принуде. Елкинсова не жели да Британску империју представи као низ случајних злоупотреба, већ као политички и правни поредак у којем је насиље било саставни део владавине.

    Елкинскова почиње своје истраживање од 7. јуна 2020. године, када су демонстранти, у име покрета Black Lives Matter, дошли до статуе Винстона Черчила у Вестминстеру. На постољу је исписана порука да је „Черчил био расиста“. Елкинсова затим прелази на Бристол и рушење статуе Едварда Колстона, човека повезаног са Royal African Company и трговином робљем из Африке. Колстонова статуа је за једне била знак добротворства, а за друге споменик богатству насталом на поробљавању и колонијалном насиљу. 

  „БЕНИГНА“ ИМПЕРИЈА

     Елкинсова наглашава да се Британска империја у националном памћењу често представљала као бенигна, цивилизаторска и правно уређена. У таквој слици, злочини се признају као „мрље“, али се затим уравнотежују тврдњом да је Британија свету донела владавину права, трговину, институције и модерност. У том контексту она помиње Сесила Роудса, његову визију континента „од Кејпа до Каира“, његову улогу у економској експлоатацији подређеног простора и статус у британској култури сећања. Питање да ли „Роудс мора пасти“ за Елкинсову није само питање једне статуе, него питање целокупног односа према империјалној прошлости. Она показује да су савремени „империјални ратови за историју“ сукоб између два погледа: једног који у империји види извор напретка, и другог који у њој види поредак заснован на расизму, експлоатацији и насиљу.

    Елкинсова помиње Најџела Бигара, који је покушао да развије „етику империје“, и Најла Фергусона, који је Британску империју тумачио као силу која је ширила тржиште, владавину права и институционалну модерност. Фергусонова оцена да је империја можда била „добра ствар“ стоји као пример ширег уверења да је британска власт, упркос насиљу, имала позитиван глобални биланс. Елкинсова не пориче да је империја имала институције, законе и реформске програме, али тврди да се управо у тим институцијама и законима налазио механизам насиља.

ЛИБЕРАЛНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ

Посебно је важна њена теза о „либералном империјализму“. Британска империја није, по њеном тумачењу, била једноставно антилиберални деспотизам. Напротив, она се често оправдавала језиком либерализма: законом, напретком, цивилизацијом, реформом, моралном дужношћу и постепеним увођењем „заосталих“ народа у модерни свет. Али управо ту настаје главни парадокс. Британија је унутар сопствене државе развијала идеје слободе, представничке владавине, једнакости пред законом и заштите својине, док је у колонијама владала над становништвом које није пристало на тај поредак. Како је могла да буде либерална код куће, а насилна као империја? То није била случајна противречност, него структура саме империјалне власти.

Прва Британска империја била је претежно западна, повезана са белим досељеницима,  црним робовским радом и одузимањем земље аутохтоним народима. После губитка америчких колонија, Британија се окренула Истоку и изградила другу империју. У XIX веку британски империјализам функционисао је и неформално, преко трговине, кредита, инвестиција и економске доминације, и формално, преко анексија и директне политичке управе. Елкинсова наглашава да су формална и неформална власт биле разлика степена, а не суштине: обе су служиле проширењу британске економске и политичке контроле. Када економски утицај није био довољан, следиле су окупације, ратови и директна управа.

РАТ И РАСА

Једна од најважнијих чињеница коју Елкинсова износи јесте да је у XIX веку у британској империји било више од 250 оружаних сукоба, готово увек бар један у току године. Ти сукоби обухватали су побуне на Карибима, ратове у Африци, Авганистану, Бурми и другим просторима. Киплинг их је назвао „дивљим ратовима мира“: рат се представља као средство успостављања мира, а освајање као цивилизовање. Али Елкинсова инсистира да су ти ратови трошили британске ресурсе и разарали локална друштва. Они нису били споредни инциденти, већ део нормалног функционисања империје.

Расна хијерархија је у тој конструкцији имала средишње место. Британија је владала над стотинама милиона људи који нису били ни слободни грађани, ни робови у старом смислу те речи. Боја коже постала је знак цивилизацијске разлике: белци су постављани на врх, црнци на дно, а остали народи распоређивани су у међупростору. Елкинсова показује да се и Ирци и Африканери, иако физички бели, у британској империјалној мисли често „расно“ одређују културно заостали, слични колонизованим народима Африке и Азије. Тако раса није само биолошка категорија, већ политичка и културна техника владавине.

ОКУПАЦИЈА КАО ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Зато је појам „цивилизаторске мисије“ кључан. 

Колонијални поданици представљани су као деца којој је потребно очинско вођство. Британија је, по тој логици, имала моралну дужност да их дисциплинује, образује и постепено припреми за закон, поредак и самоуправу. Али тај процес никада није имао јасан крај. Ако су колонизовани народи тражили права, побунили се, штрајковали или нападали империјалну власт, то је тумачено као доказ да још нису зрели за слободу. Сваки отпор је постајао нови аргумент за наставак окупаторске владавине. Управо овде Елкинсова види један од најопаснијих механизама империје: насиље се приказује као педагогија, а репресија као реформа.

БЕЗАКОЊЕ КАО ЗАКОН

Један од средишњих појмова књиге је „легализовано безакоње“. Елкинсова тим изразом означава процес у којем држава, суочена са кризом, суспендује обичне законе, уводи ванредно стање, војну управу или посебне прописе, чиме насиље безбедносних снага правно покрива. То значи да империјална власт није деловала ван закона, него је закон мењала тако да насиље постане законито. Елкинсова не говори само о батинању, затварању, депортацијама, мучењу, присилним миграцијама и убиствима, већ о начину на који су такве мере административно, правно и морално оправдаване. Британска империја није била насилна упркос свом либерализму, већ је њено насиље било дубоко повезано са њеним либералним наративом реформе, закона и цивилизације.

ПОЧНИМО ОД ИНДИЈЕ

Елкинсова почиње од Индије, Источноиндијске компаније и приче о „Црној рупи Калкуте“. („Црна рупа Калкуте“ је била мала, слабо проветрена тамница у тврђави Форт Вилијам у Калкути. Постала је позната након инцидента из 1756. године, када су снаге Наваба од Бенгала у њу сместиле 146 заробљених британских војника. Због недостатка кисеоника, 123 заробљеника су се угушила током ноћи.) Тај догађај, без обзира на спорност Холвеловог сведочења и број жртава, постао је митолошки доказ „домородачке суровости“ и средство оправдања британског освајања. Управо зато Елкинсова не третира овај догађај само као војно-историјски инцидент, већ као пример начина на који империја производи наративе: британско насиље се представља као одговор, освета, нужност и увођење реда.

После битке код Пласија 1757. године, Роберт Клајв и Источноиндијска компанија добијају све чвршћу контролу над Бенгалом. Елкинсова показује да је та власт била истовремено приватно-комерцијална и државно-политичка. Компанија није била само трговачко предузеће – она је прикупљала порезе, управљала територијом, користила војну силу и производила огроман профит. У време бенгалске глади 1770. године, када је умрла приближно трећина становништва, компанијски приходи и интереси нису били доведени у питање. По Елкинсовој, империјално насиље није се изражавало само ратовима, него се налазило у порезима, суровој експлатацији туђих ресурса, тржишним манипулацијама и административној равнодушности према масовној смрти.

ОД БЕРКА ДО МИЛА

Парламентарна истрага над компанијом и Регулациони акт из 1773. године представљали су покушај да се империја морално и административно среди. Али Елкинсова показује да је та „реформа“ истовремено служила спасавању система. Слично се види у случају Ворена Хејстингса, чији је поступак опозива у Лондону трајао седам година. Формално се судило једном човеку, а стварно се расправљало о томе да ли британска власт у Индији може бити легитимна. Едмунд Берк је нападао корупцију, злоупотребе и самовољу, али није нападао империјалну логику. Он је желео да империја буде заснована на „светом поверењу“, а не на отвореној пљачки. Из тог споја критике злоупотреба и очувања саме окупаторске власти колонијалног господара и настаје либерални империјализам.

У XIX веку тај либерални империјализам добија теоријски облик. Џон Стјуарт Мил и други либерални мислиоци повезују слободу са зрелошћу, рационалношћу и цивилизацијским развојем. Ако су колонијални народи представљени као „незрели“, онда се над њима може оправдати принудна власт, чак и када у метрополи влада слобода. Тако либерализам у Британији значи демократију и закон, а у колонијама постаје прича о неопходности дисциплиновања дивљака и њиховог постепеног „припремања“ за слободу: либерална обећања и колонијална принуда међусобно се подржавају.

ВАНРЕДНО КАО РЕДОВНО СТАЊЕ

У Демерари ( Британска Гвајана), на Цејлону, Јамајци и на другим просторима, британска власт користи ванредно стање да сузбије побуне, штрајкове и протесте. Расправа се најчешће не води о томе да ли је насиље као такво недопустиво, већ да ли је било „нужно“, „пропорционално“ и „законито“. То јест, империјално насиље се не укида, већ се правно дозира и политички оправдава.

Индијска побуна 1857. и побуна у Морант Беју 1865. показују крајњи домет тог система. У Индији су британске снаге користиле масовна погубљења, казнене мере и уништавање читавих локалних заједница. На Јамајци је гувернер Едвард Џон Ер, после протеста испред суда, прогласио ратно стање и спровео репресију која је обухватила убиства, бичевања и паљење кућа. Оба случаја изазвала су бурне расправе у Британији, али је суштина остала иста: империја је настојала да се морално очисти од „претераности“, а да не напусти право на принудну власт. 

МЛАДИ ЧЕРЧИЛ И БИТКЕ – ЕГЗЕКУЦИЈЕ

Британски колонијални ратови су били школа империјалног управљања. Елкинсова почиње младим Винстоном Черчилом, који као војник и дописник учествује у казненим експедицијама на северозападној граници Индије. Он описује спаљивање села, уништавање кућа, кула, бунара, усева и дрвећа, а све то уклапа у језик војне нужности и империјалне части. Његова формула „honour was satisfied“ показује како се разарање цивилног простора претвара у морални чин. Черчил истовремено види суровост тих метода и прихвата их као нужне, што је за Елкинсову типично за империјални менталитет: насиље се признаје, али се одмах оправдава.

Затим британска моћ насрће на Судан и Јужну Африку. Победа код Омдурмана 1898. године показала је технолошку асиметрију империјалног рата: модерне британске пушке и митраљези претворили су битку у масовну ликвидацију махдистичких снага. Израз „not a battle but an execution“ сабија тај однос у једну реченицу. Британија своју победу чита као доказ цивилизацијске и војне надмоћи, док Елкинсова у њој види пример модерног злочинаштва које се прикрива речником ефикасности.

БУРСКИ РАТ

Ту је и Јужноафрички рат, односно Бурски рат. Откриће злата у Трансвалу 1886. године претворило је јужну Африку у простор капиталистичке, расне и империјалне борбе. Алфред Милнер и други империјални планери нису желели само заставу над територијом, већ политички поредак који омогућава контролу рудника, јефтину радну снагу и британску доминацију. Рат је у британској јавности постао масовни патриотски спектакл: новине, песме, играчке, илустрације и добротворне кампање претвориле су империјални сукоб у националну културу.

Међутим, бурски герилски рат приморао је Британију на све суровије методе. Херберт Киченер одговорио је тактиком спаљене земље и логорима. Циљ није био само војни пораз командоса, већ уништење њихове друштвене базе: хране, породица, склоништа, локалних мрежа и извора информација. Жене и деца постају средство притиска на мушкарце који се боре. Елкинсова наглашава да су логори у Јужној Африци били пресудан корак у историји империјалног насиља јер су цивили, као припадници одређене етничке заједнице, масовно интернирани и „дисциплиновани“.

СЛУЧАЈ ЈУЖНЕ АФРИКЕ

У логорима је затворено више од сто хиљада Африканера, а око тридесет хиљада је умрло од болести, глади и неухрањености, међу њима велики број деце. Емили Хобхаус је обишла логоре, објавила извештај и изазвала снажну реакцију британске јавности. Она је оптуживана да претерује, да је хистерична и да није родољуб, али су њени налази отворили парламентарну расправу. Лојд Џорџ је говорио о „policy of extermination“, а Кембел-Банерман о „methods of barbarism“. Елкинсова показује да је Британија имала критичке гласове, али и да је држава умела да критику каналише кроз комисије, одлагања и ограничење одговорности.

После рата, Јужна Африка је реконструисана као белачка држава усмерена ка потребама рударског капитала. Милнерова политика помирења белих Енглеза и Африканера није значила слободу за црно становништво, већ продубљивање расног поретка. Елкинсова тај процес повезује са каснијим апартхејдом. Зато се Бурски рат не завршава мировним уговором, него оставља институционално наслеђе логора, расизма, јефтиног рада и империјалне логике по којој се цивилно становништво може претворити у легитимну мету.

ПОКОЉ У АРМИТСАРУ

Елкинсова под „легализованим безакоњем“ подразумева процес у којем држава уводи ванредне прописе, суспендује нормалне правне гаранције и затим репресију представља као закониту нужност. То је насиље које држава правно дефинише, бирократски организује и морално брани. 

Први пример је Амритсар у Индији, 13. априла 1919. године. У Џалијанвала Багу окупило се око петнаест хиљада људи, делом због верског празника, делом због политичких протеста. Позадина је била Роулат акт, који је продужио ванредна овлашћења из рата: претресе без налога, притвор без суђења и посебне поступке без нормалних жалби. Генерал Реџиналд Дајер ушао је у парк са војницима и наредио да пуцају у масу без упозорења. Испаљено је око 1.650 метака, скоро четири стотине људи је убијено, а више од хиљаду рањено.

Елкинсова наглашава да Амритсар није био само „прекомерност“ једног официра. После масакра уследило је ратно стање, ретроактивно правно покривање мера, колективне казне, бичевања, одузимања имовине и понижавајући ритуали. Дајер је тврдио да је деловао ради „moral effect“ — моралног ефекта. То је кључни израз британског ништака: насиље је требало да буде лекција, да покаже читавом Пенџабу шта значи изазвати империју. Колонизовани поданици третирају се као деца која морају бити кажњена да би се вратила поретку.

У Британији је расправа о Дајеру постала расправа о природи империје. Черчил је осудио Амритсар као „monstrous event“, али га је истовремено издвојио као изузетак, нешто што стоји у „singular and sinister isolation“. Елкинсова у томе види механизам самозаштите империје: један човек може бити осуђен како би се сачувала слика система. Ганди је, међутим, извео дубљи закључак: није довољно казнити Дајера, јер је проблем у поретку који је Дајера произвео. Амритсар зато радикализује индијску политику и постаје један од симбола моралног слома англосаксонског колонијалног лицемерја.

ПРИМЕР ЕГИПТА 

Други пример је Египат. Током Првог светског рата Египат је био под великим теретом реквизиција, присилних радних корпуса и британске војне контроле. Саад Заглул и Вафд тражили су независност и право да наступе на Париској мировној конференцији. Британија је одговорила хапшењем и депортацијом, што је изазвало протесте, штрајкове и насиље. Под ратним стањем британске снаге су спроводиле колективне казне и разарање села. Када је 1922. проглашена египатска независност, она је била ограничена: Британија је задржала војно присуство, контролу комуникација, заштиту својих интереса и положај у Судану. Независност је, дакле, била формална, док је стратешка власт остала британска.

ИРСКА 

Трећи пример је Ирска. После избора 1918. Шин Фејн је одбио власт Лондона, створио сопствени парламент и повезао се са ИРА. Британија је на то одговорила Restoration of Order in Ireland Act-ом из 1920, притвором без суђења, војним судовима и полицијско-паравојним снагама као што су Црно-смеђи и Помоћне јединице. Репресија је требало да одвоји „умерене“ од „екстремиста“, али је често производила супротан ефекат. Смрт Терeнса Максвинија после штрајка глађу и погубљење Кевина Берија претворили су британску власт у симбол чудовишне бруталности. 

Борба Ираца за слободу се наставила.

БЛИСКИ ИСТОК: ОРИЈЕНТАЛИСТИ И ОБАВЕШТАЈЦИ 

 

После распада Османског царства, Британија добија мандатне територије у којима старе империјалне праксе мора да прилагоди новом међународном језику „светог поверења цивилизације“. Ирак, Трансјорданија и Палестина постају простори у којима се укрштају војна економија, ваздушна контрола, обавештајни надзор и политичко маневрисање између супротстављених локалних захтева.

Једна од главних новина је политика „air control“. Британија је после рата била финансијски исцрпљена, али је желела да задржи нове територије и глобални империјални статус. Копнена окупација била је скупа, па се авијација појавила као средство јефтиног управљања простором. У Ираку је побуна 1920. показала да локално становништво не прихвата британску власт, а управо та криза подстакла је Черчила и команданте RAF-а да виде авион као империјални инструмент. Хју Тренчард је истицао „морални ефекат“ бомбардовања, тврдећи да страх и психолошки удар могу бити важнији од материјалне штете. Елкинсова у томе види наставак исте логике која се појавила у Амритсару: насиље није само физичка мера, већ порука.

Обавештајно знање такође добија средишње место. Личности попут Т. Е. Лоренса и Гертруде Бел представљале су се као познаваоци Арапа, племена, пустиње и локалних политичких обичаја. Али Елкинсова наглашава да то знање није било неутрално – оно је служило контроли. Оријенталистичка слика Арапа као људи који разумеју само силу омогућавала је да се бомбардовање и казнене мере представе као адекватан начин управљања. Када Лоренс верује да локално становништво бомбе може схватити као „вољу Божју“, он тиме не описује само њих, већ открива британску представу о њима.

ПАЛЕСТИНСКИ КОТАО 

Најсложенији случај је Палестина. Британија је током рата дала различита и међусобно тешко помирљива обећања. Балфурова декларација из 1917. подржала је „национални дом“ за јеврејски народ у Палестини, док су арапска очекивања самоуправе остала неиспуњена. Елкинсова наглашава да Палестина није била празан простор: у њој је живело арапско становништво са сопственим политичким правима, интересима и страхом од демографског и земљишног померања. Балфуров став да је ционизам, „right or wrong, good or bad“, важнији од жеља локалних Арапа, открива империјалну суштину мандатне политике: домаћа већина за империјалну силу није и не може бити носилац суверене политичке воље.

У Палестини се, по Елкинсовој, јавља „империјална конвергенција“. То значи да се на једном месту сусрећу методе развијене широм империје: право ванредног стања, полицијска тортура, ирске технике одмазде и контрагериле, ваздушна контрола, надзор, обавештајне мреже и комисијско прикривање. Сукоби око Западног зида 1929. и арапска побуна 1936–1939. показали су да британска власт не успева да реши основну противречност мандата. Са једне стране морала је да одржава ционистички национални дом, а са друге, да тврди да штити права арапског становништва. У пракси, криза се све више решавала репресијом.

Пилова комисија је 1937. признала да се „peace, order and good government“ у Палестини може одржавати само „rigorous system of repression“. Увек је тако: језик „доброг управљања“, мира и закона у колонијалном контексту подразумева систематску репресију. Палестина зато није споредан случај, већ лабораторија позне империје: у њој се сабирају раније технике британског насиља и припремају методе које ће после 1945. бити примењиване у новим кризама.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Британија није ушла у Други светски рат само као европска држава, већ као империјална сила. Њена способност да настави борбу после 1939. зависила је од колонија, доминиона, поморских база, сировина, војника и радне снаге. Када Черчил говори о „victory at all costs“, он не говори само о спасењу Острва, већ о очувању империјалне нације и светске улоге коју Британија везује за своју империју.

Колонијални поданици су у рату имали пресудну улогу. Из колонија су стизали новац, добровољци, сировине, војне јединице и симболичне поруке лојалности. Индијска армија постала је највећа добровољачка армија у историји, а британски команданти су признавали да без Индије Британија не би могла да преживи светске ратове. Али управо тај допринос створио је ново питање: ако колонијални народи гину за слободу Европе, зашто њима самима није призната политичка слобода?

Атлантска повеља и Рузвелтове „четири слободе“ додатно су отвориле противречност. Рузвелт је говорио о слободи говора и вероисповести, слободи од оскудице и слободи од страха као о универзалним начелима. Черчил је, међутим, самоопредељење читао крајње пристрасно: оно се односило на европске народе које је Хитлер покорио, али не и на британске колоније. Колонијални поданици нису имали сопствену државу, а пошто нису имали државу, њихова права су остала условљена британском проценом њихове „зрелости“.

ПАД СИНГАПУРА И БОРБА ЗА ИНДИЈУ

 

Пад Сингапура 1942. био је тежак удар за мит о британској непобедивости. Јапанска победа показала је азијским народима да бела империјална сила може бити поражена. Сингапур, Малаја и Бурма постали су симболи слабљења британског ауторитета. Истовремено, јапанска бруталност није значила да су колонијални народи једноставно прихватали Јапан као ослободиоца, али је британски пораз отворио простор за антиколонијалну политичку имагинацију.

Индија је у том ратном контексту постала кључно жариште. Британија је објавила рат у име Индије без пристанка Индијаца. После неуспеха Крипсове мисије, Ганди покреће Quit India, а британска власт хапси руководство Конгреса и користи ратна ванредна овлашћења. Око сто хиљада људи је ухапшено, док су хиљаде остале дуго у затвору. Нехру је писао да не жели да буде третиран као „wild beast in a cage“, а Ганди је оптуживао власт да је својом репресијом произвела насиље које сада осуђује.

Субаш Чандра Бос представља другу линију индијске борбе. За разлику од Гандија, он није био везан за ненасиље и повезао се са силама Осовине и Јапаном, верујући да је ослобођење Индије од Британије важније од идеолошке чистоте савезника. Елкинсова не прикрива противречност тог избора, али показује да је Босов покрет био симптом крајњег губитка британске легитимности.

ПОСЛЕРАТНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И СЛУЧАЈ КАРИБА  

Елкинсова показује да се рат водио и у штампи, памфлетима и антиколонијалним мрежама. Џорџ Падмор, Намди Азикиве, западноафричка, карипска, индијска и црначка америчка штампа тражили су да се демократија не примењује само у Европи. Британија је рат представљала као борбу за слободу, али је њена империја наметала границе те слободе. Зато је Други светски рат истовремено спасао Британију од Хитлера и убрзао распад моралне основе њене империјалности.

После Другог светског рата Британија није једноставно одустала од империје. Елкинсова показује да је покушала да је обнови новим речником: „партнерство“, „развој“, „благостање“ и „модернизација“. Стари језик „белог човека“ и отворене цивилизаторске мисије постао је мање употребљив, али претпоставка британског права на управљање није нестала. Колонијални народи сада се описују као „млађи партнери“, док Британија остаје старији партнер који одређује темпо промена.

Лорд Хејли и други планери сматрали су да се „trusteeship“ може преобликовати у социјални програм. Британска држава благостања код куће постаје модел за колонијалну политику, али Елкинсова наглашава да развој није био добротворна мисија. Он је имао дисциплинску функцију: требало је спречити побуне, умирити критике, обновити морални ауторитет Британије и истовремено задржати контролу. Британија није желела универзални пут ка самоопредељењу. Свако друштво требало је да чека сопствени степен „зрелости“, а ту зрелост је процењивао Лондон.

Кариби су пример како се социјална реформа повезује са страхом од побуне. Штрајкови и немири тридесетих година открили су сиромаштво, радничку експлоатацију и расну неједнакост. Мојнова комисија је истраживала услове животаи рада, као и природу земљишних односа, али је извештај био политички осетљив и одложен. Развојни програми после тога нису били само хуманитарни, већ и безбедносни: требало је спречити да се социјално незадовољство претвори у антиколонијалну побуну.

АТЛИЈЕВА ПОЛИТИКА, ИНДИЈА И ПАЛЕСТИНА 

 

Елкинсова прати Лабуристичку партију после победе 1945. године, и, наравно, открива битне противречности. Атлијева влада је код куће градила социјалну државу, али је ту обнову везивала за ресурсе империје. Британија је желела државу благостања у метрополи и економски корисну империју у свету: послератна социјална демократија није значила антиимперијализам.

Индија је била највећи изазов. Подела Индије и Пакистана представљена је као мирни трансфер власти и испуњење демократског идеала, али стварност су били пожари, масовне миграције, покољи и распад заједница у Пенџабу и Бенгалу. Елкинсова посебно истиче улогу убрзаног процеса и Радклифове границе, која је објављена тек после формалне независности. Британска церемонија прикривала је хаос који је остављала иза себе.

Палестина је истовремено постајала нова послератна невоља за Лондон. Лабуристичка влада је раније имала проционистичке ставове, али је Ернест Бевин сматрао да су арапски савезници, нафта и Блиски исток кључни за британски опоравак. Хуманитарно питање јеврејских избеглица после Холокауста сударило се са арапским правима, ционистичким захтевима, америчким притиском и британском стратегијом. На економском плану, Британија гледа ка Малаји, Африци и Блиском истоку као изворима долара, сировина и стабилизације фунте. Зато је послератно „оживљавање“ империје било покушај да се формална власт, развој и економска корист одрже што дуже.

ОПЕРАЦИЈА „АГАТА“

Зато је Палестина после рата постала један од најтежих испита британске управе. Арапска већина, ционистичке организације, јеврејске избеглице из Европе, амерички притисак и британски блискоисточни интереси стајали су у све оштријем сукобу. Напад на хотел „Кинг Дејвид“ 22. јула 1946. означио је тренутак у којем британска власт губи контролу над информацијама и иницијативом. Људи повезани са Јишувом радили су у полицији и администрацији, па су британски планови често били познати противнику. Колонијална држава више није имала сигурност да контролише сопствени апарат.

Британски одговор био је Operation Agatha, масовна безбедносна акција усмерена против јеврејских организација. Фелдмаршал Монтгомери је оценио да британска власт постоји само по имену и да су стварни владари Јевреји. Тај закључак открива стари империјални рефлекс: када локални покрет може да паралише управу, он се не види као политички актер, већ као егзистенцијална претња држави. Палестина све више личи на Ирску: одмазде, контраодмазде, илегалне организације, полицијски рад, информатори и тајне операције постају свекодневица.

НАСИЉЕ СЕ ШИРИ

Елкинсова прати и ширење насиља из Палестине у Европу и Британију. Иргун је напао британску амбасаду у Риму, а MI5 је ционистичке ревизионистичке групе сматрао великом претњом. Појављују се планови атентата, везе са Ирском републиканском армијом и напади на британске институције. „Фаранов скандал“ показује како контратерористичка пракса клизи у отмицу, мучење и убиство, посебно када су обавештајни подаци слаби, а држава жели брз и тајан резултат.

Ту је и питање тајних истражних центара, нарочито Bad Nenndorf у Немачкој. Под Робином „Tin Eye“ Стивенсом, коришћене су методе изгладњивања, физичког притиска, мучења водом и психолошког ломљења. Британија се јавно представљала као сила права и цивилизације, али је у тајности користила технике које је морала да прикрива. Влада је касније настојала да случај сведе на злоупотребе појединаца, али Елкинсова показује да је реч о ширем систему иследних центара и трансферу техника из једног дела империје у други.

ИЗУЗЕТНОСТ КАО ИЗУЗЕТОСТ: СЛУЧАЈ МАЛАЈЕ 

Нови међународноправни оквир није укинуо империјалну „изузетност“. Женевске конвенције из 1949. и Common Article 3 требало је да ограниче насиље и у унутрашњим сукобима, али су Британија и Француска радиле на томе да се формулације ублаже. Израз „колонијални сукоби“ уклоњен је из текста, што је оставило простор великим силама да саме тумаче када се правила примењују. Слично је било са Европском конвенцијом о људским правима. Британија је њено проширење на колоније користила као доказ цивилизованости, али је члан 15 омогућавао дерогацију у ванредним ситуацијама. Тако се прихватају права, али се истовремено гради режим изузетака.

Малаја је следећи велики пример. Она је била економски пресудна због гуме и калаја, односно због прихода потребних британском послератном опоравку. Зато малајска криза није само антикомунистички сукоб Хладног рата, већ империјални рат за економску стабилност. Британија уводи ванредне прописе, масовна притварања, депортације, „поправне“ логоре, контролу хране, психолошко ратовање, колективне казне и присилно пресељавање. Бригсов план и Темплерова власт претварају Малају у свеобухватну полицијско-војну државу. Елкинсова наглашава да је управо овде британска империја развила репертоар противпобуњеничких метода који ће касније бити слављен као „успешан“, иако је почивао на масовном надзору, принуди и ванредном стању. 

СЛУЧАЈ КИПРА 

Крај империје није био само историја губитка великих територија. Кипар је био мало острво, али стратешки пресудно за британско присуство у источном Медитерану, на Блиском истоку и значај у Хладном рату. Британија је после рата била финансијски слаба, али је и даље веровала да су војне базе и комуникационе тачке неопходне за статус велике силе. Зато Кипар није могао бити третиран као обична колонија на путу ка самоуправи. Он је био база.

Већинско грчко кипарско становништво подржавало је уједињење са Грчком, док је турска кипарска мањина била склонија подели. ЕОКА, под вођством Георгиоса Гриваса, покренула је оружану борбу против британске власти. Британија је одговорила ванредним стањем и искористила члан 15 Европске конвенције о људским правима како би дерогирала своје обавезе. Елкинсова наглашава да се овде јасно види нова форма легализованог безакоња: Британија прихвата људска права, али истовремено користи правни механизам да их суспендује.

На Кипру се понављају методе већ познате из Палестине и Малаје: полицијско-војне операције, доушничка мрежа, притвор, испитивања, ванредни прописи и представљање побуне као тероризма, а не као политичког захтева. Репресија је уредно заведена, регулисана и административно обрађена. То је позна империјална форма: мање отворене колонијалне самоуверености, више процедура, извештаја и дерогација.

ПОБУНА У КЕНИЈИ 

Европски досељеници имали су огроман утицај на политику и безбедносни апарат у Кенији. Марџери Перхам је говорила о „pathological atmosphere“ досељеничке Кеније, а Елкинсова показује да та патологија није била само лични расизам, већ институционални поредак земље.

Мау Мау, односно Land and Freedom Army, деловала је у шумама планинске Кеније и Абердера, али се ослањала на широку цивилну мрежу подршке. Зато је британски рат у Кенији постао рат против читаве друштвене базе. Операција Anvil из априла 1954. претворила је Најроби у простор масовне селекције. Око 25.000 припадника безбедносних снага блокирало је град, више од 20.000 осумњичених пребачено је у Лангату, а десетине хиљада Кикујуа депортоване су у резервате. „Screening“ је постао техника претварања становништва у потенцијалне логораше. 

Кенијски „Pipeline“ био је формално систем рехабилитације. Затвореници су требало да кроз рад, признање, грађанско преваспитање, верско деловање и дисциплину буду враћени лојалности. Али Елкинсова показује да је рехабилитација била облик ломљења политичке воље. Када је систем постао преоптерећен, примењена је малајска логика пресељавања: „villagisation“, присилно сабијање Кикујуа у контролисана села. За мање од осамнаест месеци више од милион Кикујуа било је премештено у 804 села.

КОНЦЛОГОРИ И ПРИКРИВАЊЕ ДОКАЗА

Та села су, по Елкинсовој, била логори по свему осим по имену. Живот у њима значио је глад, рације, паљење кућа, принудни рад, раздвајање породица и стални надзор. Када се томе додају људи који су прошли кроз Pipeline, кенијска власт је практично притворила скоро целокупну Кикују популацију. Званичне бројке су то прикривале јер су користиле дневне просеке, а не укупни проток људи кроз систем. 

Елкинсова доводи до краја кенијску причу кроз случај логора Хола. У фебруару 1959. британска влада је већ одбијала независну истрагу о злостављањима у Кенији. Убрзо затим стигла је вест да су умрли заточеници у Холи: показало се да је реч о смртима насталим од шока и крварења услед бројних повреда, односно батинања ради принуде на рад или казне.

Хола није била изолована несрећа. Она је открила систем. „Dilution technique“, повезана са Теренсом Гаваганом и Џоном Кованом, а имала је циљ да „разбије“ најотпорније затворенике. Батине, притисак, рад и дисциплина били су средства политичког преобраћења. Када су затвореници умрли, проблем за британску власт није био само морални, већ политички: смрт је учинила видљивим оно што је систем већ радио. Макмилан је зато настојао да спречи ширење одговорности и да скандал не сруши владу.

ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА КАО БЕЖАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ

Из кенијске кризе, Кипра и Њасаленда произашао је бржи заокрет ка деколонизацији. Елкинсова не тумачи то као чисто морално буђење Британије, већ као политички прорачун. У свету УН, људских права, медија и нових независних држава, стара империјална репресија постајала је прескупа и тешко брањива. Макмиланов говор „Winds of Change“ признао је да се у Африци буди национална свест, али није укинуо империјално наслеђе. Исте логике ванредног стања, полицијске силе и државне нужности наставиле су да живе у новим режимима.

Ијан Маклауд је упутио гувернера Кеније да треба „draw a veil over the past“ — спустити вео преко прошлости. Документи који би могли осрамотити владу Њеног величанства, полицију, војску, службенике, агенте или доушнике нису смели бити предати независним истражним центрима. У Кенији је развијен систем „Watch“ и „Legacy“: неки документи су уништавани или слати у Британију, а други су предавани новој, деколонизованој држави. Елкинсова истиче да је Гаваган, повезан са системом тортуре, учествовао у организацији архивског чишћења.

ТРАГОВИ КОЛОНИЈАЛНИХ ВРЕМЕНА

Ово уништавање архива је последња фаза империјалне власти. Прво се насиље правно омогући, затим се административно организује, а на крају се трагови уклоне. Ако нема докумената, жртве, историчари и нове државе остају без доказа. „Операција Наслеђе“ зато није само бирократска процедура, него уништење памћења.

Елкинсова затим показује да империјално наслеђе није остало само у архивама. Ванредни прописи, превентивни притвор и полицијско-безбедносни рефлекси пренети су у уставе и законе нових држава. Пакистан, Индија, Израел, Гана, Малезија и Сингапур наследили су различите облике овог апарата. Pax Britannica зато није оставила само железнице, судове и енглески језик, већ и режим ванредног стања.

ЛОНДОНСКИ ЕПИЛОГ 

Прича Елкинсове се враћа у Лондон 2011. године, када су Кикују тужиоци дошли пред Royal Courts of Justice због мучења и злостављања током Мау Мау ванредног стања. Процес је открио „migrated archives“, документе који су деценијама били склоњени у простору Hanslope Park. Британски званичници су говорили о транспарентности и административном пропусту, али Елкинсова показује да је и откривање докумената било контролисано и селективно. Судски процес постао је борба за саму могућност да се империјално насиље историјски реконструише.

Дакле, и једном заувек: Британска империја није била бенигна империја са повременим злоупотребама. Њена вештина била је у способности да голо насиље представи као закон, ред, реформу, развој, рехабилитацију и цивилизаторску дужност. Елкинсова не пориче економску експлоатацију, али је за њу прави проблем либерални империјализам, као систем насиља маскираног у цивилизовање. Пишући о Британској империји, Елкинсова је показала да је то и историја једног дела модерног света који је од империје наследио институције, законе, расне и класне хијерархије и механизме прикривања прошлости.

ЧИТАЈМО МЕМИЈА 

Да бисмо проширили видике, треба читати још понешто. 

Када прочитамо књигу Елкинсове, треба, рецимо, читати „Портрет колонизатора и портрет колонизованог”. То је је дело француско-туниског писца и социолога Албера Мемија, коју је код нас објавио Андрићев институт 2015. године. Колонијални систем, показује Меми, никад није само економска пљачка, већ дубока социјална патологија која ствара трајне трауме и деформише идентитете: земља која је била колонизована веома се тешко ослобађа ропског наслеђа. 

Јер, у колонији колонизатор ужива у друштвеним, економским и политичким бенефицијама искључиво на основу порекла. Да би оправдао своју власт, колонизатор је принуђен да гради мит о сопственој супериорности и урођеној инфериорности колонизованог. Иако ужива користи свог положаја, колонизатор постаје заробљеник наопаког система који је сам саздао. Свака промена која би колонизованом донела слободу прети да угрози привилегије господара, што га чини суровим, параноичним и зависним од одржавања репресивног апарата.

Колонизовани за то време трпи економску експлоатацију и културну маргинализацију. Његова главна карактеристика је стање обесправљености. 

Услед снажне асимилације, колонизовани често почиње да идеализује колонизатора, доживљавајући сопствену културу и језик као нешто нижеразредно.  Притиснут безнађем, колонизовани се на крају окреће побуни. Меми истиче да је ослобођење условљено потпуним рушењем колонијалног поретка и раскидањем психолошких окова зависности.

 

ЕМЕ СЕЗЕР

Треба читати и Еме Сезера, и његову „Расправу о колонијализму“ ( на српском ју је објавио Факултет за менаџмент и комуникацију ) у којој је јасно речено да колонијални статус није никаква добробит за покорене. 

Сезер показује да нацизам није био изоловани инцидент у европској историји. Нацизам је заправо колонијално насиље примењено унутар саме Европе, над белим људима. Колонијализам осуровљује и децивилизује самог колонизатора, будећи у њему најниже нагоне за насиљем и разарањем. Сезер подробно описује уништење традиционалних друштава и потпуно укидање људског достојанства аутохтоних народа. Колонизација није једнака хуманизацији или хришћанству, већ претварању људи у робу и робље.  Цивилизација која није способна да реши сопствене унутрашње проблеме (попут колонијализма) јесте дубоко болесна и декадентна цивилизација. Запад је себе осудио на смрт. 

Колонизација није цивиликзовање. О њој Сезер вели: „Најпре да се сложимо у томе шта она није: нити је мисионарска делатност, нити подухват предузет у славу човека, нити у циљу померања граница незнања, болести и тираније, нити пројекат предузет у славу Бога, нити покушај да се продужи владавина закона. Потребно је признати једном за свагда, без околишања и избегавања последица, да су пресудни актери овде авантуристи и пирати, трговци на велико, и бродовласници, копачи злата, жеља и сила, иза којих се помаља злокобна сенка цивилизације, која се у одређеном моменту у својој историји проглашава обавезном, из само себи знаних разлога, да на светском нивоу шири своју непријатељску економију.“

Покорени су нижа раса.

То је идеја славног француског либерала и „деконстркутора“ хришћанства, Ернста Ренана, кога Сезер цитира као једног од главних идеолога колонизације као „месијанског пута“ Запада:“Ми не тежимо једнакости већ доминацији. Земља стране расе мора поново постати земља слугу, физикалаца, ратара и индустријских радника. Циљ није да се пониште неједнакости међу људима већ да се оне прошире и да се озаконе.“

 

НАШ ВОНГАР

А онда да читамо и нашег Вонгара. 

Велки Србин, Сретен Божић, препознао је дух британског империјалног хуманизма у судбини аустралијских Абориџина, којима је, као Србин што је гледао немачке злотворе по Шумадији у Другом светском рату, који су, између осталог, наш народ одводили у логоре смрти, посветио цео живот. 

Ево шта он пише у свом аутобиографском „Динговом леглу“:“Слични логори су били уобичајени на аустралијском северу. Нико их није уносио у мапе и нико се није трудио да изброји ни логоре ни њихове становнике. У то време неки политичари у Аустралији су још увек заступали гледиште да би било хуманије да се Абориџини истребе, како би се спречила њихова даља патња. Драго ми је што њихова идеја ‘коначног решења’ никада није остварена. Међу отписаним Абориџинима у логорима на реци Орд било је људи интелигентних колико и Питагора, Микеланђело и Ајнштајн, ако не и више од њих. Они су знали да пређу Танами и друге још страшније пустиње без компаса или мапе. Могли су да певају и да призову кишу, која би испунила суве пустињске изворе. Знали су како да одржавају саплеменике у животу и здрављу, а да не науде земљи током више од две хиљаде нараштаја. Ниједна друга раса на Земљи није постигла тако много са тако мало средстава.“

И требало их је истребити, као и Србе. Као и Русе. Као и све који су другачији. 

Али, наравно, људски род се не да. Борба за слободу траје. И док има људи који мисле и који се боре, историја није завршена. А све империје завршавају на сметлишту узалудне жеље да се заувек влада светом.