Mитрополит смедеревски Павле и борба за српску аутокефалију

ПРОТИВ АУТОКЕФАЛИЈЕ СРПСКЕ

Чим је пропала српска држава, падом Смедерева 1459. године, грчка Охридска архиепископија је, уз помоћ Цариграда, почела да преузима јурисдикцију над српским црквеним простором. Ипак, Срби се са тиме нису мирили. Побуна смедеревског митрополита Павла била је један од кључних догађаја пре обнове Пећке патријаршије. Њен узрок био је покушај охридског архиепископа Прохора да остатке самосталне Српске цркве потчини Охридској архиепископији. Побуна је избила крајем 1527. или почетком 1528. године. Није била само отпор грчком утицају, већ и покушај обнове Пећке патријаршије.

Грчки црквени центри, Цариград и Охрид, настојали су да успоставе доминацију над православнима на Балкану. У том контексту важну улогу имали су цариградски патријарх Јеремија Први и охридски архиепископ Прохор.

БОРБА ВЛАДИКЕ ПАВЛА

Митрополит Павле је око 1531. обновио српску црквену самосталност и прогласио се архиепископом и патријархом. Охридски сабор из 1532. анатемисао је Павла и његове присталице: зворничког Теофана, лесновског Неофита и кратовског Пахомија. Павле није прихватио одлуке грчког сабора, већ је наставио борбу, реорганизовао своју црквену област и постављао епископе који су га подржавали. Он је имао подршку дела српског свештенства, угледних Срба и локалних турских власти. То показује да је његов покрет имао и шири друштвено-политички значај. Он је успео да збаци охридског архиепископа Прохора и да га затвори, вероватно подмићујући Турке.

Прохор је 1536. успео да се ослободи и у Цариграду добије султанову повељу којом се враћало претходно стање, односно зависност Српске цркве од Охрида. На сабору у Охриду 1541. Архиепископ Павле и његови епископи су искључени из црквеног општења. Тиме је Павлов покрет угушен после више од једне деценије борбе. Српски владика Павле је путовао по Русији, Пољској и Влашкој, где је приман као српски архиепископ. То показује да је идеја о српској црквеној самосталности имала одјек и ван српских земаља.

ТЕШКО ВРЕМЕ И ОБНОВА СРБА

Да не заборавимо: период 1526–1541. био је изузетно тежак за Србе. Српска политичка елита је слабила, Павле Бакић је погинуо 1537, а Турци су 1541. заузели Будим. Срби су у XVI веку постали важан војни фактор у турско-угарским ратовима, као војнуци, мартолоси, дербенџије и граничари. Султан је због тога морао да мисли на права српског народа на сопствену аутокефалију. Успон Мехмед-паше Соколовића био је пресудан за обнову Пећке патријаршије. Он је као османски великодостојник српског порекла схватао значај Срба за стабилност Османског царства.

Обнова Пећке патријаршије 1557. године била је политички и духовно важан чин. Османска власт је тиме желела да Србе чвршће веже за себе, али је српски народ добио јединствену црквену организацију. Први поглавар обновљене Пећке патријаршије био је Макарије Соколовић, сродник Мехмед-паше Соколовића. Пећка патријаршија је после обнове имала огромну јурисдикцију: Србију, Црну Гору, Босну, Херцеговину, Далмацију, Хрватску, Угарску, Ердељ, северну Македонију, северну Албанију и део западне Бугарске. Обнова Пећке патријаршије означила је крај црквене обезглављености Срба и почетак њихове духовне, културне и националне хомогенизације.

ЗНАЧАЈ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Покрет митрополита Павла, на први поглед, није успео, али је представљао важан покушај обнове српске црквене самосталности. Коначна обнова Пећке патријаршије 1557. била је резултат споја српске историјске потребе, османске политичке прагматике и утицаја српских великодостојника у врху турске власти.

Жарко Видовић је истицао Пећку патријаршију као темељ српског идентитета. Према његовом учењу, она је уобличила Србе као заветну и празничну црквену заједницу, омогућивши им опстанак и очување свести чак и у временима без државе и институција. Видовић је писао да српски народ није формиран око империјалне агресије, већ око Косовског завета. Управо је Пећка патријаршија неговала тај завет, чинећи га духовном вертикалом на чијем врху постоји Небеско Царство, наша вечна отаџбина и очевина.

ПАЗИМО!

Недавно је цариградски патријарх Вартоломеј канонизовао цариградског патријарха Јеремију, који је дошао на место патријарха за новац, подмићујући турског султана ( што је по канонима изричито забрањено ).

О овој канонизацији је наш угледни канонолог др Миодраг Петровић писао:“Шта је могло да утиче на цариградског патријарха Вартоломеја да после пет векова прогласи за светитеља патријарха Јеремију I, кога је требало, због симоније, у складу са свештеним канонима, лишити епископског и патријарашког достојанства? Без сумње, утицала је његова одлука да укине аутокефалност Српске православне цркве у корист Охридске архиепископије. У томе треба видети разлог због кога се у Цариграду и на Светој Гори у последње време уместо годишњице проглашења самосталности, односно оснивања Српске православне цркве, обележава годишњица хиротоније Светога Саве.“

Из свега овога једна је поука: будимо опрезни и памтимо цену своје аутокефалије. Не заборављајмо српског духовног витеза, митрополита Павла, који се у најтежим околностима бранио светосавско наслеђе српско.