Мирослава Бердник: ПОБОГУ, ЗАШТО ТОЛИКО ЛАЖЕТЕ?

Пише: Мирослава Бердник (Кијев, Украина)

Хоћу да подсетим на то како је у време Совјетског Савеза угњетаван украјински језик. Сматрaм да као носилац украјинског језика имам на то пуно право.

Тако се десило – ја сам украјинојезична Украјинка. Притом, одрастала сам у породици класика украјинске литературе и усвојила љубав према родном – правом украјинском језику (а не „дерьмове“), на коленима класика које у уџбеницима изучавају деценијама.

Одрастала сам на коленима Лине Костенко, Андреја Малишка, најбољег дечјег писца 20. века Ивана Сенченка. Седела сам на коленима украјинске јеврејске списатељице Марије Пригаре у Дому стваралаштва у Ирпену, кад је она писала најбоље дечје књиге о козацима „Михайлик – джура козацький“ и „Козак Голота“. Мени је син Ивана Франка, Тарас Франко, поклањао своје књиге и причао о оцу. Код култних украјинских историчара Олене Апанович (која је написала монографију о запорошком козаштву „Збройні сили України“) и Олене Компан сусретала сам се са Михаилом Браичевским и унуком Михаила Коцјубинског. Ја сам сама на концерту у Музичко-Хорском друштву 1973. године слушала тријумфални концерт тих истих народних кобзара, о којима данас пишу да су их стрељали у 30-им.

С бандеровцима (а такође и са онима који су се против њих борили) такође сам упозната не по причама. У тим круговима, још као дете сам се сусретала са „последњим командантом УПА“, како га данас зову – Васиљем Куком и љубавницом Шухевича, која га је издала МГБ-у – Дарком Гусак. Стога, према теорији о шест руковања, може се рећи да је између мене и Бандере и Шухевича – само по једно руковање.

А да не би измишљали о уништавању украјинског језика, ево малог подсетника. У 70-им и 80-им годинама у Украјини је годишње излазило око 9 хиљада наслова књига у укупном тиражу од око 190 милиона. Од тога 100 милиона – на украјинском, 90 – на руском. Данашњи „пЫсьменнЫки“ не могу ни да сањају тираже од 65 хиљада примерака, а такви као Драч, Павличко, Загребелни, Олес Гончар и друга списатељска номенклатура имали су знатно веће тираже. Рецимо, „двадесет година забрањен“, како данас лажно пишу, роман Гончара „Собор“, изашао је у години објављивања чак три пута – прво у меком повезу у серији „Романи и приповетке“, потом два пута – у тврдом повезу. Да не говоримо о свесавезном пласману тог романа. На пример, књиге мог оца излазиле су масовним тиражима од 65 хиљада примерака.

Сви републички и обласни ТВ канали били су на украјинском језику. „Промінь“ и друге радијске канале, мислим, многи још памте. На украјинском је излазила већина републичких, обласних и општинских новина. Било је пуно интересантних часописа: „Дніпро“, „Всесвіт“, „Київ“, „Вітчизна“, „Прапор“, „Наука та релігія“, „Україна“, „Перець“. Дотле је за рускојезичне ауторе у Украјини излазио само један дебели часопис – „Радуга“. За децу, за разлику од данашњег „нЭзалежного бутя“, излазиле су на украјинском језику десетине новина и часописа. Цена је била од 1 копејке за новине „Зірка“ до 20–30 копејки за часопис. Међу њима за децу и младе: већ поменута „Зірка“, „Барвінок“, „Малятко“, „Піонер“, „Зміна“, „Піонерія“, „Знання та праця“, „Ранок“, „Наука і техніка“ и многи други. Не спомињем оне специјализоване, попут часописа „Археологія України“, обласне или одељенске.

На проспекту Победе налазио се огромни издавачки комбинат „Радянська Україна“, у његовом простору – осим редакција десетина новина и часописа. Проста логика наводи да ако је на украјинском излазио лист „Говорить і показує Україна“, онда су и емисије биле на украјинском. У згради комбината се такође налазила огромна украјинска Радиотелеграфска агенција Украјине (РАТАУ) са репортерском мрежом широм света. Сада је то малоконкурентна агенција Укрінформ.

Даље: издавачка кућа за дечју литературу „Веселка“ (раније „Дитвидав“), издавачке куће за младе „Молодь“ и „Дніпро“. „Радянський письменник“, „Укрполітвидав“, „Каменяр“, „Музична Україна“ објављивали су ноте, песме и литературу етнографских експедиција по украјинском селу. „Радянська школа“ и „Вища школа“ – уџбенике за средњу и вишу школу, као и бројну техничку и другу литературу. Издавачка кућа „Мистецтво“ – албуме слика и литературу о уметности. „Академкнига“, „Наукова думка“ – научну литературу.

Практично у свакој области постојале су регионалне издавачке куће, на пример издавачка кућа „Крим“, која је издавала прекрасне књиге на украјинском језику. Као пример, навешћу називе неколико књижевних серија које су годинама издаване за бесправне, безгласне и бесловесне украјинске „робове Москве“. У серији „Вершини світової лірики“ излазила је најбоља странојезична поезија, у преводима најбољих украјинских преводилаца. „Вершини світового письменства“ говоре сами за себе.

У серији „Шкільна бібліотека“ излазили су у масовним тиражима украјински и страни класични текстови на украјинском језику. Баш као и у серији „Бібліотека художніх творів для підлітків та юнацтва Джерело“. У серији „Бібліотека поета“ излазила је класика украјинске поезије. Назив серије „Життя славетних“ говори сам за себе, баш као и серије „Давньоруські та українські літописи“.

Набројала сам само понешто, ни издалека не све. То су вам, дакле, резултати „совјетске русификације Украјине“. Али тада, кад су људи имали право да слободно бирају на којем језику ће причати и кад се уобичајено могло видети како једна особа говори на украјинском, друга јој одговара на руском (и обрнуто) и они то чак нису ни примећивали, никоме не би пало на памет да мрзи украјински језик као средство принуде и поробљавања.

Па где је и ко је онда скренуо погрешно?

(slovaismisly.ru; превео Ж. Никчевић)