Милош Здравковић: Може ли један порез да замени цео порески систем Србије?

Десетак за богатију Србију

Једног поподнева седео сам у кабинету директора у једном великом систему. Био је то човек са импресивном каријером — водио је три велике фирме, познат по знању, искуству и отворености за разговор. Његов стил је био директан, без сувишних речи, али свака мисао коју је изговорио имала је тежину.

У разговор се убрзо укључио успешан привредник, власник фирме која је расла и запошљавала људе. Његова прва реченица била је жалба на ликвидност: посао је завршен, фактура издата, приход није наплаћен, а ПДВ држави мора да се плати одмах. Говорио је о парадоксу који му угрожава пословање, плате запослених и опстанак породица. Да смо дошли у “безиизлазну ситуацију”, коју је немогуће решити.

Директор код кога сам седео, након што је пажљиво саслушао, рекао је мирно: „За све постоји решење. Све је у животу једноставно. Размисли да уведеш, као некада десетак, и њиме замениш ПДВ.“

Та реченица ми се урезала. Истог дана послао сам поруку једном угледном банкару, човеку чије мишљење ценим. Укратко сам му описао идеју. Његов одговор био је кратак, али значајан: „Сагласан. После годину дана стопа може да се смањи на 8%, после две године на 5%. Укида се порез на имовину.“

Одговорио сам да идеја није моја, већ да сам је чуо од искусног директора. Банкар је узвратио: „Идеја је на добром путу, без обзира чија је.“

Тада сам одлучио да напишем овај текст.

Једноставност као системска вредност

Као инжењер, научио сам да најбољи системи нису они са највише правила, већ они са најмање правила која се примењују без изузетка. Данашњи порески систем Србије је компликован, скуп и административно захтеван. „Десетак“ би га претворио у једноставан, предвидив и транспарентан механизам: сваки приход се опорезује 10%, одмах и без додатних процедура.

Грађанин који прими 100 евра зна да располаже са 90. Фирма која наплати милион динара зна да располаже са 900.000. Нема различитих стопа, нема повлашћених режима, нема бескрајних пријава.

Полазна претпоставка

Предлог није да се уведе још један порез. Предлог је да десет одсто буде једини порез.

То значи укидање:

• ПДВ-а;
• пореза на зараде;
• пореза на добит;
• доприноса;
• пореза на имовину;
• акциза;
• пореза на пренос апсолутних права;
• највећег дела локалних такси и парафискалних намета.

Грађанин који прими 100 евра зна да располаже са 90. Фирма која наплати милион динара зна да располаже са 900.000. Куповина горива, хране, грађевинског материјала или плаћање рачуна у ресторану функционише по истом принципу. Нема различитих пореских стопа. Нема накнадних обрачуна. Нема пореских пријава за редован промет. Нема повлашћених.

Зашто баш десет одсто?

Десетак није случајно изабран. То је стопа коју свако може да израчуна без калкулатора.

Ако добијем 1.000 динара, знам да ми остаје 900. Ако наплатим 500.000 динара, знам да располажем са 450.000. Једноставност није естетска категорија. Једноставност је економска вредност. Сваки сат који данас троше рачуновође, порески саветници и правници представља трошак који не ствара нову вредност.

Шта говоре подаци Народне банке Србије?

Народна банка Србије располаже једним од технолошки најмодернијих платних система у региону.

Кроз РТГС и клириншки систем током 2025. године прошло је више од 212 билиона динара. За поређење, бруто домаћи производ Србије износи приближно десет билиона динара. То значи да исти новац током године више пута промени власника. Са техничке стране, држава већ поседује инфраструктуру која у реалном времену може да евидентира готово сваки електронски трансфер новца. Дакле, технолошки проблем више не постоји. Остаје само питање фискалне логике.

Како би систем радио?

Свака електронска уплата пролазила би кроз јединствени обрачунски алгоритам.

Ако је налог 100.000 динара:

• 90.000 добија прималац;
• 10.000 аутоматски одлази на рачун државе.

Истог тренутка. Без додатне процедуре. Без пријаве. Без опомене. Без принудне наплате. Пореска обавеза завршава се у тренутку настанка трансакције.

Шта са готовином?

Ово је прво питање које ће поставити сваки економиста. Одговор је једноставан.

Свака готовинска продаја мора бити фискализована.

Ако трговац прими готовину, мора издати фискални рачун. Фискални уређај аутоматски евидентира промет. На основу фискалног рачуна систем обрачунава десет одсто пореске обавезе. Другим речима, готовина није изузетак. Само је другачији начин евидентирања истог пореског догађаја. Неиздавање фискалног рачуна постаје једини начин пореске утаје. А тај проблем већ данас постоји.

Шта се добија?

Држава више не чека крај месеца. Нема пореског дуга. Нема чекања пријава. Приход се слива сваког секунда. Буџетски токови постају стабилнији и предвидљивији.

Највећа промена није нижа стопа. Највећа промена јесте извесност. Данас предузетник често не зна колики ће бити коначан порески терет. Код десетка зна одмах. Наплатио је милион. Његово је деветсто хиљада. Тачка.

Грађанин више не размишља о:

• ПДВ-у;
• доприносима;
• порезу на имовину;
• различитим пореским стопама.

Порез је плаћен аутоматски. Све остало је његов новац.

Највећа предност

Овај систем укида привилегије. Данас постоје различите пореске стопе. Постоје ослобађања. Субвенције. Повраћаји. Посебни режими. Код десетка тога нема. Председник велике компаније плаћа исто што и власник киоска. Пољопривредник исто што и банка. Домаћи инвеститор исто што и страни. Правило је исто за све.

Шта држава више не би морала да ради?

Данас држава троши огроман део ресурса на:

• обрачун ПДВ-а;
• контролу улазног и излазног пореза;
• повраћај ПДВ-а;
• порез на добит;
• доприносе;
• порез на имовину;
• хиљаде појединачних решења.

Велики део тог административног апарата постао би непотребан. Држава би контролисала само покушаје прикривања промета. Не би контролисала милионе уредних пореских пријава.

Али постоје озбиљни проблеми

Свака озбиљна анализа мора их отворено признати.

Каскадно опорезивање

Ако производ пролази кроз десет фирми, десет одсто се наплаћује десет пута. То погодује великим вертикално интегрисаним системима. То је највећи економски недостатак овог модела.

Кредити – када је новац роба

У тржишној економији банке имају посебну улогу. Њихова основна делатност није производња робе, већ пласман капитала. Поједностављено речено, банке продају новац. Као што произвођач продаје аутомобил, а трговац грађевински материјал, банка продаје могућност да се новац користи данас, уз накнаду која се назива каматом.

Ако се прихвати основни принцип овог модела – да се сваки новчани ток опорезује по истој стопи – тада ни кредитне трансакције не би представљале изузетак.

Претпоставимо да грађанин купује стан вредан 100.000 евра. Банка одобрава кредит у том износу, а средства се преносе инвеститору. У тренутку преноса новца држава аутоматски задржава 10% вредности трансакције, док инвеститор прима преостали износ. Тиме је и ова финансијска трансакција третирана на исти начин као и свака друга куповина или плаћање.

Отплата кредита функционише по идентичном принципу. Свака месечна рата представља нови новчани ток између грађанина и банке. Ако рата износи 150 евра, држава аутоматски задржава 15 евра, док остатак припада банци. Банка притом и даље остварује своју зараду кроз уговорену камату, јер камата остаје тржишна цена коришћења новца и основ њеног пословног модела.

На први поглед може изгледати да се кредит опорезује више пута. Међутим, суштина овог модела није опорезивање уговора, већ опорезивање сваког појединачног новчаног тока. Исти принцип важи за сваку робу и сваку услугу у економији. Новац не би имао привилегован положај у односу на остале облике промета.

Такав систем био би једноставан и доследан. Не би постојали посебни порески режими за различите врсте трансакција нити изузеци за поједине учеснике на тржишту. Сваки пренос новца био би третиран по истом правилу, без обзира да ли се ради о куповини хлеба, исплати плате, плаћању фактуре, куповини некретнине или отплати кредита.

Наравно, питање утицаја оваквог модела на цену кредита, каматне стопе и тржиште некретнина захтевало би детаљну економску анализу. Управо због тога овај рад не предлаже непосредну примену система, већ једногодишњу симулацију на стварним подацима Народне банке Србије и Министарства финансија, како би се објективно проценили његови ефекти на грађане, банкарски сектор и јавне финансије.

Извоз

Индустрије са малом профитном маржом морале би бити посебно анализиране. Није исто производити софтвер и производити челик. Није исто трговина и пројектовање.

Готовина

Без потпуне фискализације готовинског промета систем није одржив. То значи да сваки динар мора имати фискални траг.

Колико би држава приходовала?

Ово је питање на које данас нико не може дати потпуно тачан одговор. Зашто? Зато што јавно нису доступни анонимизовани подаци о структури свих трансакција. Знамо колико новца пролази. Не знамо колико представља стварни економски промет.

Тек када би Народна банка Србије, Министарство финансија и Пореска управа заједнички анализирали све врсте трансакција, било би могуће израчунати да ли је десет одсто довољно. Моја процена јесте да такву анализу данас технички није тешко направити. Потребна је политичка воља.

Новац увек пронађе пут

За разлику од фабрике, рудника или производне хале, новчани токови готово никада не престају. Привреда може да ослаби због санкција, ратова, политичке нестабилности, лоших закона или неодговорне власти. Појединачне компаније могу да пропадну, читаве индустрије да нестану, а инвестиције да се одложе.

Али новац наставља да кружи.

Људи свакога дана купују хлеб, гориво, лекове и одећу. Предузећа плаћају добављаче, исплаћују зараде, сервисирају кредите и улажу у развој. Држава плаћа пензије, набавља опрему и финансира јавне услуге. Без обзира на околности, промет се не зауставља – само мења облик и правац.

Управо у тој чињеници лежи суштина идеје. Уместо да држава покушава да опорезује добит, зараде, промет, имовину и десетине различитих пореских основица, могла би да опорезује оно што је готово немогуће зауставити – сам ток новца.

Ако би се приликом сваке електронске трансакције, сваког плаћања картицом, преноса средстава или друге новчане исплате аутоматски издвајало, на пример, 10% за државни буџет, наплата пореза постала би тренутна, једноставна и готово неизбежна. Не би било чекања, обрачуна, пријава, повраћаја, дуготрајних контрола нити великог простора за утају.

Такав модел не би почивао на контроли пореских обвезника, већ на чињеници да је савремени финансијски систем постао дигиталан и да готово сваки динар у неком тренутку пролази кроз платни промет. Управо зато новчани токови представљају најширу и најстабилнију могућу пореску основицу.

Зато основно питање више није да ли је овакав модел технички могућ. Данашња технологија показује да јесте. Право питање гласи: да ли би једноставнији систем, заснован на аутоматском опорезивању новчаних токова, могао да буде ефикаснији, праведнији и јефтинији од постојећег система са десетинама различитих пореза и хиљадама страница прописа?

Предлог

Не предлажем да Србија сутра укине све порезе. Предлажем нешто много разумније. Да Народна банка Србије, Министарство финансија, Фискални савет и академска заједница направе једногодишњу симулацију.

Да се на стварним подацима израчуна:

• колико би држава приходовала;
• које гране привреде би добиле;
• које би изгубиле;
• како би се промениле цене;
• како би се променила запосленост;
• како би изгледао буџет.

Тек после тога могуће је разговарати о реформи.

Држава се одржава новцем својих грађана

Држава није апстрактан појам. Она је заједница коју су градиле генерације пре нас, кроз рад, порезе, институције и огромна одрицања. Путеви којима се возимо, школе у којима се образујемо, болнице које нас лече, војска, полиција, судови и енергетска инфраструктура постоје зато што их неко финансира.

Свака држава мора да има приходе. Без стабилних јавних финансија нема безбедности, образовања, здравства, инфраструктуре нити развоја. Питање зато није да ли држава треба да се финансира, већ како то учинити на најефикаснији, најправеднији и најмање оптерећујући начин за грађане и привреду.

У савременом свету капитал и производња могу да промене државу. Фабрике се селе, инвеститори одлазе, а компаније отварају пословање тамо где процене да имају боље услове. Али грађани и привреда увек настављају да живе, раде, купују и размењују добра. Зато је у интересу сваке државе да пронађе модел финансирања који прати живот и економске токове, уместо да их спутава.

Ако не успемо да изградимо ефикасан систем финансирања сопствене државе, последице неће нестати. Мањак јавних прихода мораће да се надокнади задуживањем, повећањем других пореза или смањењем јавних услуга. На крају, цену увек плаћају грађани.

Зато циљ овог предлога није мање државе нити више државе. Циљ је функционална држава – она која се финансира једноставно, транспарентно и предвидиво, са што мањим административним трошковима и што мањим простором за пореске злоупотребе. Ако је новац крвоток сваке економије, онда начин на који држава учествује у том крвотоку одређује њену стабилност и способност да се развија заједно са својим грађанима.

Закључак

Као инжењер научио сам једну једноставну ствар. Најбољи системи нису они који имају највише правила. Најбољи системи имају најмање правила, али их примењују без изузетка. Данашњи порески систем Србије постао је компликован, скуп и административно захтеван. Дигитална технологија омогућава нешто што пре двадесет година није било могуће. Аутоматску наплату пореза у тренутку када новац промени власника. Можда десет одсто није коначно решење. Можда ће анализа показати да је потребно осам или дванаест процената. Можда ће показати да поједине области захтевају другачији приступ. Али једно питање више не можемо избегавати.

Ако данас можемо да пренесемо милијарду динара за неколико секунди, зашто још увек користимо порески систем пројектован за време папирних образаца, печата и бескрајних контрола?

Можда није време само за нову пореску стопу. Можда је време за потпуно нову филозофију опорезивања.