Милош Ковић: Украдена историја

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Ковић (фото: С. Гарић)

Пре неколико година, у Турској, путовао сам туристичким аутобусом од летовалишта на обали до древног Ефеса. Водич, симпатични млади Турчин, говорио нам је о дугој историји овог знаменитог града и Мале Азије. Хетити, Персијанци, Римљани, Турци Селџуци, крсташи, па опет Турци Османлије… Убрзо сам приметио да у тој лепо испричаној причи нешто недостаје. Успео је да не помене Грке, народ који је Ефес основао, у њему живео скоро два и по миленијума, који је ту истребљен већ у 14. и 15. веку, да би у целој Малој Азији био уништен у геноциду, од 1914. до 1922. године.

Помислих да га, загледан кроз прозор, нисам слушао довољно пажљиво. Али не, нисам се преварио. Прошли смо кроз цео Ефес и стигли до излазне капије, где су насртљиви продавци сувенира већ почели да нас прогоне, а реч „Грци“ или „грчко“ није се зачула. Коначно се представих и упитах зашто ни једном, у тих неколико сати, није поменуо народ који је овај град основао и учинио га славним? Није се збунио: „О, је ли могуће, опростите, наравно, то ми је промакло.“ Пошто смо ушли у аутобус, релаксирано ми је, у микрофон, захвалио на подсећању и саопштио путницима да су Ефес основали Грци и миленијумима у њему живели.

Док смо шетали кроз рушевине Ефеса, у свести ми је одзвањао звук некаквих једноличних, тупих удараца. Док смо се возили ка летовалишту, у једном тренутку, схватио сам одакле долазе. Били су то ударци гумене лопте о зид Богородице Левишке у Призрену. Те 1997. гледао сам албанског дерана који је, са чудном упорношћу, шутирао лопту у зид древне српске светиње, стиснуте између кућа локалног становништва. Звуци тих удараца били су као ритам неке претеће корачнице, која као да је хтела да најави затирање српског наслеђа на Косову и Метохији. Гледао сам у Ефес, слушао турског водича и питао се да ли ће овако албански водичи једног дана да воде туристе кроз Призрен, Пећ и Приштину? Прећуткујући народ који је те градове подигао, да би у нашем добу био уништен и протеран.

Неколико година после овог ефеског искуства, поново сам био у Призрену. Шетао сам централним градским улицама и слушао водиче. Равнодушно су пролазили поред спаљених српских кућа и полуразорене Призренске Богословије. Ишли су улицама којима је, колико јуче, текла крв њихових становника. Србе нису помињали. О њима је, на француском, говорио само један момак. Србин, како сам после сазнао.

Прошао сам касније и Албанију, од Скадра до Саранде. Тамо су систематски обрисани сви трагови присуства српског народа. Када један народ уништите, онда остатке његове културе само преименујете. После разарања српских цркава и споменика 1999. и 2004, то је покушано са српском баштином на Косову и Метохији – њено преименовање, у УНЕСКО-у, у косовско културно наслеђе. То се данас покушава и са српском саборном црквом Светог Николе у Новом Брду, на чијим остацима „косовска влада“ и њени немачки спонзори хоће да „обнове“ католичку цркву.

Модел преотимања и преименовања увелико се примењује у Црној Гори. Оно што се сада тамо догађа, међутим, није се збивало ни под Османлијама, Хабзбурговцима, или италијанским фашистима. Држава, коју воде бивши Срби, најављује да ће Српској православној цркви преотети цркве и манастире изграђене пре 1918. године. Ако се то заиста догоди, последице се тешко могу предвидети и преценити.

Шта чини српска академска историографија? Њени ресурси нису безначајни – реч је о неколико универзитета и института. Уместо да се саберу и удруже снаге у раду на темама које су нечији интереси учинили отвореним и спорним, унутар струке у току су нечувени прогони и чистке. Већ је промењена „крвна група“ централне академске историографске установе, која одређује научну политику у целој земљи, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потврдило се да ту није била реч о личним сукобима, него о системском обрачуну, који води ка успостављању превласти хашке интерпетације српске историје у самом Београду. Сада се већ забрањују јавна реч и слобода говора. Потписник ових редова добио је, због „вербалног деликта“, пет судских тужби од клике са Одељења (Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића, Владе Станковића и Синише Мишића). Оно је сада под контролом историчара који Србе називају „биолошким отпадом“ и иступају као идеолози црногорског режима (Никола Самарџић), који проповедају философију „клечања пред јачим“ (Радош Љушић) и залажу се за независно „Косово“ (Самарџић, Љушић, Стојановић).

На овом месту, у својој првој колумни (Политика, 28. 11. 2016), предлагао сам да српско Министарство просвете хитно формира стручне тимове, који ће се бавити систематским истраживањем тема важних за опстанак наше земље и угрожени идентитет српског народа. У међувремену, српска држава најавила је повлачење са Косова и Метохије и показала невероватну незаинтересованост за судбину српског народа и његове баштине у Црној Гори. Треба, како се види, тражити нове облике организовања.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 17. 6. 2019)

2 коментара

  1. Vladislav Marjanovic каже:

    Nista novo pod kapom nebeskom. Dogod postoje nacionalizmi i drzave sa nacionalistickom ideologijom, postojace i brisanje secanja i manipulisanje istorijskom istinom odn. cinjenicama.Tuzno je cuti kako se Turci odnose prema grckom, a Albanci, Milogorci itd prema srpskom. Mozda, istini za volju, ne bi trebalo zaboraviti da su se svojevremeno i Srbi, tacnije njena zvanicna istoriografija, slicno odnosila prema osmanskom nasledju u Srbiji. Sta smo mi ucili (cak pod komunizmom) o proterivanju muslimanskog zivlja iz Srbije od 1804 pa do kraja balkanskih ratova. Sve se to proslavljalo kao vrlina, a i pevalo se „on nosi sve tursko/donosi sve srpsko“… Da li smo nesto ucili o tom, za obican muslimanski svet toga doba vrlo tragicno etnicko ciscenje? Nista! Da li smo nesto culi o nasilju Srba nad albanskim zivljem kad je srpska vojska 1914/15 usla na albansku teritoriju da bi sebi obezbedila izlaz na Jadransko more? Nikada. Svi osmanski kulturni i bezmalo svi verski spomenici su, tokom XIX i XX veka sistematski ruseni, a period osmanske vlasti u Srbiji izbrisan je iz secanja. Reklo bi se da u periodu izmedju 1459 i 1830 odn. 1833 u Srbiji osmanska vlast nije ostavila ni pisanog, ni materijalnog traga i da se istorija te epohe svodila na delovanje hajduka iz epskih narodnih pesama hajduckog ciklusa. Nista mi nismo znali ni o planovima za kolektivno iseljavanje Albanaca sa Kosova u medjuratnom periodu, ni o represiji na klasnoj osnovi protiv balista i pobune iz 1956. A sta da pricamo o manipulisanju istorijom u doba Tita? Naravno, partizani su bili sveci koji nisu vrsili nasilja. Ni pomena o fojbama, razracunavanju sa folksdojcerima itd. Ostaje, stoga, pitanje, da li su savremeni istoricari dovoljno sazreli da odvoje struku od ideologije. Ocevidno politicko opredeljenje ima prevagu. Otud i grupasenje na istorijskoj katedri Filozofskog fakulteta u Beogradu koje bi se, grubo receno, moglo svesti na sosrosovce i putiniste, jer oba klana, umesto da se bave naukom, stavljaju nauku i svoju profesionalnu etiku, u sluzbu politicke propagande. Kamo lepe srece kad bi se to moglo prevazici. Ali za to, ocevidno, jos nije doslo vreme. Secam se da kada sam, u jednom razgovoru sa prof. Radovanom Samardzicem razgovarao o svadjama medju albanskim i srpskim istoricarima, predlozio da se stvori komisija obeju strana sa ciljem da se objave dokumenti o medjusobnim zlocinima nad pripadnicima druge etnicke grupe, odgovorio: „Vi ste naivni“. „neosporno, odgovorio sam mu, ali drugog resenja nema“. U to sam uveren i danas. U protivnom istorija ce uvek ostati propagandisticko ispiranje mozgova jer, kako je to primetio francuski istoricar Pjer Mikel, „istorija laze kao sto dise“. A istorija ce lagati dogod istoricari, umesto da sluze nauci, nju izvitoperuju u interesu politickih ideologija, partija ili drzava.

  2. Bato каже:

    Orban i Erdogan više poštuju naš integritet nego gospodin koji je komentarisao kolumnu fenomenalnog Kovića.
    Ko kod malo podigne glavu i samo pomene da smo se sami oslobodili od Osmanlija, da smo Krajinom zaštitili Evropu, da smo rasterali brutalne Germane, preživeli Jadovno, Jasenovac i Pag i da sakupljamo kamen po kamen, komade freskopisanog maltera najvećih dostignuća evropske kulture kao šro su Sopoćani, biva tučen u glavu.

    U ovako dugačkom komentaru nisu navedene činjenice da su Slovenci, „Severni Makedonci“, Hvati, „Bošnjaci“, Balisti u državi koju su Srbi platili sa par miliona, uglavnom nejači, stvorili države koje je video samo nekakav Badenter i po neki domaći stručnjak koji ba živi po sistemu „linije manjeg otpora“ ili kako na selu lažu: „leba bez motike“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.