Милорад Вукашиновић: О делу Марка С. Марковића
фотографија: Архива
Марковићево стваралаштво, поред историографских и филозофских тема, драгоцено је и због анализа односа француске друштвене и политичке класе према југословенској кризи. Оно сведочи о дубокој моралној хипокризији француских структура које су изневериле Србе
Марко Марковић, филозоф и историчар, родио се 30. новембра 1924. године у Београду. Његов отац Србољуб био је истакнути правник и дипломац Сорбоне, а мајка Бранка, рођ. Јовановић. Деда по мајчиној линији, Ђорђе, био је лични лекар краља Александра Обреновића, професор Велике школе и један од оснивача Врњачке Бање. После развода родитеља живео је са оцем уз којег је упознао културну елиту предратног Београда. Највећи утицај на Марка су извршили песник Сима Пандуровић и глумац Добрица Милутиновић, који су припадали очевој боемској околини.
Другу мушку гимназију окончао је у јеку Другог светског рата 1943. године, после чега се придружио Верско-идеолошком одсеку Врховне команде ЈВО на чијем је челу био Јован Рапајић, јеромонах и ученик владике Николаја Велимировића. Идеолошки задатак овог одсека био је сузбијање утицаја тоталитарних покрета – нацизма, фашизма и комунизма. Ту му је поверена врло одговорна дужност подсекретара Одсека.
У пролеће и јесен 1944. године, након англо-америчког бомбардовања Београда и других српских градова, уласка совјетских трупа на територију Србије и војног слома ЈВО, Марко се са јединицама СДГ повлачио преко Босне и Словеније, борећи се у Истри до краја рата.
После рата две године провео је у Италији. Боравио је у логорима у Форлију и Еболију, где ће 1946. године објавити први штампани рад Млади Сава у броју 3-4 часописа Хришћанска мисао, у којем је био члан уредништва. Потом се придружио јединицама Динарске четничке дивизије попа Ђујића у војном логору Чезене, где му је издата равногорска књижица.
Из Италије је отишао у Париз где је завршио теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког (1947-1952) и дипломирао на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). Био је активан приликом оснивање свеправославне омладинске организације „Синдесмос”. На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Докторску тезу под насловом Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева одбранио је са највишом оценом, шестог маја 1975. године на Правном факултету у Паризу.
Био је секретар Српске православне парохије у Паризу (1951–1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос”, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987). Говорио је француски и руски језик, а служио се енглеским и италијанским. Оженио се 1953. године са Никол Мирен, ћерком генерала Мирена, са којом је добио троје деце Светлану, Србољуба и Ђорђа који су му подарили деветоро унучади. Преминуо је 2012. године у Орлеану где је и сахрањен.
Библиографија радова
За ову прилику издвајамо Марковићеве књиге које су објављене у емиграцији: Персонализам раних словенофила (дипломски рад за теолошку кандидатуру, Париз, 1972), Југословенски писци (књига 1, Париз/Минхен, 1966), Политика Јурија Крижанића (на француском, Париз, 1973), Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева (на француском, Париз, 1975), Свети Сава – светитељ и просветитељ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), Брачно право Православне цркве по Никодиму Милашу (на француском, Париз, 1976), Тајна Косова (Бирмингем 1976, 1989), Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима (Бирмингем, 1977).
Уз то од средине деведесетих година више његових књига је објављено у отаџбини. Највећу пажњу читалачке публике изазвала је култна књига под насловом Истина о Француској револуцији (Образ, 1995), а затим дела попут Пола века српске голготе 1941–1991 (Образ, 1995), Стопама Христовим (Манастир Хиландар, 1996), Српска апологија Русије (друга књига, издање аутора, 1999), Православље и нови светски поредак (издање аутора, 1999), На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт (Хришћанска мисао, 2004), Косово у ранама (Хришћанска мисао, 2005) и друге.
Написао је поговор за књигу Народни устанак (поводом 150-годишњице Првог српског устанка, Минхен, 1954) и предговор збирци песама Бела гробница Душана Петровића (Саутпорт Квинсленд, Аустралија, 1989).
Легенда емигрантске публицистике Ратко Обрадовић (Искра, 1966) својевремено је похвалио излазак Марковићеве књиге Југословенски писци, рекавши да се он „кроз све своје есеје представља читаоцу као носилац најширих схватања – од српских до, у хришћанском смислу, општечовечанских, при чему му југословенска сигурно нису најслабија”.
Обрадовић је приличну пажњу посветио чувеном Марковићевом Писму Мирославу Крлежи које, иако стилски не баш савршено, представља прави ударац овом проповеднику „измета и смрада”, човеку који не зна за свето и честито. Обрадовић је био одушевљен Марковићевом аналитичком дубином и стилом, верујући да је пред читаоцем нека врста новог, само ширег, хришћанског Скерлића.
Јован Братић је у Американском Србобрану, 11. октобра 1976. године, приметио две мање, али веома важне Марковићеве студије, под насловом Свети Сава – светитељ и просветитељ и Тајна Косова. Обе књиге изашле су у бирмингемској Лазарици. Братић је уочио, као и многи други, да је М. С. Марковић „светосавски тип интелектуалца и човека у коме љубав према Западу не помрачује љубав према српском народу, а ученост не убија веру”.
Братић нарочито наглашава да је Марковић Светог Саву уочио као троструког подвигоположника српске слободе: слободне Цркве (аутокефалије), слободне државе и слободне културе. По Марковићу, без Светог Саве ми смо кописти и просјаци. У Тајни Косова, Марковић истиче да без буђења косовског духа у Србима, више нема никакве наде за спас народа од окова безбожја.
Марковић је добио награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године. Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић” за животно дело, док су Српске органске студије његовом стваралаштву посветиле тему броја (год. IV, 1–2/2002, св. 1).
Под прекорним погледом историје
Најбољу перцепцију Марковићевог стваралаштва од домаћих аутора изложио је Радован Калабић, историограф и књижевник, који је у другој књизи своје капиталне трилогије Под прекорним погледом историје посветио дужну пажњу овом прваку српске интелектуалне емиграције. За Радована Калабића, Марковић је интелектуална величина чије се стваралаштво може поредити са великанима попут Слободана Јовановића, Николаја Велимировића и Лаза М. Костића. Калабић се позивао на речи епископа Данила Крстића ког је фасцинирала Марковићева ученост „окађена светињом”.
У Калабићевом истраживању Марковићевог емигрантског статуса посебно су вредна запажања великог мислиоца о француском друштву где уколико „нисте католик ни протестант, ако не припадате ни некој политичкој партији, ни тајном сервису, а долазите из туђине, нико сте и ништа”.
Најбољу перцепцију Марковићевог стваралаштва од домаћих аутора изложио је Радован Калабић, историограф и књижевник
У ову горку истину Марковић се нарочито уверио деведесетих година прошлог века, када је у Француској вођена незапамћена кампања медијске сатанизације Срба. Баш као и велики писац Милован Данојлић. Као и већина истакнутих српских емиграната у Француској био је згрожен односом Европе према Србима (Није реч о томе да ми нећемо Европу, него Европа неће нас).
Занимљиво је да је Марковић током деведесетих година био прећуткиван и у српској дијаспори у Француској. Врхунац ове хипокризије је оглед Оптужујемо који није уврштен у српско-фрнацуски часопис који се бавио југословенском кризом. Управо због тога, Марковић је на Видовдан 2003. године објавио Завештање, које Радован Калабић описује као његов лични програм духовне обнове српског народа.
Посебан одјек у Србији изазвала је књига Православље и нови светски поредак. Тако је Зоран Милошевић истакао да је Марковић уочио да у „Европи новог светског поретка” православне чека горка судбина, као и да ће и хришћанство, протестантско и римокатоличко, такође бити маргинализовано. Матеј Арсенијевић је у приказу ове студије наглашавао да је крајњи циљ рата против Срба успостава „лажног царства” у којем нема ни Бога нити цара. Арсенијевић је указивао на Марковићеву идеју о јединству православних народа.
Бобан Миловановић је у приказу књиге Наличје једне утопије/Хришћанство и марксизам („Образ”, 1–2/1996) доказао да је писац, на једном мањем простору, анализирао битне појмове марксистичке идеологије која је секуларна варијација „хилијастичког месијанизма јеврејског типа”, као и да је „марксистичка идеологија дело човека руковођеног мржњом према цркви, породици и људима”. О Марковићевом опусу писали су Милорад Средојевић, Ратибор Ђурђевић, Предраг Драгић Кијук, Драган Суботић, Слободан Ерић и Владимир Димитријевић који га описује као „аристократу српске културе”.
Када указује на својеврсно „сакрално значење историје”, Калабић подсећа да је једна од најзначајнијих била Француска револуција коју описује као епизоду „безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа”. Позивајући се на капитално дело Марка Марковића Истина о Француској револуцији, Калабић описује „геноцид у Вандеји” као парадигму револуционарног терора јакобинских фанатика.
Нарочито је била потресна судбина становника Лиона који је у то време био индустријски центар и град са мноштвом прелепих црквених архитектонских здања. Под изговором борбе против реакционара у овом граду је масакрирано око две хиљаде његових становника јер су се, по мишљењу ултрајакобинских кругова, дрзнули да остану верни миропомазаном краљу Лују Шеснаестом. Уништењем светиња у овом граду руководили су злогласни јакобинци распоп Фушеа и пропали глумац Ербоа, по налогу сатанистичког реда илумината, који је 1. маја 1776. године основао језуитски свештеник Адам Вајсхауп. Реч је о сатанистичком култу који је на чудан начин преживео векове историје и био дубоко укључен у све тајне револуционарне догађаје, попут бољшевичке револуције у Русији, када је трагично страдала друга миропомазана руска царска породица Романов.
***
Марковићево стваралаштво, поред историографских и филозофских тема, драгоцено је и због његових анализа односа француске друштвене и политичке класе према југословенској кризи. Оно сведочи о дубокој моралној хипокризији француских структура које су изневериле Србе, али и оне вредности на којима је настала француска нација.
Позивајући се на речи професора Каспиа писао је да Француска као нација Јованке Орлеанке и као велика сила више не постоји. Каспи је као разлоге француског историјског пропадања наводио американизацију, мултимилионске имиграције и тзв. „антирасистичку пропаганду”, уз пратећу културну декаденцију. Занимљиво је да је на сличан начин стање француске нације описивао и генерал Галоа који је заступао становиште да су ратови у Ираку и Босни „избацили Француску из токова историје”.
Марковић је сведочио и о илузијама које је имао о западним вредностима. После свих искустава демократију је описивао као процедуру која не значи ништа, а Србима је поручивао „да се чувају комплекса кривице, самоосуђивања и распећа”, јер је српска кривица измишљена упорном и агресивном западном пропагандом. Тако је још 1995. године, четири година пре НАТО агресије на СРЈ, пророчки опомињао: Ако некоме сва досадашња српска страдања наше браће ван Србије не доказују да нови светски поредак постоји, онда ће бити свесни његове реалности „када бомбе буду ударале по Србији”.
Унутрашњи егзил
Марко Србољубов се деведесетих година прошлог века нашао у својеврсном двоструком унутрашњем егзилу. Тако је француска штампа потпуно упорно игнорисала његове демантије који су завршавали у кошу редакција Либерасиона и сличних новина, док су га у исто време избегавали и представници српских организација. Пример одбијања текста Оптужујем у једном српско-француском часопису који се бавио југлсловенском кризом је веома индикативан.
Марковић је касније говорио да га југословенска тајна полиција није толико узнемиравала; сведочио је о неколико посета агената који су га подсећали да је под присмотром. Много више је био под паском француске полиције, чиме је објашњавао потпуну затвореност јавног простора за његово стваралаштво. Дејство медијске пропаганде је посебно погубно деловало на младе Французе, којима су мозгови били толико испрани, да им је већи непријатељ Ле Пен од милионских маса имиграната који шире идеје радикалног исламизма и шеријата, а што тзв. „антирасистичка” идеологија прећуткује.
На поменутом фону лажног антинацизма и антирасизма била је заснована антисрпска кампања чији су предводници били некадашњи „шездесетосмаши”, а касније пронатовски делатници Кушнер, Гликсман, Финкелкраут и Бернар Анри Леви. Медији главног тока у Француској су без икакве провере прихватали њихове аргументе против Срба, који су се заснивали на лажном наративу о постојању некаквог „холокауста” који се догађа у срцу Европе, и то над босанским муслиманима.
Покушавајући да одговори на наведене лажи, Марковић је написао текст под насловом Јеврејска сведочанства о Јасеновцу који Либерасион није објавио. Показало се касније да је вулгарна антисрпска кампања била у функцији бруталне војне интервенције на тлу бивше Југославије, а што је кулминирало НАТО злочинима 1999. године.
На овом месту вреди подсетити да су деведесетих година 20. века многи часни Французи свесно жртвовали своје каријере због истине о рату у Југославији. Реч је пре свега о новинару Мерлиноу, официрима Огару и Бинелу, генералу Галоа и другима, који су, још у то време, схватали колико је за Француску опасна подршка „Изетбеговићевом исламу светлости”. Има ли већег доказа од терористичког атака радикалних исламиста на редакцију листа Шарли ебдо или масовне погибије недужних људи на улицама Париза и Нице.
Теорија домина
За време агресије 1999. године, Марковић је политику западних сила описивао као теорију домина, у оквиру које је Југославија била предвиђена као прва, а Русија као последња домина. Он је посебно указивао на нагли пораст значаја и утицаја Турске, којој је на Балкану додељена пресудна улога. Још у то време је упозоравао да је таква њена улога вишезначна и има за циљ да „подржава кавкаске муслимане, као и да потпирује руско-украјинску заваду”.
Скоро деценију пре кијевског Мајдана предвиђао је кризу у Украјини коју је називао „руском Ахиловом петом”, првенствено због положаја Крима и осетљивих зона Балтика и Црног мора. Када би се антируске снаге истовремено објединиле Русија би постала див одсечених руку. Још у то време поставио је реторичко питање о томе шта Европа добија када се придружује Американцима у разбијању руске империје? Укратко је заступао гледиште да ће се Европа веома брзо наћи у истој ситуацији као Срби на Косову.
За Марковића је Европа под америчком чизмом само једна купопродаја која функционише по принципу „продај се за мале паре”. Рат у Украјини је ово опажање недвосмислено потврдио на примеру Северног тока два, од чијег уништења су профитирали само Американци. Уз економске бенефите, Русија је једина сила потенцијални савезник у спречавању исламске најезде Европе, што се ових дана тако очигледно манифестује у Шпанији. Све је то Европа одбацила и починила чин „геополитичког самоубиства” који је најпре најављен на простору бивше Југославије.
Уосталом, ево како су 1996. године двојица вашингтонских посматрача, Хајбрун и Линд, видели стратешки интерес САД у овом делу Европе: Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихови европски савезници одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) закључно са Босном. Тако област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје.
Занимљиво је да је познати амерички политиколог и утицајни члан СИО Семјуел Хантингтон у интервјуу једним берлинским новинама 1996. године, истицао оно што су Хајлбрун и Линд наговештавали у свом тексту, а то је да се културно-цивилизацијске границе Европе „завршавају тамо где почињу православље и ислам”. Иначе, Марко Србољубов је оспоравао теорију о „судару цивилизација”, наводећи да би правилнији наслов Хантингтонове студије био Сукоб религија, што је овај вешто избегавао скривајући да је рат против православља основни циљ новог светског поретка.
Епилог
Марко Србољубов је преминуо 27. априла 2012. године у Орлеану. Многе своје пророчке најаве није дочекао. Остала су сећања на овог витеза српске културе, како га је описао на једном месту Радован Калабић, који је у оригиналном омажу свом пријатељу подсетио и на његов први повратак у отаџбину. Било је то јануара 1997. године, када је после 53 године ступио на тло Србије. Тада га је примио патријарх Павле, а у манастиру Каленићу се растао од јеромонаха Јована Рапајића.
Када пише о Марковићу, Калабић га сврстава у великане духа „који је процветао у туђини на рекама вавилонским”. Последњи пут смо га видели у Србији 2007. године када му је уручена Награда „Драгиша Кашиковић”. Тада је отворио душу читаоцима Политике и говорио о личном распећу и голготи српског народа. Имао је високо мишљење о Србима које је описивао „као последње европске голисте”.
Марко Србољубов је оспоравао теорију о „судару цивилизација”, наводећи да би правилнији наслов Хантингтонове студије био Сукоб религија
Један од његових најзначајијих текстова настао је почетком деведесетих година и носио је наслов За савез православних народа. Још у то време предосећао је опасност од Трећег светског рата и веровао да општесветску трагедију једино могу да спрече православни народи предвођени Русијом. Истицао је да је у историји било примера јединства православних народа, попут Балканског савеза 1912. године.
Сматрао је да у овом подухвату посебну одговорност имају православне цркве од којих се очекује да отворе очи својим политичарима. Писао је надахнуто о Светом Сави, кнезу Лазару, косовским јунацима, али и Српској апологији Русије. Као човек високе културе посебно је ценио достигнућа римокатоличанства у Француској. Одатле потичу његови надахнути огледи о Јованки Орлеанки, Бернаносу и другима. Био је прво перо српске политичке емиграције. Нека му је вечна слава и хвала!
