Mилева Лела Алексић: БЕЛИ РУСИ-УЖИЧКИ ЛЕКАРИ

Mилева Лела Алексић

Први светски рат је пронео славу српскога оружја и код српских пријатеља и код непријатеља. Одјек победе оглашавао се са црквених звоника, са монументалних катедрала, понајвише из срца српскога војника који је кренуо у рат као на славу, као на мобу, са комадом погаче у пртеној торби и са чутурицом ракије за појасом. До војничких цокула стизао је распуклих стопала, у подераним опанцима у којима је пошао из дома.  Неретко, у њима је и сахрањен у беспућу албанских гудура или у заједничким гробницама-костурницама на Церу, Кајмакчалану, Виду… Заставе победе су се виориле заједно са црним барјацима и са понеком белом, пртеном пеленом на свим просторима где су остале осакаћене породице- без домаћина, без сина јединца, без нејачи коју је однео тифус, глад или душманска рука- која није презала да сатре својом демонском душом и макањче у колевци и старицу која греје прозукле кости уз прочеље. Време голготе неизбежно рађа и снагу васкрсења. Такав је закон Господњи. Да је до човека, било би много другачије.

Мој ђед Љубомир, учесник оба Балканска рата и Првог светског рата, није толико жалио брата који је остао у њедрима Јонскога мора, колико,, изгубљену српску слободу“-док је тихо туговао уз чашицу ракије мученице.,, Како да ми буде брат онај што је кидис’о на мој живот на Церу? Или сам ја померио памећу, или наше главешине што утулише ватру у својој кући, па кућу преписаше на туђе име, налет их било…Еј, зарад чега? За кога свој живот и животе своје чељади положи руски цар?“-слушала сам га у мојим раним годиницама док је на озеблом пролећном сунцу грејао ратничке ожиљке и сагоревао уз дубоки удах крџе, муку у души.

Ужице је, попут већине српских вароши, дочекало крај Великог рата у сиромаштву, осакаћено, изнурено, натоварено на леђа удовица, ратне сирочади, ратника  који су се вратили на згариште своје куће, или на запарложену окућницу и закоровљене њиве. Санитетска служба скоро да није ни постојала. Народ је видао своје ране, довијао се и ослањао на надрилекарство, на биљну апотеку коју нуди природа. Туберкулоза и дечје болести косиле су оно преосталог народа који избеже ратна страдања. Али Бог је милостив. Он за све има свој план.

После Октобарске револуције, цвет руске аристократије, уметника, архитекти, инжењера, лекара…напушта своју родну груду и креће у емиграцију. Куда, најпре? Код браће по вери, по страдању, по словенској сродности. Најчешће су кретали са Крима, носећи у својој словенској души своју Матушку Русију, понешто драгоцености и успомена из дома и наду да ће тамо-негде бацити сидро свог новог живота. ДОКТОРКА ЗИНАИДА ГОРЈАЧКОВСКА са мајком, братом и братанцем бежи из бољшевчичке Русије. Лекар, хуманиста и уметница која је завршила поред медицине и музичку акадамију. Руке које негују и лече, а које на клавиру свирају арије светских композитора. Какав чудесан дар од Бога у високој, елегантној Рускињи, која са палубе брода последњи пут гледа своју родну Русију. Неми опроштај, без суза. Само дубоки уздах или удах новог живота.

Сусрет са Херцег Новим доноси јој и судбоносни сусрет и венчање у нанастиру Савина  са емигрантом, инжењером Јурајом Дризом. Морска питомина и живот  уз море, убрзо ће бити замењени за мали град у Западној Србији. Млади брачни пар долази у Ужице, угнежђено у котлини, окружено брдима која су као какве осматрачнице и тврђаве окруживале   град. Тек што је варош кренула у препород и обнову после вековне турске владавине, кад је културни живот зажуборио снажно као вирови Ђетиње, све је пресекао Први светски рат. ДР. ЗИНАИДА долази као спасоносни гласник наде и охрабрења. Санитетска служба по медицинским стандрдима не постоји. Храбра, образована и способна одлаже своје свилене хаљине и шешире, облачи дугу белу медицинску униформу и креће у формирање здравствене заштите. У ужичкој болници затиче приучене медицинске сестре које су се као ратне болничрке прекалиле у рату. Школованог лекарског кадра скоро да нема. Болнички фијакер је једино санитетско возило.  Туберкулоза и дечје болести харају Ужицем и околином. Вест да је у Ужице дошла докторка Рускиња одјекнула је преко Забучја, Трешњице, Теразија…Мајке доносе своју болесну децу, инвалиди са ратним ранама траже спас од сепсе и гангрене, породиље у задњи час довозе на воловским колима- пре него се раставе са душом, својом и свог нерођеног детета. На знању, способнисти и, надасве, племенитости ДР.ЗИНАИДЕ ДРИЗО, обнавља се здравствени систем у Ужицу. Креће по златиборским селима, у јеку туберкулозе, просвећујући становништво, саветујући родитеље  да вакцинишу децу против туберкулозе, како да се одгајају, хране, васпитавају… Она је и лекар и мисионар и православна сестра. Њеним пожртвовањем и знањем спашени су многи животи, рођена су и одгајена многа деца, спашене су многе породиље. Опака епидемија туберкулозе која је косила и младе и истрошене организме је заустављена. Никада није одбила пацијента, без обзира у које доба дана или ноћи је покуцао на њена врата. Сиромашнима је куповала лекове. У ретким тренуцима предаха свирала је на клавиру арије руских композотора, држећи се својом душом за постојбину. Често је усред музицирања, прекидана  куцањем о њен прозор из кога је допирала светлост на улицу.  Био је то позив да је пристигао тежак пацијент или породиља коју је хитно требало збринути у болницу. Руке које су пребирале по диркама клавира, журно су прихватале стетоском, слушајући упаљена плућа неког детешцета које су родитељи на рукама донели из свог забаченог села.

ДР. ЗИНАИДА је била прва ласта која је донела лекарску службу у Ужице. После ње је дошао и др.АЛЕКСАНДАР ГРУЗИНСКИ, врсни хирург, дугогодишњи управник ужичке болнице.

Др. ЈЕВГЕНИЈЕ ОСИПОВ је био чувени ужички лекар, руског порекла. Рођен је 1899. у Санкт Петербургу, у угледној породици која је припадала руској интелигенцији.  Као младић, преживео је страхоте Октобарске револуције. Са таласом руских избеглица преко Црног мора, одлази у емиграцију. Пут га доводи у братску Србију. У Београду завршава медицински факултет који је тада био тек основан и на коме су предавали, углавном, руски професори-емигранти. Службовање га доводи у Ужице. ДР.ОСИПОВ је оставио дубок траг у ужичком здравству. Ужичани су га запамтили по господственом држању, финим манирима, увек љубазном пријему пацијената. Његов живот је укорењен у Ужицу у коме је изградио прелепу кућу са елементима руског градитељства. Нажалост, под притиском Информбироа, многи Руси су напустили Србију, али не и одважни ДР. ОСИПОВ. Донео је словенску душу и господство царског Петрограда у планински крај Западне Србије. Постао је и остао Ужичанин до краја живота,1978. године. На гробљу на Доварју његова душа се смирила испод српског бора и танковите брезе-симболика српске и руске душе које су се снажно загрлиле у личности ДР. ЈЕВГЕНИЈА ОСИПОВА. Његова мисија је настављена кроз лекарски позив његове ћерке ДР.ОЛГЕ ОСИПОВ која је оставила неизбрисив траг у Ужичком здравству.

Док пишем  о Белим Русима, лекарима који су уградили себе  у гранитне темеље ужичког здравства, осећам неизмерну захвалност и поштовање према овим изузетним личностима које надрастају планинске висове ужичкога краја. Ове редове исписујем и по сећању, по казивању моје мајке која је мене, своје прво чедо, донела на свет и преживала захваљујући ДР. ЗИНАИДИ ДРИЗО. Поклањам се пред широком руском душом која је оставила неизбрисив траг, уграђујући свој живот, у Општој болници у Ужицу.

Да памтимо, ако смо људи. Да их никад не заборавимо, ако имамо бар имало срца. Од мене земна метанија Белим Русима, лекарима, хуманистима, племићима и племкињама узвешеног руског  духа.