МИЛАН ГАЈОВИЋ: „ГЕНОЦИД“ У СРЕБРЕНИЦИ – СРЕДСТВО ЗАПАДА ЗА ДЕМОНИЗАЦИЈУ ПОЛИТИЧКОГ И ВОЈНОГ РУКОВОДСТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ

Милан Гајовић (фото: vidovdan.org)

„Ако тврдите да је Сребреница била геноцид…онда ћу ја, као лингвиста, морати да пронађем неки други израз да бих вјеродостојно описао Холокауст и оно што се догодило у Аушвицу.“

(Ноам Чомски (Avram Noam Chomsky), 1928, амерички лингвиста, филозоф и ангажовани јавни интелектуалац)

„Нијесам сигуран да је оно што се десило у Сребреници геноцид.   Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донијета из политичких разлога.“

 (Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff), 1948, израелски историчар и директор центра „Симон Визентал“)

„…Прије суђења у Хагу ни научници ни правници нијесу могли ни замислити да ће појединачни масакри бити дефинисани као геноцид.  Ту идеју је формулисао Махмуд Шериф Басиони, амерички професор права, који је сачинио студију о насиљу у Босни, а која представља основу за рад Трибунала. Басиони је пред америчким Конгресом рекао да, према Конвенцији о геноциду, у Босни није почињен геноцид, али да би се ситуација могла промијенити ако се заузме „прогресиван“ став који дозвољава „локални“ геноцид. Без утицаја САД оваква врста образложења не би се појавила у Хагу…У неким европским земљама је убијено 90 одсто Јевреја, а оно што се догодило у Босни, од 1992. до 1995. године, није ни приближно томе и према томе не представља исти феномен…Сребреница није исто што и Аушвиц.“ 

(Шел Магнусон (Kjell Magnusson), 1945, професор социологије на Универзитету у Упсали, Шведска)

„Војска Републике Српске под командом Младића није починила   геноцид над муслиманским мушкарцима, нити присилно измјестила жене, дјецу и старце.“ 

(Приска  Матимба Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), 1951, замбијска правница, предсједавајућа Жалбеног вијећа Међународног резидуалног механизма за кривичне судове (наследника Хашког „Трибунала“), у издвојеном мишљењу на пресуду генералу Ратку Младићу)

„Сребренички масакр представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима…То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући бомбардовање и колонијалну окупацију БиХ и Косова.“

 (Едвард Херман (Edward Samuel Herman), 1925-2017, амерички универзитетски професор економије и ангажовани јавни интелектуалац)

„…У једном од највећих злочина на простору Европе након Другог свјетског рата, у Сребреници су убијени људи због другачијег имена, националне и вјерске припадности…Међународни суд правде и Међународни кривични суд за бившу Југославију дали су кривично – правни одговор у односу на геноцид у Сребреници, а свима нама остаје  људска дужност да одлучно осудимо било какве покушаје релативизације…“

(Јаков Милатовић, предсједник Црне Горе; ИН4С портал, 11.јул 2023.године)

Euronatovske NVO у Црној Гори – Akcija za ljudska prava (HRA), Centar za gradjansko obrazovanje (CGO) i Centar za mirovno i žensko obrazovanje (ANIMA) позвале су Владу и Скупштину Црне Горе да хитно утврде 11.јул, као званичан Дан сјећања на жртве у Сребреници и већ ове године организују његово обиљежавање „на достојанствен начин“, у складу са Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација из 2024.године и Резолуцијом Скупштине Црне Горе, из 2021.године.

Дана 9.јула 2026.године, у Скупштини ЦГ, поводом „Међународног дана сјећања на жртве Сребренице“ отворене су изложбе „Приче из Сребренице“ и „Дјетињство у рату: Цртежи из Сребренице“ Изложбу је отворио потпредсједник Скупштине Мирсад Нурковић, а присутнима се обратио, између осталих, и министар правде Бојан Божовић?!

Шта су циљеви западног  мита о сребреничком „геноциду“?

1)Насилно и противдејтонско укидање Републике Српске као „геноцидне творевине“, унитаризација БиХ и њено учлањење  у НАТО пакт.

2) Политички и економски притисци на Србију и уцјењивање власти у Београду  да Србија, уколико не призна „геноцид“ у Сребреници и не ускрати подршку прекодринској српској држави, неће приступити Европској унији, односно да ће и то бити услов за напредовање Србије на (погубном) „европском путу без алтернативе“.

3) Пројектовање сопствене геноцидне кривице на српски народ и демонизација српског народа ради стварања основа за појачавање спољног притиска у циљу одрицања Србије од  Косова и Метохије и даљег  распарчавања   Србије, те за јачање аутошовинизма  у самој Србији. 

4) Под пропагандном паролом „ да се на Косову не понови Сребреница“, извршена је сатанистичка агресија НАТО пакта на СРЈ,1999.године.

5) Истискивање Русије из Републике Српске и Србије, односно са читавог Балканског полуострва. 

Запад, уцјењивањем и  пропагандном  машинеријом, ради остварења наведених циљева, већ скоро три деценије, покушава да хашку „судску истину“ о „општинском геноциду“ у Сребреници прогласи, не само за апсолутну непорециву истину, него и да се негирање „геноцида“ безусловно третира као кривично дјело?! То је негирање зајемченог уставног права на слободно мишљење, које је заштићено и унутрашњим законодавством и међународним општим актима о људским правима. „Судска истина“ није апсолутна, неспорна истина, већ само значи да је res iuidicata (правно пресуђена ствар), која се више не може оспоравати  у судском поступку. 

Нелегални  и нелегитимни NATO хашки, антисрпски, политички квази трибунал (у  даљем тексту: „Трибунал“) донио је осам, чињенично и правно, неутемељених пресуда којима су за „геноцид“ над Бошњацима, на подручју општине Сребреница, у јулу 1995.године,осуђени највиши политички и војни функционери Републике Српске, те  старешине и припадници Војске Републике Српске. Тиме је „Трибунал“ грубо прекршио Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, из 1948.године (у даљем тексту: Конвенција). 

И Међународни суд правде (у даљем тексту: МСП) је, својим пресудом из 2007.године,  по тужби крње Бих (поднесене без сагласности Републике Српске) против СРJ (Србије и Црне Горе) (1993), потврдио пресуде за геноцид „Трибунала“, преузимајући њихов чињенични опис и правну квалификацију тог кривичног дјела. У пресуди МСП-а је наведено да су „елементи геноцида остварени само на подручју Сребренице“?! 

„Трибунал“ је био нелегалан, јер је образован противно Повељи УН,  Резолуцијом 827 Савјета безбједности, 1993.године.Наиме, Савјет безбједности није надлежан за формирање међународних судова, јер се такви судови установљавају само конвенцијама, односно вишестраним међународним уговорима. “Трибунал“ је био и инквизиторски суд , јер је обједињавао  и „суд“ и „тужилаштво“ и законодавни орган, јер је сам доносио и мијењао  правила  (Статут), по којима суди. Поред тога, “Трибунал“, односно исти „суд“ (са истим судијама)  судио је и у првостепеном и у другостепеном поступку. 

Такође, „Трибунал“ је био нелегитиман, јер су га формирали и  финансирали они који су разбили СФРЈ и починили највеће геноциде у људској историји, са  вишемилионским жртвама и то: Англосаксонци (Енглези и Американци)  над Индијанцима у Сјеверној Америци, Абориџинима у Аустралији, те црнцима у Јужној Африци и другдје по Африци и Азији; Њемци над Јеврејима у Другом свјетском рату; и Ватикан над Србима у тзв. Независној држави Хрватској, те насилним масовним  прозелитизмом, односно покрштавањем домицилног становништва  у  Средњој и Јужној Америци.

Напријед наведено, у потпуности, важи и за тзв. Резидуални механизам, правног наследника „Трибунала“.

У  члану II Конвенције, поред осталог, прописано је да  „Под геноцидом се подразумијева било које од следећих дјела: (а) убиство чланова групе (народа); (б) узроковање тешких тјелесних или менталних повреда члановима  групе (припадницима одређеног народа); …почињених с намјером да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“.

По члану III Конвенције, „Следећа дјела су кажњива: (а) геноцид; (б) планирање извршења дјела геноцида; (ц) директно и јавно подстицање на извршење геноцида; (д) покушај геноцида; и (е) саучесништво у геноциду“.

Субјективни елемент бића кривичног дјела геноцида, као „злочина над злочинима“,  јесте  намјера  „да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“, односно злочиначка намјера (mens rea) починиоца, као специјални или посебни умишљај  (dolus specialis). To je специфично обиљежје геноцида, без кога нема  тог кривичног дјела.

Да би постојало кривично дјело геноцида, суд је дужан да, ван разумне сумње, утврди злочиначку намјеру починиоца или починилаца да се уништи већи број, или значајан дио групе у односу на укупну популацију (у конкретном случају у односу на укупан број Бошњака у Бих).

„Трибунал“, у својим пресудама за наводни геноцид на подручју Сребренице није ,ни материјалним доказима, нити  вјеродостојним свједочким исказима, утврдио  постојање злочиначког плана за уништење Бошњака, нити постојање  писменог  наређења за стријељања бошњачких ратних заробљеника. 

Такође, у пресудама „Трибунала“  није, по правилима форензике, нити на други неспоран начин утврђен тачан или приближно тачан број жртва „геноцида“, већ број жртaва варира у распону од по неколико хиљада?! А највећи број жртава је страдао приликом пробоја припадника  дјелова 28. дивизије Армије БиХ, под оружјем (из Сребренице –  заштићене зоне под контролом УН!?). Као такви, они су били легитимни војни циљ, по правилима међународног ратног права (ius in bello).Старци, жене и дјеца  и један број бошњачких ратних заробљеника су, уз посредништво припадника мисије УН, безбједно евакуисани из Сребренице. 

Извјесно је да је на подручју  Сребренице, од стране припадника Војске Републике Српске, било стријељања ратних заробљеника, што је ратни злочин, за сваку је осуду и неспорно повлачи кривичну одговорност, али само на основу индивидуализоване кривице.

Дневни лист „Политика“, од 10. фебруара 2010.године, објавио је чланак Александра Павића и Стефана Каргановића, у коме, између осталог, пише:

 „Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници, у јулу 1995.године, који је осуђен од стране Хашког трибунала јесте Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле. Склопио је уговор са тужилаштвом и осуђен је на минималну казну на основу сопственог (контрадикторног и непоузданог) признања, чији је садржај неколико пута мењао. Кључне тачке договора са тужилаштвом биле су да мора сведочити против српских оптуженика…“ 

У тексту се даље каже да је „Ердемовић наводно припадао тзв. Десетом диверзантском одреду Војске Републике Српске, мултинационалној јединици састављеној од Срба, Хрвата, Словенаца и муслимана. Он је именовао још седам наводних саучесника у стрељањима – од којих су се неки борили у Африци као плаћеници западних војски. До дан-данас, ни Хашки трибунал, ни Србија, ни БиХ, ни било која друга држава нису подигли оптужнице против тих људи, иако су им доступни. Шта се жели сакрити?…“ 

Ердемовић има чудну биографију: био је припадник Армије Бих, Хрватског вијећа обране и 10.диверзантског одреда Војске Републике Српске, са којим је, учествовао у стријељању Бошњака?! Хашком „трибуналу“ испоручиле су га тадашње власти Србије. На суђењу (1996) је свједочио о стријељању 1000 до 1200 људи од стране његовог  и, наводно, „братуначког одреда“, те признао кривицу и осуђен је на само пет година затвора (иако је, према сопственом признању, убио је 70 људи)?! 

Нагодио се са хашким тужилаштвом, у складу са праксом и процедуром англосаксонског кривичног права guilty plea (признање кривице). Из разлога познатих само њему и тужилаштву, осумњичени сам напише оптужницу против себе, тј. призна злочин, на основу чега тужилаштво формално састави оптужницу. Скраћени судски поступак не предвиђа извођење доказа, као ни унакрсно испитивање ради преиспитивања поступка признања кривице. Након што му се утврди казна и донесе пресуда у властитој ствари, која постаје res iudicata – неоспорива судска истина, појављује се као свједок оптужбе у другим процесима.  

„Према последњим форензичним анализама“, каже се даље у тексту Павића и Каргановића,  „укупан број тела ископаних из масовних гробница је испод 2000, од којих се за 442 може са сигурношћу тврдити да су жртве стрељања, јер су имали везане руке (и по свједочењу Ердемовића жртвама су прије стријељања везане руке). То је скоро 8.000 мање од броја који се јавно доводи у везу са „геноцидом“ у Сребреници.“

Највиши цивилни представник УН на подручју Сребренице, Американац Филип Корвин (Phillip Corwin) је казао  да је у Сребреници убијено „око 700“ босанских муслимана,  да је „разлика између тог броја и броја од 8.000 који се стално пропагира – политичка…“, те да „Сребреница је очигледно исполитизована да би се српски народ оптужио и трајно завадио са својим сусједима.“

Комисија Владе Републике Српске је утврдила да „на списку жртава има и живих и оних који су касније умрли природном смрћу, док је за неке утврђено да су промијенили идентитет и да живе на другим мјестима, а за друге да су издржали казну за кривична дјела…“ 

Да би Црна Гора приступила НАТО пакту и пречицом (без испуњења стандарда) ушла у Европску унију, Ђукановићева велеиздајничка власт и њени сателити, као први у региону, 2009.године,усвојили  су скупштинску Резолуцију о прихватању Резолуције Европског парламента о Сребреници (којом се потврђује постојање „геноцида“). 

Дана 31.марта 2010.године, усвојена је „Декларација Народне скупштине Србије о осуди злочина у Сребреници“. Идејни покретачи Декларације били су тадашњи предсједник Републике Србије Борис Тадић и његова Демократска странка, а за њу су гласали и посланици Социјалистичке партије Србије – СПС (Ивице Дачића). 

Руководство Републике Српске је, оправдано, изразило неслагање са Декларацијом.  

У њеном тексту се, између осталог, наводи:

„1.Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници, јула 1995.године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде…

(Оваквом формулацијом и Народна скупштина Србије је признала да се у Сребреници догодио геноцид, јер је тај Суд, у својој пресуди, од 26. фебруара 2007.године, констатовао да су „елементи геноцида остварени…на подручју Сребренице“)?!

2.Народна  скупштина Републике Србије пружа пуну подршку раду државних органа задужених за процесуирање ратних злочина…чему нарочиту важност има откривање и хапшење Ратка Младића ради суђења пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију…“ 

И српски херој, генерал Ратко Младић је ухапшен (тачније, киднапован), 26.маја 2011.године, у селу Лазарево код Зрењанина, у кући његових рођака, у којој се крио од власти своје отаџбине Србије?! Тадашњи предсједник државе, Борис Тадић, изразио је наду „да ће то допринети помирењу у регији“ и, нечасно, казао:

„Окончали смо тежак период и скинули љагу са Србије и њеног народа.“?!

Дана 17.јуна 2021.године, Скупштина Црне Горе је донијела и „Резолуцију о геноциду у Сребреници“ За резолуцију су, поред монтенегринских политичких скупина, гласали и посланици Демократа (Алексе Бечића). 

Иако је Резолуција правно необавезујући општи акт, у њој је, између осталог, императивно (наредбодавно) формулисано да „Скупштина ЦГ:

1) најоштрије осуђује геноцид у Сребреници; 2) потврђује да се геноцид догодио на тлу Европе након Другог свјетског рата у којем је страдало преко 8.000 цивила бошњачке националности; 3) Забрањује јавно негирање постојања или умањење геноцида у Сребреници; 4) проглашава 11.јул Даном сјећања на жртве Сребренице;…6) позива надлежне институције на спровођење истрага и процесуирања оптужених за геноцид у Сребреници, ратне злочине и злочине против човјечности…“ 

У Резолуцији се имплицитно (заобилазно, посредно, подразумијевајуће) намеће Србима, као етничком колективитету, карактер геноцидности. И то Србима који су као народ, послије јеврејског, били највеће жртве геноцида у 20.вијеку! Наиме, Резолуцијом се „најоштрије осуђује геноцид у Сребреници“, а уопште се не помињу масовни злочини над припадницима српског народа током грађанског рата на простору СФРЈ (прије свега, у Хрватској и БиХ), од 1992.до 1995.године. У тачки 7) Резолуције само се „изражава саосјећање за све жртве у ратовима на простору бивше Југославије…“?! 

Резолуција је неуставна, јер представља мијешање у унутрашње ствари друге државе – БиХ и арбитрирање поводом важног питања које је у тој држави спорно. То је кршење одредби Повеље УН које нормирају развијање  пријатељских односа међу државама чланицама заснованих на поштовању начела равноправности, као и суверену једнакост држава чланица.

Сврставање само уз једну зараћену страну у грађанском рату у БиХ (бошњачку), и жмурење над српским страдањима (само је из Сарајева прогнано око 180.000 Срба) не може довести до „трајног помирења у региону и враћања повјерења међу народима“. 

Резолуција не доприноси помирењу ни у Црној Гори већ, напротив, продубљује подјеле између Срба и Црногораца (који говоре српским језиком), с једне стране, и Бошњака и „стопроцентних“ Црногораца (анти-Срба), с друге стране. То Резолуцији даје и антицрногорски карактер, јер негативно утиче на стабилност државе Црне Горе.

Овако формулисана, Резолуција представља узурпацију (неуставно преузимање) судске надлежности и тужилачких овлашћења. На тај начин је прекршено уставно начело подјеле власти.

Тачкa 3) Резолуције,  oдносно забрана „негирања постојања или умањење геноцида у Сребреници“, није у сагласности са чланом 46 (Слобода мисли, савјести и вјероисповијести) ставом 1 Устава („Свакоме се јемчи право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести…“), те са чланом 24 (Ограничење људских права и слобода) ставом 1 Устава („Зајемчена људска права и слободе могу се ограничити само законом…“). Наведено право је, између осталог, зајемчено и прецизним нормама Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те Међународним пактом о грађанским и политичким правима.

Скупштинском резолуцијама се не могу проглашавати дани сјећања, већ само допунама Закона о државним и другим празницима.

Дана 22.јуна 2021.године, Уставном суду Црне Горе поднио сам иницијативу за оцјену уставности „Резолуције о геноциду у Сребреници“. Међутим, тај Суд, до дана данашњег, није донио одлуку по иницијативи. 

У Резолуцији (која, такође, није правно обавезујући акт) Генералне скупштине УН 78/282, од 23.маја 2024.године, наводи се да је „изгубљено најмање 8.372 жртве“ и „осуђује (се) без резерве свако порицање геноцида у Сребреници као историјског догађаја и позивају државе чланице УН да очувају утврђене чињенице, укључујући и кроз своје образовне системе…у циљу спречавања порицања и искривљавања чињеница, те појаве геноцида у будућности…(УН) без резерве осуђује радње које величају…одговорне за геноцид у Сребреници…“, те „Позива све…да обиљежавају Међународни дан…у знак сјећања и почаст жртвама геноцида у Сребреници, као и (на) одговарајућу едукацију и активности подизања свијести јавности.“ Резолуција садржи и одлуку да се 11.јул прогласи Међународним даном сјећања на „геноцид“, који ће се обиљежавати сваке године. 

Доношење резолуције предложиле су Њемачка и Руанда. Спонзорисало ју је 28 земаља, међу којима су државе које су починиле монструозне злочине геноцидног карактера, као колонијалне силе, али и према Србима геноцидном агресијом на СРЈ (САД, Велика Британија, Француска), као и државе (Хрватска, Албанија, Турска, Бугарска) за које су, у дугом историјском трајању, везани масовни злочини према Србима или су такви злочини према Србима вршени на њиховим данашњим територијама. Надаље, спонзори су и „крња“ Бих (без сагласности Републике Српске), као и марионетске државе Сјеверна Македонија и Словенија… Важно је истаћи и да министар спољних послова БиХ није могао бити предлагач Резолуције, без консенсусом договореног изричитог овлашћења Предсједништва БиХ које је уставно надлежно за „вођење спољне политике“. 

Конвенција се заснива на пресудама нелегалног и нелегитимног Хашког „трибунала“ о „општинском геноциду“ у Сребреници, што је груба повреда Конвенције о спречавању и кажњавању  злочина геноцида, из 1948.године.

Значи, основни циљ Резолуције јесте  наметање жига геноцидности читавом српском народу и укидање Републике Српске политичким, економским и војним притисцима Запада, као и коришћењем нелегалних тзв. Бонских овлашћења  Високог представника (УН) за БиХ, кога чак не именује Савјет безбједности у складу са Дејтонским споразумом.

Резолуцију је подржала антисрпска и euronatovska марионетска влада Милојка Спајића. Током парламентарног сата, 9.маја 2024.године, Спајић је рекао да ће црногорска делегација гласати у Генералној скупштини Уједињених нација за резолуцију о Сребреници, јер „смо сто посто усаглашени са спољном политиком Европске уније“. 

Подршка премијера Спајића и његове Владе Резолуцији је још један чин полтронског додворавања западним центрима моћи. Јер, западни владари из сјенке (Велики Брат) креирају и подржавају само ону власт у Црној Гори која ће водити антисрпску, антиправославну и антируску политику и која ће подстицати и помагати дијељење српског етничког и државног простора, међусобно удаљавање Црне Горе и Србије, те Црне Горе и Русије, као и постепено и перфидно утапање Црне Горе у тзв. велику или „природну“ Албанију.

Геноцид је систематски и плански „злочин над злочинима“ широких размјера, па се тако хашким „судским“ пресудама, и цитираним Резолуцијама јасно асоцира на колективну кривицу српскога народа за реално почињене злочине појединих Срба над припадницима бошњачког народа у БиХ. С друге стране, Запад жмури над масовним, планским и систематским злочинима геноцидног карактера над Србима, у Хрватској и БиХ. 

Црногорски „државници“, други црногорски дужносници и државни и партијски ухлебљеници, умјесто безрезервног прихватања мита о сребреничком „геноциду“ и додворавања Западу, ради очувања државних функција, политичких  позиција и функционерског напредовања, намјерно игноришу ужасне злочине над српским цивилима у Сребреници, Братунцу, средњем Подрињу и општинама регије Бирач, од 1992.до 1995.године, за које готово нико није одговарао и у којима је страдало 3267 особа. 

У јулу 1992.године, на примјер, припадница Армије БиХ. је заклала 12-годишњег дјечака Слободана Стојановића, у насељу Каменица код Зворника. У љето 1992.године, у БиХ, на Црном Врху, између Теслића и Тешња, припадници јединице „Ел муџахид“ су одсијецали српске главе. Та јединица је била састављена од око 700 домаћих муслимана – Бошњака и око 300 фанатика –  фундаменталиста из разних исламских земаља…

Због свега наведеног, припадници српског народа и њихови политички представници су дужни да јавно негирају непостојећи, исфабриковани „општински геноцид“ у Сребреници који нема утемељење, нити у чињеницама, нити у међународном кривичном праву.

С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!