МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Србију сте учинили дијагнозом- лечење ће вас болети!

Гнушам се малодушности, а све дубље тонем у њу.

Пошаст је то стравична, немам незасита, но проклето прија престати да пливаш и пустити се низ брзаке, о камење, о обале за које се не можеш дохватити, под таласе…

Верујем ја у светло на крају тунела али више не верујем у тунел.

Сигурно је светла на крају но сваким кораком напред враћам се на почетак тунела, изнова, изнова, изнова…

Постао сам све оно против чега сам се борио: човек пун једа, чемера, тешких мисли и још тежих речи, презира…

Презирем суштински, дубоко, приљежно, с толико љубави презирем све вас који сте Србију учинили стањем свести, дијагнозом…

Бесмислено је презирати али још само у томе видим смисао- презирати сваким даном све више, вас фукаро што сте живот учинили борбом до крви, до смрти, човека са собом самим!

Све до једног вас презирем- прошле, садашње, будуће, јер сви сте толико прошли да је немогуће замслити било кога од вас као лучоношу с краја тунела!

Презирем вас гордо и осионо, јер Србија пати, вришти, превија се у боловима, дозива у помоћ а ви…ви је куражите да умре у мукама.

Бодрите да истраје у агонији, да не посустане у јауку, јаукне вам пусте душе!

Пробудили сте и призвали толико зла, напујдали нас ко звери једне на друге, учинили да у страху од најбољег потежемо за оним најгорем у нама, а ви се наслађујете, фукаро крвожедна.

Знам, ви сте наш грех, наш пад, али вас опет презирем јер нисте ни покушали да пружите руку већ сте похитали да осоколите стрвине у људима а Србију учините пленом.

Верујем да се свим срцем борите за њу, но срца су вам мала, хладна, једва куцају, зјапе у тој празнини у грудима, несоји погани!

Ко заразу је преносите једни другима надајући се да ћемо сви оболети од ње, вапити за леком, продати оца, издати децу, проказати мајку само да бол престане…

Борите се за Србију, знам, свако по својој мери, да му буде потаман, да му је и тесна али да је само његова!

Презирем помисао да сте ви, гамади, вечита прошлости без које нема будућности.

Да падамо у малодушност толико да је лакше и лепше плашити се вас него поносити се собом.

Све сте нам узели и све смо вам дали, а све што имамо је Србија!

Толико смо вам је лако дали да се бацате с њом као с крпењачом да више од вас презирем само себе, јер како сам могао..?

Како сам могао да не учиним више, да се отимам, да гризем, шутирам, да учиним за Србију онолико колико је она учинила за мене?!

Како сам поверовао да било ко од вас може марити за оно чиме би да влада а не да воли?!

Одакле ми идеја да ви невољени умете да волите?!

Па, ви се себе гадите, зато је и кројите по својој мери да вас жуља, боли, стиска за гушу, у грудима…шта год само да довека робијате себе ко казну!

Зато толико презирем себе јер сам дозволио да оболите од Србије, да тако силно тражите лек противу ње, да нас заразите живом водом чудотворном…

Да вапимо за исцелењем а рођени смо под кивотом…

Пали смо, али заборављате да су крила терет крста нашег!

Распели сте нас, но то је патња тренутна, куд ћете утећи кад се с патњом измиримо..?

Рекох, тонем у малодушност, тонемо, али и у малодушности је душе, а у кој ћете збег бездушници кад се душе развијоре у ветрове?!

Падам у презир, падамо, но то је искушење, победићемо га, а куд ћете тада ви давно побеђени искушењима што сте их приграбили за “исцељења”?!

Играте се са Србијом, сви- прошли, садашњи, будући, но нико да прочита шта на амбалажи пише: “у случају контраиндикација залуду вам да се обраћате било коме, јер ко Србију третира као болест- народ ће га лечити, а народна је медицина горчија од пелина…”