Марина Хакимова-Гацемајер: ПСОВКЕ СУ ЗАГЛУШИЛЕ ФРАНКФУРТ
Кад је почела Специјална операција, видела сам на улицама немачких градова фигуре плешуће, дречеће, врискајуће, умотане у украјинске крпе, побеснеле. И одушевљене, пожудне, похлепне погледе Немаца – тако гледа гладан човек пред којим је постављен сто пун јела. Тада сам тражила речи да бих допрла до немачких познаника и често сам понављала: „ово су библијска времена“. Кожом сам осећала мртвачку хладноћу која је зрачила од побеснеле плаво-жуте гомиле. Али ко сам ја да делим људе?
Пред мојим очима, мој у то време веома блиски пријатељ-Немац, који ме је и довезао у Франкфурт на митинг против русофобије, одједном се пребацио: са нашег митинга отишао је у украјинствујућу гомилу. И почело је да га тресе, почео је, уопште не знајући језик, да пева уз Украјинце и променио се споља…
Вештичарење? Црна магија? Не знам шта се десило са познатим лицем. Од њега је зрачио такав мраз да сам се престравила.
А онда, другог дана, већ на другом нашем митингу, који су окружили Украјинци са својом виком, моја познаница ми је рекла: „Не гледај их!“ Погледала сам и – стварно – више нисам могла да се померим ни да дишем. Некаква парализа. А неко од наших је укључио песму „Од хероја прошлих времена“. И та песма ме је, као живом водом, прекрила.
Али сам запамтила звуке и тела украјинске гомиле. Тамо нема осмеха. Тамо не можеш да разазнаш речи, па ни мелодију. Изопачене гримасе. Лица уништена мржњом. Ритам некаквих псовки, рецитатив. Чак су доводили бубњеве на своје обреде. И скакали на те бубњеве. Псовање је заглушило Франкфурт. Било је гласније од звона на цркви.
Не знам шта ми се тада десило. Лично, интимно искуство верског осећаја? Духовног? Како сам свих тих дана трчала у православну цркву у Дармштадту! Сатима сам се клањала, као да то чак није било моје тело. Није ми се јело, изгубила сам апетит. Била је то физичка потреба – молити се. За наше и ваше, јер пред Богом – ми смо сви Његова деца… И црква је била препуна. Српски мушкарци су се молили на коленима. Наше жене су плакале. Не знам како то да објасним са филозофске, психолошке, верске тачке гледишта. Сигурно знам да ме је нешто водило и спасавало…
После сам много пута покушавала да структуришем, конкретизујем, да некако ољудим те украјинске гомиле које сам видела у Немачкој. Покушавала сам да се сетим лица тих људи, али нисам могла. Све је преплављивала њихова нечовечанска агресија, и чак не зверска. Јер чак и у злој звери постоји осећај природне силе, јестества. А у украјинствујућој гомили није било природе као такве.
Размишљала сам и са становишта будизма – видети лепоту у мочвари, на пример. Постоји наслада у боју. Али НЕ! Тамо није било ничега живог, природног. А много инферналног, оностраног. Паночки!
Неко од блогера је данас спомињао Гогоља. Он је, живећи у Украјини, примећивао сличне појаве и створио Вија. Виј се појавио на украјинској земљи. И Паночка такође. Не могу да се сетим нечега сличног код нас. Размишљала сам о ђаволу Ивана Карамазова. То је био демон лудила, демон унутрашње смртоносне борбе. Али Иван је био – жив, побуњен, самоубилачки побуњен против природе, али је својом муком доказао победу људског у том бунту. Као многи јунаци Достојевског. Ђаво Ивана – то је његов ум, страсти и његово лудило. Али не античовечност, не потпуна бездуховност. А Врубељов Демон – пати, значи није потпуно мртав. Али у украјинизму патње као такве нема, јер патња је својство душе.
Али ако продате своју душу, ако је истргнете из корена, добићете Паночку. Она је апсолутно, потпуно мртва, није жива, у њој нема душе. И то је управо оно што сам видела у украјинској гомили, а онда сам се сетила Лотове жене, која се осврнула око себе и смрзнула – од пакленог созерцања. Није имала песму „Од хероја прошлих времена“…
Украјинизам је пакао. И не би требало да ме брига за њих. Мучи ме нешто друго: украјинизам је заразан. И већ видим у Русији вирус украјинизма, који је утицао на нашу омладину. Инфекција украјинизма је гора од ковида. Данас сам гледала гомилу младих људи, са нељудским осмехом поред Лавре, видела сам сличну ствар међу нашом децом и другима који бесне у Москви са „добрим лицима“. Погледај та лица! Погледај њихове радосне подругљиве плесове смрти! Зомбији. Зомбифицирани пропагандом. Спремни да се боре до последњег Украјинца, јер су већ у паклу? Зато што су већ мртви?
Данас сам јасно схватила да се борба не води само на фронтовима. Не само у Лаври. Не само у информационом простору, не само у нашим душама. Недавно је рат изашао на сасвим други ниво. Библијски ниво. Сумњам да се нешто слично десило чак и у Великом отаџбинском рату, иако је и он био Свештени. Али Руси су тада говорили: „За Отаџбину, за Стаљина“, а сад – „За Отаџбину! С Богом!“ У томе постоји огромна и веома значајна разлика.
За Отаџбину, за Веру, за Човека… Сад се води таква библијска битка.
(Телеграм канал М. Хакимове-Гацемајер; превео Ж. Никчевић)
