Марија Веселиновић: Емпатија – од појма до сусрета
Реч емпатија своје језичко порекло има у грчким речима ἐν (ен – „у“) и πάθος (патос – „осећање“, „доживљај“, „страдање“). Иако је њен корен грчки, сам термин није припадао богословском речнику Светих Отаца, нити је био део класичне хришћанске антропологије. Као научни појам јавља се почетком XX века, када је енглески психолог Едвард Бредфорд Тиченер (Edward B. Titchener) увео реч empathy као превод немачког појма Einfühlung, који означава уживљавање у унутрашње искуство другога. Од тог периода емпатија постепено постаје један од кључних појмова савремене психологије, психотерапије и неуронаука, а њено разумевање непрестано се продубљује и проширује. Упркос обимној научној литератури, емпатија и данас остаје појам који измиче једнозначном одређењу. Различите психолошке школе наглашавају различите аспекте овог феномена, па се она описује као когнитивна способност, афективни одговор, интерперсонални процес, али и као једна од темељних претпоставки моралног понашања. Управо због те сложености чини се да је лакше одредити шта емпатија није, него понудити дефиницију која би обухватила све њене димензије.
Емпатију, стога, не треба поистовећивати са симпатијом, сажаљењем или емоционалним стапањем са другом особом. Она не подразумева губитак личних граница, нити некритичко оправдавање туђих поступака. Напротив, емпатија подразумева способност да се човек отвори за унутрашњи свет другога, настојећи да разуме његова осећања, мисли и искуства, а да притом не изгуби свест о различитости и јединствености друге личности.
У својој књизи Психологија зла (The Science of Evil), Сајмон Барон-Коен емпатију одређује као способност препознавања мисли и осећања друге особе, праћену одговарајућим емоционалним одговором на њено стање. Полазећи од таквог разумевања, аутор зло не посматра пре свега као моралну или религијску категорију, већ као последицу озбиљног нарушавања или губитка емпатије. Према његовом становишту, онога тренутка када човек престане да препознаје унутрашњи свет другог, други престаје да буде доживљаван као личност и своди се на предмет, средство или препреку. На тај начин, недостатак емпатије постаје један од психолошких механизама који омогућавају дехуманизацију другог човека.
Управо на овом месту отвара се могућност плодног дијалога између савремене психологије и православног богословља. Истина је да се појам емпатија не појављује у делима Светих Отаца. Њихов богословски језик обликују појмови љубави (ἀγάπη), милосрђа, састрадања (συμπάθεια), милости и заједнице личности. Ипак, одсуство самог термина не значи и одсуство стварности коју он означава. Напротив, светоотачка антропологија непрестано сведочи о човеку који је позван да изађе из оквира сопствене самодовољности, да у другом препозна икону Божју и да његову радост и страдање прими као стварност која га се непосредно тиче.
Може се, стога, рећи да се психологија и православна теологија на овом месту не супротстављају, већ међусобно допуњују. Док савремена психологија настоји да објасни механизме посредством којих човек разуме унутрашњи свет другога, православно богословље открива дубљи смисао тог односа, сагледавајући га у светлости личности, заједнице и љубави. У том контексту емпатија престаје да буде искључиво психолошка способност и постаје једна од могућих полазних тачака за разумевање човека као бића односа.
Управо због тога емпатија представља једно од оних места на којима савремена психологија и православна антропологија могу успоставити истински дијалог. Психологија описује начин на који човек долази до разумевања другога, док богословље тај однос сагледава у хоризонту личносног постојања и љубави. У том смислу, емпатија није крајњи циљ људског односа, већ његов неопходан почетак – први корак ка сусрету са другим као непоновљивом личношћу.
