Малић: Америчко-ирански „рат и мир“: Наравоученија послије битке

Небојша Малић (Фото: Прес центар УНС)

ОВОГОДИШЊИ америчко-израелски рат против Ирана завршио се једнако изненадно као што је почео – склапањем Меморандума о разумијевању док се чинило да је примирје договорено у априлу пукло и да ће се рат наставити пуном јачином. Кад оно, међутим: прво је текст споразума процурио у јавност, а онда су обје стране потписале документ дан прије најављене церемоније у Швајцарској.

Сам чин потписивања био је лекција из управљања утисцима.

Амерички предсједник Доналд Трамп је свој потпис ставио послије свечане вечере са Макроновима у Версају, на крају самита Г7, са сваким гестом срачунатим да личи на побједника.

Ирански медији су нешто касније објавили фотографије предсједника Масуда Пезешкијана са потписаним документом: сам, у просторији која личи на бункер, дјелујући уморно и згужвано.

Ко год да је стварно добио рат, фотографије су већ рекле своје.

Када се занемари „оптика“, међутим, чини се да је ово недвосмислена иранска побједа. Није дошло до револуције и пада Исламске републике. Чињеница да су на удар реаговали одмаздом што по Израелу што по америчким базама и савезницима у Заливу – при чему су нанијели нимало занемарљиву штету – послали су поруку да је Иран ипак тврђи орах него што су његови непријатељи очекивали.

Још један неочекиван корак, блокада Ормуског мореуза, била је успјешан економски удар на остатак свијета и створила притисак да се рат што брже заврши. Америка није имала средства да тај морски пут одблокира, али је узвратила поморском блокадом Ирана, па макар и на безбједној удаљености од иранских ракета.

Ако је Иран намјеравао да чека до америчких избора на јесен и нада се да ће демократе побиједити и опозвати Трампа – а самим тим им донијети апсолутну побједу у рату – ту рачуницу су пореметиле што блокада, што унутрашње околности у самој Америци. Не само да није дошло до очекиване економске кризе, мада је бензин донекле поскупио, него су демократе наставиле да губе тло под ногама. Отуда спремност Техерана да преговара.

Сам споразум од 14 тачака садржи неколико занимљивих одредби. На примјер, отварање Ормуза и укидање америчке блокаде предвиђени су да теку паралелно, иако нису међусобно условљени. Даље, остављено је довољно простора да Иран успостави неку врсту наплатне рампе у мореузу, али само ако се договори са Оманом и другим земљама Залива.

У питању су огромне паре, које су Ирану потребне да санира штету од бомбардовања, што ће створити велики притисак на Техеран да преговара са сусједима. А то неће бити нимало лако.

Фонд за обнову Ирана од 300 милијарди долара треба да буде успостављен „са регионалним партнерима“. Иако је текст споразума по том питању непрецизан, америчко руководство је већ објавило да те паре неће доћи из САД. Чак и ако тај фонд не добаци до 300 милијарди, сасвим је могуће да у њему буде довољно пара да се Иран неће превише бунити.

Техеран ће добити укидање свих санкција, што америчких што међународних, али само ако се постигне коначни договор. А то, опет, ставља Иран у позицију да мора да преговара и нуди неке уступке, јер је превише новца у питању. Одмрзавање иранских рачуна, које су САД држале деценијама, такође је велики успјех, али исто тако ствара мотивацију да се са мировним процесом настави.

Другим ријечима, Иран ће убрзо морати да одлучи шта им је прече: стотине милијарди долара које доноси мир, или вјерски мотивисана фанатична борба против „великог сотоне“ (САД и Израела).

Трамп рачуна на ово прво. Није сасвим сигурно да гријеши.

Шта у свему овоме добијају САД? Па тачку осам, у којој се Иран одриче од развоја или куповине нуклеарног оружја, док ће постојећи обогаћени фисилни материјал бити ликвидиран на овај или онај начин. Ирански цивилни нуклеарни програм остаје неспоран, а све ће се регулисанти коначним споразумом.

Трамп још од свог првог мандата говори да Иран не смије да посједује атомску бомбу и да ће он то спријечити на овај или онај начин. Из овог договора произилази да му је то био стварни ратни циљ, чему је било подређено све остало – промјена режима, уништавање војних капацитета, итд.

Судећи по реакцији Израела на споразум, испада да је ирански нуклеарни програм био само повод за рат, а да је стварни циљ била промјена режима у Техерану или претварање Ирана у пропалу државу попут Сирије. Отуд и новонастале тензије и све оштрија реторика на релацији Вашингтон-Јерусалим, која би могла да има дугорочне посљедице како по САД, тако и по Израел.

Кад смо код посљедица, испада да ће једна од жртава америчко-иранског рата бити НАТО.

Понашање Канаде и европских чланица блока, које нису хтјеле да помогну Америци против Ирана – а и оне које су и хтјеле, нису имале чиме – већ је навело Вашингтон да размотри број војника који држи у Европи, а допринос заједничкој каси веже за уплате осталих. Трампово „гдје сте били кад сте нам требали“ није само реторика, већ обећање да ће им то запамтити.

Чињеница да је Трамп прогласио НАТО за „тигра од папира“ (и да се он као такав и показао) представља удар на илузије из деведесетих које још гаје у Загребу, Сарајеву, Подгорици и Приштини – па и у неким круговима у Београду. Ако НАТО више није бабарога којом може да се плаши народ, ко зна шта све постаје могуће када за то има воље и жеље?

Уосталом, ако непријатељи попут Ирана и Америке могу да склопе мир, то не би требало да буде немогуће за Србе, Хрвате и Бошњаке. По свему судећи, кључ су хладна глава, чврста рука – и „умијеће договора“.