Љепојевић: ЕУ је највећи непријатељ српских земаља
Синиша Љепојевић (© sveosrpskoj.com)
КРИЗА савременог свијета не само да не јењава и не назире јој се крај. И то је реалност а не снови песимисте.
Природно је да се људи надају да до велике несреће ипак неће доћи и да ће у судњем часу побиједити разум али да би се то и десило неопходне су промјене у политици која је и довела до кризе. Како сада стоје ствари, тих промјена још дуго неће бити.
Као што је већ одавно јасно, извориште кризе је на политичком и економском Западу чији лидери не могу да прихвате да је западни модел друштва потрошен и да више не може да обезбиједи западну глобалну доминацију. У међувремену нарастао је такозвани незападни дио свијета који је, прије свега економски, постао доминантнији од Запада. И створене су моћне незападне интеграције које чине основу глобалног економског развоја. Запад, међутим, још увијек не може да прихвати ту епохалну промјену и не одустаје. Али, не одустају ни они други, незападне интеграције.
Створен је судбински ћорсокак.
На политичком нивоу, до сада је на то јасно упозорио само предсједник Русије Владимир Путин на недавном руском дискусионом клубу Валдај. „Ситуација у свијету је достигла преломну тачку“, упозорио је предсједник Путин. И зато су промјене актуелног стања неопходне иако „човјечанство још не схвата, није разумјело, значај и величину промјена које долазе“, рекао је руски предсједник.
Неизвјесно је када би те промјене могле да се десе али, упозорио је предсједник Путин, „да би тренутак када више ништа не може да буде промијењено могао да дође и то за свакога неочекивано“. Зато, „на жалост, рекао је, наставак глобалних сукоба је врло вјероватан“. Такође, додао је, „нема гаранција да нуклеарне силе на крају неће користити и нуклеарно оружје“.
Наравно, ријеч је о епохалном сукобу Запада и Истока, са којим је и такозвани Глобални југ, који би могао да прерасте и у нуклеарни рат.
За сада само Запад пријети новим ратовима и већ је у својој јавности у великој мјери створио увјерење да су Русија, Иран али и Кина водећи непријатељи. У ствари, евроазијске интеграције.
У ратовима у Украјини и против Ирана показало се да Запад нема довољно модерног конвенционалног наоружања, а нити неопходан број војника, па би на крају могла да му преостане једино употреба нуклеарног оружја. Ма како то застрашујуће звучало, не би требало искључити ни ту несрећу. У таквом је стању Запад.
Нуклеарно оружје на Западу имају само Америка и Француска. Званично је и Британија нуклеарна сила али мало је познато да то нису њени нуклеарни пројектили, то је америчко оружје и његова употреба не зависи од Лондона него од Америке која једина има шифре за његово коришћење.
Француска има своју технологију нуклеарног оружја. Америка у Европи има своје нуклеарне пројектиле већ дуго распоређене у Италији, Белгији, Холандији и Њемачкој.
Јавност се, прије свега у Европској унији, у ратној реторици охрабрује причама о наводно моћном НАТО пакту који је нека врста гаранције ратног успјеха. Али у тој јавности не постоји свијест да је НАТО само политичка бирократска машина и да тај савез нема своју војску, своје оружане снаге. НАТО снаге чине војске држава чланица од којих зависи да ли ће учествовати у некој војној операцији. А рат у Украјини је довео у питање и даље постојање НАТО савеза.
Али, једно су медијска пропаганда и изјаве политичара а друго је скривена реалност политичких сукоба унутар Запада. Тај кратко звани „Колективни запад“ више не постоји.
Упркос америчкој уплетености у украјински рат и америчкима ратним операцијама против Ирана, јасно је да Америка, ипак, не жели ратни сукоб са Русијом или Кином.
То се можда очигледније види у ратним сукобима на Блиском истоку. Иран има, не само политичку, подршку и Кине и Русије а администрација предсједника Доналда Трампа покушава да пронађе излаз управо у разговорима са Пекингом и Москвом. Јер, није само ријеч о нестајућој америчкој доминацији него и о судбини глобалне економије као и земаља тог региона, прије свега Израела и Саудијске Арабије.
На Блиском истоку је америчким нападом на Иран све досадашње срушено. Америчко ослањање на разговоре са Русијом и Кином у блискоисточној кризи сугерише да су за Америку, на крају, то једини глобални партнери.
Најратоборнији су бирократија Европске комисије и водеће земље Европске уније, Њемачка и Француска, и земље Балтика као и Велика Британија која није у ЕУ. Бриселска бирократија је изгурала план наоружавања ЕУ а под изговором ратне опасности од Русије. Међу земљама ЕУ у наоружавању предњачи Њемачка.
Истовремено, велико је незадовољство јавности. Довољан је било какав повод и да људи изађу на улице и протестују као што је то у Француској, Белгији, Шпанији и Великој Британији. У Њемачкој има скоро свакодневних протеста али и одлучности да се и на изборима промјени однос политичких снага.
Унутар западних „савезника“ очигледни су, међутим, политички сукоби а посебно је занимљив однос америчке администрације према европским земљама које су против и Русије и предсједника Трампа. Није више ријеч о понижавању и маргинализацији ЕУ него и елиминисању неких земаља из процеса одлучивања а фаворизовању неких других. У дипломатским круговима се примјећује да администрација предсједника Трампа намјерава да елиминише било какав утицај Велике Британије и да фаворизује Француску. Пољска и Румунија остају амерички савезници али као „подизвођачи радова“ а не земље утицаја. Кроз тај процес елиминисања би требало гледати и на британску ратнохушкачку политику као начин да Лондон остане „у игри“.
Умјесто суочавања са реалношћу, европске земље интензивно примјењују политику страха у сопственој јавности која је већ прерасла у својеврсну параноју усмјерену прије свега на Русију. Измишљају се такозване лажне заставе као што су недоказане приче о диверзијама иза којих стоји Русија, на примјер, на аеродрому у Лајпцигу или пожару у хемијској фабрици у Енглеској.
Бивши британски дипломата и популарни саговорник на подкастима Ијен Прауд (Ian Proud) недавно је ухапшен на аеродрому Хитроу у Лондону на његовом повратку са једне међународне конференције у Москви. Тајна полиција му је одузела све што је имао у свом мобилном телефону и лаптопу.
До којих граница иде параноја илустративан је примјер „инцидента“ у британској војној бази Ферфорд гдје су били смјештени амерички бомбардери Б1. Направљена је афера да се припрема терористички напад на ту базу. Ухапшено је било пет људи али су одмах пуштени.
У ствари, код ограде је виђен канистер бензина. Испоставило се да војници у тој бази шверцују бензин а не да је припреман терористички напад. У Британији је развијен шверц бензина а масовна је крађа горива из аутомобила. Али, свједено, предсједник Трамп је то искористио за још једно понижење Британије повлачењем авиона Б1 јер „није безбједно“.
Позадина европске политике је у суштини дубока економска и политичка криза која се покушава рјешити ратничком и политиком страха и до сада ријетко виђеном контролом медија. Али, то не помаже.
Нервоза и параноја могу довести до страха и рата али не стварају побједника.
У актуелним геополитичким околностима ЕУ је, а самим тим и Европа, у најтежем положају. Економски и политички потпуно маргинализована она се налази на путу без повратка. И ту нема поправке.
За спасавање ЕУ сада је сувише касно.
То је посебно важно за српске земље које су прије свега на удару политике Европске уније. А ЕУ је, уистину, највећи непријатељ српских земаља. Оно што се није успјело санкцијама и НАТО бомбардовањем сада се покушава „штапом и шаргарепом“ такозваног европског пута.
„Европски пут“, генерално, постаје све апсурднији. Према плану Европске комисије, проширење ЕУ се мијења и предвиђен је тест период од 15 година за евентуалне нове чланице а за то вријеме оне неће имати никаква права, изгубиће суверенитет и мораће да вјерно слиједе шта каже Брисел. А нису чланице. И опет удар на српске земље. Прва земља тог понижавајућег теста ће, како изгледа, бити Црна Гора.
Бриселска бирократија је посебно вјешта у пропаганди и одржавању свог мита као и у корупцији локалних политичара и медија. Али, и то више није довољно ефикасно као што су показали и избори у Републици Српској.
Дуго траје та обмана и довољној већини људи је све постало јасно.
У одбрани српских земаља и интереса кључна је њихова политичка стабилност. Утолико прије што ће глобална, али изнад свега европска, криза потрајати а све су извјеснији и нови ратни сукоби. Велике силе ће се, као и увијек, на крају договорити а међу тим силама није ЕУ.
