Јелена Радомир: Коме смета придев „српски“ у називу институција?

Натпис на уласку у зграду Матице српске у Новом Саду (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/RTS Aktuelnosti)

Ср̏пскӣ, а̄, о̄ који се односи на Србе; који се односи на Србију, србијански: ~ језик, ~ обичаји, ~ земља; ~ влада. Република Српска ж државно-правна јединица у оквиру Босне и Херцеговине с високим степеном аутономности, претежно насељена Србима.

(из једнотомног Речника српског језика у издању Матице српске)

Млада жена гледа право у свој лаптоп. Пре него што почне да пише накратко скреће поглед, скоро као да дозива дужни цинизам који ће јој требати за ову објаву, враћа брзо фокус и почиње: „Србије или српски – има ли разлике?“. Оно што затим следи је писање неколико пасуса више друштвене него језичке анализе, каква се ових дана често може наћи по интернет порталима, о политичким импликацијама које са собом носи актуелно преименовање разних спортских савеза и комитета (нпр. Ватерполо савез Србије сада постаје Српски ватерполо савез). Аргументација се углавном заснива на доказивању неједнакости у значењу, јер је горепоменути придев српски шири и може се односити и на Србе и на Србију, за разлику од именице у генитиву која недвосмислено означава само државу.

Након што прочитате текстове на ову тему разних антрополога, новинара, стручњака за медије и комуникације (углавном оних људи који коментаришу догађаје долазећи са истог когнитивног, а циници би рекли и финансијског, појила) завршавате своју конзумацију десертом – старим добрим српским национализмом као закључком, оним провереним бауком који вас чека испод кревета, вреба из ормара, из скривене улице док ходате сами у својим мислима. Ако се питате како до сада није смишљена посебна категорија хорора, па да на Нетфликсу негде између психолошког трилера и мистерије наиђете и на хорор српског национализма, то је зато што су ексклузивна права на овај жанр дата српским медијима и друштвеним мрежама (будимо фер: и регионалним).

Борба за превласт значења

Веза језика и идеологије давно је уочена, те не спада у оригиналну премису нити овог чланка нити било којег који обрађује ову тему. Социолингвистика је, сасвим сигурно, изнедрила силне докторате по свету управо на тој теми како је сваки говор у неком смислу и идеолошки говор, јер је језик тај који формира когнитивне схеме и дискурзивне обрасце који се затим боре за симболичку превласт у општем оптицају знакова. Дакле, не постоји неутралан језик, тј. онај који се користи са неке неутралне позиције, што је управо разлог зашто државе формирају језичке политике: скуп свесних и планираних принципа и мера које утичу на то како се језик користи у једном друштву и како људи размишљају о њему.

Очевици смо последњих тридесетак година колико се доследно могу спроводити језичке политике, али, нажалост, не на сопственом примеру колико на примеру језика у непосредној околини. Најужа веза језика и идентитета изнедрила је посебну врсту бриге за то шта се говори и на који начин, како се именује, дефинише, какве асоцијације изазива, са каквим симболичким потенцијалом се лансира у јавни говор, колико се инсистира на своме писму и правопису итд. Иако нико није велики љубитељ кодификатора и едукатора, првенствено зато што је сама нормативност ограничавајућа и неретко досадна – њихова улога као носилаца пројекта језичке политике је огромна.

Не постоји неутралан језик, тј. онај који се користи са неке неутралне позиције, што је управо разлог зашто државе формирају језичке политике

Међутим, политички интереси неретко диктирају промене у језику, те постепена, али доследна померања на језичком плану могу долазити одакле им се не надамо. Остаће запамћен пројекат тзв. родноравноправног језика као језички подухват који је вероватно имао више везе са неким евробирократским ћатом него са неком званичном језичком институцијом у Србији. Дакле, језичке политике не само да нису неидеолошке, већ и њихова идеолошка усмереност зависи од степена суверености једне земље и позиције коју она заузима у тзв. свет-систему.

Полупериферни положај Србије од ње чини углавном стециште наддржавних елемената који се представљају као домаћа интелектуална елита, иако неретко заступају различите иностране структуре, затим државних опслужујућих елемената којима је национални интерес важан колико и застарели ред вожње, и најзад којекаквих аспирантских интересних група које се надају новој прерасподели моћи. Сви се они боре у широј семантичкој арени јавног дискурса, у којој језичка политика представља само једно од поља борбе, за превласт значења – за контролу над асоцијативним пољима која речи са идеолошким потенцијалом могу да образују (а такве су готово све пунозначне речи). Језичка концептуализација света практично је начин да се кроз језички израз заузме одређени угао гледања на стварност. А онај ко одреди како ће стварност бити именована и представљена, тај њоме успешније управља.

Шта нам онда један падежни атрибут Србије преиначен у конгруентни атрибут српски у називу спортске организације говори?

Говори нам да јесте дошло до распршивања референцијалности појма, јер је српски придев који може али не мора да се односи на територијално одређење. Углавном се у негодовању инсистира на присвојности овог придева и на то што упућује на – Србе. А не упућује на Мађаре, Роме, Словаке, Албанце, Хрвате, Бугаре, Румуне, Македонце, Бошњаке итд., који имају статус националних мањина. Не упућује ни на блискоисточне мигранте који масовно раде у Србији. А опет – српско може подразумевати и сваког од њих (Васко Попа је српски писац иако му нико не оспорава румунско порекло, као што и румунски репрезентативац може бити Србин из Румуније). Присвојни придеви су односни придеви и као такви подразумевају посредну везу са именицом коју одређују. Они не морају означавати директну припадност, већ може бити у питању и метонимијска веза, па нпр. београдски може означити и припадање и место и опис нечега (ваља упоредити примере: београдска општина, београдски саобраћај и београдски стил /писања/). Дакле, присвојни придев може да обележи и друге релације по контекстуалној блискости.

Отуд се српски може односити на српски културни простор, српско говорно подручје, простор Републике Србије, српску историју, институције у Србији, нешто што јавно репрезентује Србију, нешто што је пореклом из Србије итд. Референтна покретљивост, односно могућност придева српски да не означава само националну припадност у ужем смислу (у чему иначе не видимо ништа лоше) већ да даје контекстуалне везе јесте нешто што измиче језичким и идеолошким пуританцима којима је придев српски, чини се, легитиман, или чак пожељан, само у синтагмама као што је српски национализам.

Политичке конотације

Реакције у јавности које су браниле новонасталу промену у називима спортских друштава биле су разноврсне, често су цитирале Устав, позивале се на праксе многих других земаља које немају проблем са присвојним придевом, а било је и много досетки по шаблону „није шведски сто, већ сто Шведске и свих грађана који у њој живе“ и сл. Да није у питању само језичка ствар – сложиле су се обе стране. И док су једни покушавали да одбране идеју националне државе која има право на оваква именовања, други су, као што је речено, говорили о померању ка националистичком дискурсу и етнификацији јавног простора. Натегнута аргументација о неправедном запостављању других етничких група селила се из текста у текст, што је помало пародично имало свој паралелизам у званичним обавештењима спортских организација, која су по сличном „ресавском“ принципу понављала целе фразе о „припадности нацији коју представљају“, те о „националном и спортском идентитету“. Свакако, оригиналност није нашла неко упечатљиво место ни на једној страни ове српске полемике, или полемике Србије, како вам драго.

Кога то притиска српски? Чији је то баук? Да ли је држава Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе? Сме ли се тај простор онда звати српским?

Многи ће се овом приликом присетити колико је придев српски већ изазивао и раније реакције – онда када се изједначава са придевом србијански. И заиста: у Речнику Матице српске (да не кажемо Матице Србије) стоје ова два придева као синоними. Међутим, ако се вратимо на идеолошки потенцијал речи, на семантичке нијансе које омогућавају одређену перспективу у сагледавању стварности, осетићемо – ако се доживљавамо као Срби – нелагоду у томе да се српско изједначава са србијанским, односно етнос са државом. Стара и понекад болна тема српске полицентричности и српског интегрализма нашла је своје мало идеолошко поприште у два присвојна придева од којих један настоји да редукује простор српског постојања на државу (и то ону у авнојевским границама, а у неким случајевима и на још мањи простор). И најзад, кад евоцирамо разблаживање појма српски у води појма југословенски током више од седамдесет година, не можемо да се не осврнемо на семантичко оптерећење које придев српски носи са собом.

Али чије је то заиста оптерећење, тј. кога то притиска српски? Чији је то баук? Да ли је држава Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе? Сме ли се тај простор онда звати српским? Или да смислимо неку карикатуралну одредницу – државно-грађански, национално-мањински, околнонационални, региословенски, општинско-покрајински простор? Можда и да избацимо из језичког система присвојни придев с ознаком етничности (са изузетком свих других народа)?

Право питање, међутим, можда и није у вези са овим преименовањем спортских организација. Дежурни браниоци грађанских идеала од „пакла српског националног утицаја“ и тако само стрпљиво чекају разлог да правдају своју друштвену улогу пишући објаве по медијима и мрежама на основу давно креираних шаблона. Оно што пак нашу (и не само нашу) стварност чини тежом за разумевање јесте невероватна сличност са сатиричним анимираним ситкомима као што су „Симпсонови“ или „Саут Парк“, где је могућа свака бизарност, нпр. инвазија ванземаљаца док су сви фокусирани на мањи политички скандал таблоидног типа. Аналогно томе: право питање је шта се дешава у позадини док се преименују институције? Јер, ваља се подсетити – махање националним симболима је спорт свих политичких страна када им то из неког разлога одговара, било да је у питању застава на протесту или напрасно инсистирање на придеву српски. Шта је оно што за то време не треба да се види? Можда употреба декоративног патриотизма пред изборе, или нека непопуларна дипломатска посета? Неки споразум или нови закон који иде испод радара?

У сваком случају, политички потези, попут речи, не значе само оно што непосредно говоре, већ и оно што прећуткују или, како би рекао наш велики песник, свака реч значи оно што значи њено ћутање.

Јелена Радомир је филолог и србиста. Ексклузивно за Нови Стандард.