Јаковенко: Пуца цела европска конструкцији, а потрес је кренуо из Француске јер је она слаба карика

Аутор:Александар ЈАКОВЕНКО

ПРОТЕСТИ у Француској добијају на замаху и шире се на друге земље уједињене Европе попут епидемије.

Изгледа да је Макронова Француска слаба карика у целокупној европској конструкцији, која се налази у стању колективне Вајмаризације, са сличностима са међуратним периодом европске историје. Овог пута, импулс светског конфликта је прокси рат Запада против Русије у Украјини, а Европа на перспективу пораза одговара милитаризацијом и политиком стезања кајиша.

Та политика европских глобалистичких елита поткопава послератни „друштвени уговор“ о социјално оријентисаној економији, који је био одговор на „изазов Совјетског Савеза“.

Зато Европа постепено клизи у дуготрајну кризу. Али, шта стоји иза свега?

Масовни протести су логичан резултат политике елита које су прошле кроз негативни процес селекције Американаца у атмосфери стакленика 1990-их. Политике вођене инерцијом заснованом на неолибералној економији која нема алтернативу у главним западним традиционалним странкама.

Није случајно што западне елите не мењају курс и што се притом крију иза „руске опасности“.

У западној политичкој науци се већ признаје да је прекинут тренд да свака наредна генерација живи боље од претходне. А ствари стоје још горе јер тамо већ две генерације не верују да ће млади људи моћи да бар задрже животни стандард својих родитеља.

Све је почело још 1980-их, када је високо образовање престало да буде карта за улазак у средњу класу.

Ерозију средње класе пратио је пад стандарда средњег образовања под маском „либерализације“. То је било најочигледније у Сједињеним Државама и Канади током 1980-их, када је до 30% кандидата за универзитет рано одустајало од студирања јер су им недостајала основна знања, укључујући познавање матерњег језика и способност да артикулишу своје мисли.

Елите САД су у време владавине Џоа Бајдена кренуле и линијом уништавања историјски успостављеног америчког идентитета преко „културе отказивања“, „критичке теорије расе“ и „вокизма“.

Истовремено су испливале идеје пост- и трансхуманизма које подсећајући на дистопије Орвела и Хакслија, са њиховим тврдим и меким шемама за поделу човечанства на елите и остатак становништва, трајно, док се све то не учврсти и на биолошком нивоу.

Тако је кренуо процес на који је Достојевски први упозорио у „Злим дусима“ (Шигаљевшћина и идеја Петра Верховенског о „две генерације разврата“ да би се људи срозали до стања крда) и у „Легенди о Великом инквизитору“. Он је то назвао тежњом ка „човекобожанству“ и последицом покушаја стварања раја на земљи.

То је било одбацивање хришћанства и људског достојанства – „по лику и подобију“ Божијем.

Зато сада блага репресија уступа место оштријим мерама, које карактерише полицијска бруталност, а прати је могућност ограничавања права гласа значајном делу становништва, укључујући и идеју забране несистемских политичких снага и покрета попут Националног окупљања и Алтернативе за Немачку (AfD), или непризнавања њихових изборних победа.

О томе се већ расправља у Француској и Немачкој, али још не знају одакле да почну.

Захтеви да Макрон поднесе оставку мало ће шта променити у распадајућем моделу развоја западноевропског друштва.

У корену ове кризе су тврдокорне економске чињенице: западне елите су не само пропустиле прилику да спроведу радикалне реформе, већ су и погоршале ситуацију рачунајући да ће ратом са Русијом у Украјини „све отписати“.

Тај курс се вратио као бумеранг земљама ЕУ, које су изгубиле конкурентност, а са њом и економски раст.

Европа се, кривицом својих елита, нашла пред разбијеним коритом, у ситуацији која је посебно трагична за младе људе јер им одузима будућност.