ИЗ ПОРАЗА У ПОРАЗ ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ: СА ПРОТОМ АНДРЕЈЕМ ТКАЧОВИМ У ПРВОЈ СЕДМИЦИ ВЕЛИКОГ ПОСТА
ДНЕВНИК ПОРАЗА
Свој дневник Великог поста отац Андреј Ткачов писао је 2019. године. „Имам велико искуство изгубљених битака“, говорио је главни јунак филма „Седморица самураја“ Акира Куросаве. Храбро, часно, хришћански речено. Шта бисмо ми могли рећи о себи? Зар не бисмо могли рећи баш то? Колико пута су се на душу нашу подизале разне похоте, лењивост, гнев, зла чамотиња. Колико пута се нисмо ни борили с њима. Стално смо капитулирали. А ако смо улазили у бој, губили смо. То је чињеница. И читав Велики пост, који није само појединачна битка, колико дуготрајна ратна кампања, више пута нас је коштао пораза. Овогодишњи пост ми је некако нарочит. Сад сам напунио 49 година, и крајем овог лета, напунићу, ако Бог да, 50. Јевреји време не одмеравају системом бројања деценија, него библијски – седмицама: 7,14,21 и тако даље. Светиња над светињама тог система је седам пута седам – 49. То је најважнији период људског живота, када се о човеку углавном све зна.
Следеће године ми је педесета, јубиларна година.
По Светом Писму, то је година рашчишћавања рачуна, пуштања робља на слободу. Треба да овај пост, који се налази између моје 49 и 50 године, проведем што боље.“
Прота Ткачов каже да чак ни атеиста не може равнодушно проћи поред педесетогодишњице живота:“Тако да се ја надам и у ову годину, и у овај пост. То јест, на своју чврстину у овом посту и ове године. А најтачније од свега – у Божју милост и у посту и током године, и у овом животу и у будућности. Само у Божју милост.“
Једино нас Божја милост чува да не посустанемо у нашем свету, препуном бола.
СТАРОСТ И МЕТАНИЈЕ
У понедељак прве седмице Часног поста прота Ткачов записује да се разболео од гихта: лош начин исхране, погрешан стил живота, као и код многих. Болест незгодна, нарочито кад се пости и кад се праве метаније. Гихт му је прави доказ да постаје старији свештеник:“Сећам се много свештеника – старчића. Они су на великом повечерју и приликом молитава Светога Јефрема с муком су клечали, а затим су, кад се оконча молитва, устајали. Или су правили само мале метаније, али народ је знао да тада треба правити велике метаније, и чинио их је.
Нисам ни сањао да ћу једног дана и сам морати да примењујем ова принудна преупрошћавања начина на који се клањам. Узгред, савијени положај тела приликом великих метанија ( тако да челом додирнеш земљу) значи крајње смирење пред Богом. Смирење до праха, крајње смирење. А устајање са земље означава исправљање живота, подизање кроз покајање. Тада се може прочитати стих из 145. псалма:“Господ подиже понижене“. Тај псалам морају знати све. Он се поје као други антифон васкршње литургије. Почиње од речи:“Хвали, душо моја, Господа“.“
Пасти у прах и пепео пред Богом и подићи се у слави васкрсења: то је Велики пост.
ПОКАЈНИ КАНОН
У понедељак увече Чисте недеље отац Андреј бележи у свој дневник:“Прочитасмо први део Великог канона. Дужина овог поста је привидна. Док дланом о длан, недеља Свете Марије Египатске, Акатист Богородици, Цвети и Васкрс. Ко се с почетка раслаби, мислећи да има још много до краја, тај ни неће успети да отпости како треба.
А цео канон је непрестано позивање на текстове Светога Писма. Бескрајне слике Мојсија, Лавана, Јосифа, Јакова, Мелхиседека, Лота делују као хијероглифи за оне који не познају Свето Писмо, макар фабулу библијских књига. Да и не причамо о мистичном, духовном смислу. Ништа им не вреди што се Писмо два пута помиње у Символу вере ( Христос је васкрсао у трећи дан по Писму, а Дух Свети је говорио кроз пророке). Не убеђује их ни чињеница да ја канон Светог Андреја препун слика из светих књига. То ми је веома чудно.“
Зато, каже прота Ткачов, сваки православни хришћанин треба да чита Свето Писмо и тумачења Светих Отаца на њега.
ХРИСТОС КАО ЦИЉ
У уторак прве седмице отац Андреј бележи:“Сви свештеници које знам кажу да је, кад се чита канон, препун храм народа. Утешно. Шта год да се збива, али „Помилуј ме, Боже“, само у Москви десетине ( а можда и стотине хиљада ) људи поју сваког дана.
Значи има праведника – јер, ко је данас праведник осим покајника?“
Отац Андреј каже да је недавно разговарао са једним стручњаком за књижевност, који се питао зашто руска литература нема остварен идеал позитивног јунака: у совјетском систему позитивни ликови су били лаж и пропаганда, или су се, као код Гогоља и реалиста, просто „гасили“, „венули“, били некако папирнати. Прота Ткачов одговара на размишљања свог саговорника:“А ја све нешто мислим: зато што идеал ни не треба представљати. Идеал је дат у Јеванђељу. То је Христос Који је исто онолико доступан колико је и недостижан. Треба сликати покајника. Тога је фалило пре револуције, а да и не говоримо после октобра 1917. Најдрагоценији тип човека је покајник, како је старац Амвросије говорио о Достојевском.
Треба да нас радује мисао да ових дана из целог света у небо дижу милиони покајничких уздисаја. Није увек тако, али у Великом посту нас, православних, који пред Господом не раздиремо хаљине, него срца своја, стварно има много.“ Што више искрених покајника, то ближа милост Господња.
РАДОСТ ПОКАЈАЊА
Отац Андреј у среду прве седмице бележи:“После канона причао сам с људима о томе како истинска црквена молитва сједињује у себи и радост у Господу и покајну тугу. Тако и каже у служби Почајевској икони Мајке Божје:“Над гресима нашим заплачимо, братије, а милости се Божјој обрадујмо!“
А на почетку повечерја појемо:“С нама је Бог, разумејте, народи, и покорите се, јер је са нама Бог! Покушајте са својим замислима, али ће оне пропасти. Господ ће их разорити! Покорите се, јер је са нама Бог!“ Те речи су се зачеле у срцу пророка једног малог народа, који је са свих страна био окружен моћним царствима. Каква задивљујућа храброст! А на крају повечерја опет појемо:“Господе сила, са нама буди! Осим Тебе, немамо помоћника. Господе Саваоте ( то јест, Боже над силама ), помилуј нас!“ Ово значи да велика смелост ( Бог је са нама, све можемо ) бива замењена великим смирењем ( немој да од нас одступиш, јер смо ништа без Тебе). Тако је и у Великом славословљу:“Хвалимо Те, благосиљамо те, клањамо Ти се, славословимо Те“. А завршава се:“Исцели душу моју, јер Ти сагреших“.
То је унутрањи закон молитве: почињеш од славословља и хвале – завршаваш смирењем и покајањем. Почињеш с покајањем – долазиш до славословља. Ако само хвалиш Бога, то се претвори у дрско секташтво. Ако се само кајемо, или, што је још горе, глумимо покајнике – такође ћемо залутати, и то у неко чамотно секташтво.“
Ни дрскост, ни чамотиња, него покајање – радовање.
ЗНАЧАЈ ПРАВИЛА
У четвртак прве седмице прота Ткачов размишља о православљу и правоживљу:“Канон je прочитан. Прва четири дана су, као и увек, брзо протекла. Живот брзо пролази и то се у Великом посту јасно види.
Целог дана осећам као неку пролећну слабост. Немогуће је себе приморати да се у руке узме псалтир или Свето Писмо. Ухватим себе како помишљам – да није обавезних богослужења у храму, највећи део нашег живота би прошао без икакве молитве, у раслабљености од лењости и чамотиње, у неспособности да се приморамо на духовни труд. Сви животни оквири, као обале реке, морају бити чврсти и јасно обележени. Јер, у супротном, то није река, него бара. Одатле и потиче корисност онога што нам је корисно зато што је постало наша навика: молитвено правило, пост, недељна литургија и остало. Ортопраксија ( правоживље ) рађа ортопраксију ( православље )“.
Добра је свака навика која нас дисциплинује да будемо Христови ученици. Јер, реч дисциплина и потиче од латинске речи „discipulus“, која значи ученик.
ЋУТАЊЕ КАО ПУТ КА ЗНАЊУ
У петак прве седмице прота Андреј бележи:“Има, додуше ретких, дана када си остављен самом себи и кад можеш да искуствено проживиш неке духовне ствари. Рецимо:“Седи у својој келији, и она ће те научити свему.“ Оци су говорили да је могуће ћутке седети у келији (у болничкој соби, хотелској соби, у свом стану ), и сама келија ће подстаћи човека да размишља о Богу, да се моли, а затим да се дубоко каје. При томе је, с почетка, могуће јести и спавати колико хоћеш. Само треба да ћутиш.
Сада се ствар усложнила, и то превише, због телефона и осталих „гаџета“. Постоји и горка монашка шала:“Уведи у келију интернет, и келија ће те научити свему“. Ипак, ако успеш да дан проведеш у добровољном ћутању, ако оставиш телефон на страну и не укључујеш телевизор, шта постижеш? Сећам се, једном сам у гимназији имао паузу од два сата. Отишао сам у храм и прочитао четири главе Еванђеља, канон Светом Јовану Претечи, катизму псалтира и акатист Мајци Божјој. Затим сам отишао на последњи час и …до вечери се осећао као да сам истоварио вагон цемента. Ни за шта више нисам био спосбан. А како да такав човек, заиста сломљен од умора, схвати реч Писма:“Молите се без престанка?“
Како да појмимо затворнике Кијево – Печерске лавре, који су деценијама живели у малим келијама, где никад нису могли сасвим да се усправе или да протегну ноге? Како да схватимо Светог Серафима Саровског који се хиљаду дана молио клечећи на стени? А преподобни Симеон Столпник? А јуродиви бескућници, наги и са веригама око тела? Потребно нам је велико смирење да бисмо појмили чињеницу да између нас и најбољих људи Цркве Христове стоји велика провалија. Али нипошто не треба да се одрекнемо великих дела древних отаца као да су у питању некакве фантазије. То би било безбожништво. Треба познавати дела великана и поштовати хероје духа, а себе трезвено процењивати. И спасавати се вером, памтећи да ће они који сачувају апостолску веру бити изнад неких од древних отаца у дан Суда, по речима Светог Антонија Великог.“
Дакле, смирено и смерно сагледавати себе, знајући да, како каже отац Серафим Роуз, не само да не можемо да се поредимо са древним подвижницима, него ни са побожним људима од пре Другог светског рата; али исто тако смирено и смерно да стремимо ка небеском циљу, ка Богу Који, како рече Блажени Августин, увек припада онима што, све испуњавајући, увек желе више.
ДЕСЕТИНА БОГУ
На Теодорову суботу отац Андреј записује:“Субота – није пост. Не зато што се једе месо (сачувај Боже! ), него зато што се служи потпуна Лиитургија. Ни недеља није пост, него празник, управо због Литургије. Од почетка поста до Васкрса има седам седмица, или 49 дана. Седам субота и седам недеља је 14 дана, и, ако се одузму од 49, добијамо 35 дана „правог“ поста. Ипак, има једна посна субота – Велика. Значи, 36. А година има 365 дана. Ако се то подели са десет, добија се 36,5. Скоро потпуно поклапање са данима строгог уздржања. Зато Свети Григорије Богослов назива Велики пост десетином свих дана у години. /…/ Десети део дана, посвећених Богу, освештава целу годину. Према томе, треба да меримо време свог живота не од Нове године до Нове године, него од Васкрса до Васкрса или од поста до поста. Дај Боже да људи науче да дају потребне десетине, да би на њиховом животу почивао штедри Божји благослов.“
Богомолници Владике Николаја су певали:“Да постимо, душу да гостимо!“
СУСРЕТ СА СВЕТИМА
У прву недељу Великог поста, отац Андреј запажа:“У једној од молитава Светог Симеона Метафраста пред причешће помиње се преподобни Онуфрије Велики, кога су у пустињи редовно причешћивали анђели, и преподобна Марија Египатска, коју је једном причестио Свети Зосима. Један једини пут сам видео ту молитву у молитвенику архијереја, и више је никад нисам срео.
Добра је то идеја – пред причешће се сетити светих који су на нарочити начин причешћивани, а одатле долази и следећа мисао: свештенику који треба да служи Литургију ваља да,уочи службе, нарочито помиње оне свете чији је живот био нарочито повезан са Литургијом. Примери: свештеномученик Макарије Кијевски ( није побегао од Часне трпезе кад су Татари улетели у храм; безбожници су му одсекли главу јер није хтео да бежи, него је служио, иако су се саслужитељи и народ разбежали); преподобни Сергије Радоњешки ( који се из утробе своје мајке оглашавао приликом читања Еванђеља, у току Херувимске песме и на „Светиње светима“; кад је касније, као јеромонах, он служио Литургију, небески огањ му је силазио у чашу, и он се причешћивао тим огњем); ту је и Свети Јован Кронштатски, о коме је говорено и писано много.“
По оцу Андреју, у себи треба разгоревати потребу да се служи живо, смело, радосно, огњено, уздајући се у молитвено заступништво славних служитеља Господњих.Тако би требало да размишља сваки православни свештеник који је, по благодати рукоположења, чудотворни посредник између Бога и људи.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
