Иван Миладиновић: Морална вертикала Ива Андрића

ИСКРА на Фејсбуку

(Иво Андрић) Фото: архив

Наслов у једном недељнику, од пре неки дан, “Иво Андрић и друга страна месеца – Сме ли у Србији отворено да се говори и пише о лику и делу нашег јединог нобеловца”, подсетио ме је на једну кафанску ноћ, пре седам-осам година, проведену са песником моје генерације Батом Милановићем и млађим писцима Владом Кецмановићем и Мухаремом Баздуљем. Овај потоњи је тих дана писао, или већ објавио текст, у коме закључује да ако је у нашој јавности, док је Андрић био жив, од добијања Нобелове награде, и било зазора око испитивања шта је он био, та се “препрека” после његове смрти потпуно изгубила. Спомињао је Баздуљ силне “журналистичке, публицистичке и парапублицистичке странице” исписане о писцу Травничке хронике, одакле је, иначе, он родом, и да му се Андрић након њиховог читања често знао учинити тајновитијим него пре.

Повод за овај Мухаремов текст биле су књиге Ангажовани Андрић 1944-1954 Ратка Пековића и Слободана Кљакића, Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939–1941 Душана Глишовића и Писац и прича Жанете Ђукић Перишић, које откривају Андрића ког раније нисмо знали.

Баш у овим књигама сазнајемо да је наш једини нобеловац у току рата кокетирао са равногорским покретом и Дражом Михаиловићем (Пековић и Кљакић), да је у присуству Фон Рибентропа предао акредитиве Хитлеру (Глишовић), да је о Андрићу објављена 15.631 библиографска јединица, а да се око 11.000 њих односи на његову литературу (Ђукић Перишић).

– Еј, једанаест хиљада чланака, текстова, есеја, књига о једном писцу – каже Баздуљ.

Али, ту и тамо, појављују се понеки моралисти који не могу “да опросте” нашем нобеловцу поједине фазе из његовог живота. Ваљало би рећи и да наше окружење није увек спремно да се издигне изнад обичних људских мана и врлина и да проматра стваралаштво уметника ољуштено од политичких тривијалности. Све догађаје морамо да посматрамо у одређеном историјском контексту, па би такав однос требало да имамо и према Андрићу, његовом југословенству, ројализаму и каснијем чланству у Комунистичкој партији.

Успут речено, када би се етичка мерила на која се неки позивају, када је реч о Иви Андрићу, применила и на друге писце, уметнике или научнике, не само наше, свет би остао без поприличног броја великана. Свакоме би могла да се пронађе по која мрља. Историја нас учи да нису сви значајни људи истовремено били моралне вертикале.

Али, код нашег нобеловца изгледа да је постојала управо та морална вертикала. Када је почела хајка на Бранка Ћопића поводом Јеретичке приче објављене у Књижевним новинама, нарочито после Брозовог напада на ову сатиру на конгресу АФЖ у Загребу, крајишког писца почели су да га избегавају и најбољи другови. Био је осуђен на прави стаљинистички бојкот.

И тих дана у Клубу књижевника седео је једне ноћи сам самцит – повериће се Рајку Ногу много касније. Нико да га поздрави, а камоли да седне. У неко доба наишао је Андрић и кренуо право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. У једном тренутку, будући нобеловац процеди: “Је.о ти такве шале, пиши романе, њих ионако нико не чита.” Нико пре, а кажу нико ни после, није чуо Андрића да псује.

Истовремено с пријемом у партију, над Андрићем се крајем 1954. и почетком наредне године надвила сенка Милована Ђиласа. Био је члан редакције Нове мисли. У последњем броју овог часописа, који је забрањен 10. јануара 1955. због Ђиласовог текста “Анатомија једног морала”, објављен је, први пут, велики одломак романа Проклета авлија. Ова забрана, из које ће се изродити први политички дисидент из социјалистичког лагера, није оставила Иву равнодушним. Владимир Дедијер у дневничком запису од 16. јануара 1954. бележи све што је доживео Андрић:

“Идем ја преко оног малог парка код Топличиног венца и гледам на клупу где су Принцип и Грабеж сањали о атентату на надвојводу Фердинанда. Утом наиђе Иво Андрић сав забринут због велике кампање против Ђиласа. Мени вели: ‘Знам како ћете се држати, и отац вам је био такав, али чувајте се, имате породицу.’ Одговорио сам му да сам баш поново читао Травничку хронику и прочитао како су у Травнику, када је дошао онај страшни везир који је погубио многе босанске капетане, обесили једног Циганина само зато што је наздравио једном ухапшеном мученику. При растанку Андрић ми прошапута: ‘Ништа ново под капом небеском, али упамтите да ничија свећа не гори вечито.’”

Када је 1968, после 14. седнице ЦК КП Србије, због отварања српског националног питања, Добрица Ћосић изопштен из политичког и јавног живота, Иво Андрић је међу првима који долази код њега. Добрица у Дневнику, 14. августа 1968, бележи:

“Иво Андрић је био код нас на вечери. Рекао ми је: Кад се у кућу први пут дође, ред је да се нешто донесе. Божици цвеће, а вама, ето, мислим да вас може занимати: Законски извори кривичног права Србије и историјски развој његов и њеног кривичног правосуђа од 1804. до 1865, од Томе Живановића. Језик је ванредно занимљив, а и иначе. Тај кнез Милош…

“Поклон је смишљен и тенденциозан… Разговарали смо скоро пет сати… Мени је с нарочитом упорношћу саветовао: Треба се чувати једне мисли… Пазите се, Добрице, историја има више лица. Она никад није једно по чињеницама. Само су у срцу чињенице једно. Истина је по средини срца… Сродите се са чињеницама. Нека се претопе у вас. Нека више не буду знање. Нека постану искуство. Онда је цитирао неког ко је рекао да с лепотом треба живети као са сестром и браћом.”

– Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи – записао је Андрић у Знаковима поред пута, као да је хтео да посредно појасни поједине “знакове” из његовог богатог пута књижевника и дипломате.

Одмах после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире са новом стварношћу почињу да говоре о Андрићу да се “упрегао у комунистички јарам и вуче ли вуче узбрдо”. Кренуле су приче о његовој недоследности, прерушавању, издаји моралних начела, превртљивости и прилагођавању политичким околностима, конвертитству. Ретко ко се тих година присетио да је Андрић био у свом југословенству више него доследан. Човек његовог осећаја за танане историјске нијансе и дубоког промишљања узрочно-последичних односа између савремености и прошлости морао је да буде свестан целокупне трагедије рата и невиђеног цивилизацијског пада који је изазвала националистичка мржња. Зашто бисмо онда сумњали у његову искрену мисао да је још једном покушао да се вољно интегрише у изградњу новог поретка, да пружи свој допринос новој Југославији, па макар то било са комунистима?

Међутим, с временом се Андрић лагано, њему својствено, разилазио са комунизмом, управо онако како се тај комунизам удаљавао од концепта јединствене Југославије. У писмима Чолаковићу осећа се да га обузима нека тескоба. Вели да се треба полако повлачити са сцене, одлазити из гужве. Нису позне године у питању, него све више политичких неспоразума око њега. У дневничкој белешци од четвртог јула 1969. Родољуб Чолаковић цитира његово писмо да се у одређеној међународној констелацији Југославија може распасти. То је било 21 годину пре њеног стварног распада.

И да се вратимо наслову с почетка текста и питању да ли сме да се отворено пише о Андрићу. Ако се пажљиво ишчитају, уз три споменуте, књиге Радована Поповића, Предрага Палавестре, Василија Калезића, Милована Ђиласа, Љубе Јандрића, откриће се да су расветљена многа затамњења из његовог живота још пре неколико десенија. Попут напора да “замаскира своју улогу у политичком животу и међународним односима Краљевине Југославије”. Као када је 1951. године дошао код Ђиласа, поводом изложбе о рату која је била постављена на Калемегдану, где је била изложена слика с потписивања приступу Тројном пакту.

“Чим је сео, почео је узбуђено и гледајући у сточић између нас: Ето видите, та изложба… Моја слика је тамо… Па то разни људи свакојако тумаче… Незгодно, данас, после толико времена… Позвао сам надлежног друга – док је Андрић још био ту – да се слика уклони. Андрић, као постиђен, захвалио се и одмах опростио” – записао је Ђилас.

По свему судећи, будући нобеловац није могао да наслути да је он је више био потребан новој власти него она њему, констатовао је будући дисидент. Као што је наслутио да ће се чепркати по његовој биографији када је написао: “После наше смрти можете испитивати и шта смо били и шта смо писали, али за живота само ово друго.”

ОГОВАРАЊЕ НОБЕЛОВЦА
Када је објављена вест да је Иво Андрић добио Нобелову награду, одмах су почела оговарања: једни су тврдили да Андрић не би добио ово признање да није из јеретичке земље, као што је Југославија, која је одлучно “рекла ‘не’ Стаљину”, а други су ишли у супротну крајност доказујући да се наградом окитио само зато што је присуствовао потписивању приступа Тројном пакту. У часопису који је тада уређивао Мирослав Крлежа, написана је само једна реченица: Нобелову награду добио је Иво Андрић, некадашњи амбасадор Југославије у нацистичкој Немачкој.

standard.rs

1 коментар

  1. ПЕНЗИОНЕР каже:

    АНДРИЋЕВ МОРАЛ ЈЕ ДАЛЕКО ИЗНАД СВИХ ЗАБЛУДА ОНИХ КОЈИ ГА НЕПРЕСТАНО АНАЛИЗИРАЈУ – ЉУБОМОРНИ ШТО НЕМАЈУ НИШТА ОД ТОГА!
    ИМАТЕ МНОГО ОНИХ СЛИЧНИХ ВАМА КОЈИ ТРЕБА ДА БУДУ ВАША ТЕМА!

    АНДРИЋ ЈЕ ПРИЈЕ СВЕГА КЊИЖЕВНИК ДОСТОЈАН БЕСМРТНОСТИ! ДОК ЋЕ ТЕ СВИ ВИ БИТИ У ДУБОКОМ ЗАБОРАВУ!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.