ИСПОВЕСТ  ЕВРОСКЕПТИКА: ЈЕДАН УВОД, ОСАМ ГОДИНА КАСНИЈЕ

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: РТРС

        ИСПОВЕСТ  ЕВРОСКЕПТИКА: ЈЕДАН УВОД, ОСАМ ГОДИНА КАСНИЈЕ

Овај текст је објављен у часопису „Национали интерес“ ( број 1, 2013. године ).(I) Сада га објављујем поново, а поводом текста Мише Ђурковића, изашлог у „Политици“. У свом чланку, Ђурковић се, поводом изјава неког америчког дунстера маскираног у професора, осврће на причу да Србија неће ући у Европску Унију, па каже:“Чекај, пријатељу, па како то? Србија је од 2000. године, ево већ пуну 21 годину, у процесу европских интеграција и кад год треба декларативно се стално понавља посвећеност истим тим интеграцијама, европским вредностима и шта год треба. Имамо геј параду већ десет година, потпуно смо се оџендерисали на свим нивоима, имамо прву ЛГБТ+ премијерку у овом делу света, све телевизије сем једне (чисто ради форе) су нам ултраевропске, модерне итд. Шта сад ту није у реду?

Е, европске интеграције се више не важе. Како сад па не важе!? Ало, друже, 21 годину ми чекићамо, дајемо тржиште, банкарски сектор, породицу, достојанство, Црну Гору, север Космета, шта год треба, бре! А ови из Брисела две године не дају ни поглавље да отворимо. Штавише, увели су шатро нову методологију проширења, како би нам лепо поручили да се манемо ћорава посла и да их не смарамо више. Кога, бре, тамо брига што ми као хоћемо у ЕУ? Ево, питајте Зорана Заева. Направили му владу у Тирани, прогласио државу за север од нечега, увео албански као други званични језик, фактички федерализовао земљу… И? Опет нема ни почетак преговора, а они су на европском путу тачно тридесет година! Још мало к’о Турска која путује ка Европи од 1963. Сад му Бугари траже да промени име језика. Па што и не би, кад промениш име држави, прихватиш да ти Рама прави владу, што не би лепо назвао свој језик бугарским?

Но Ројтерс је коначно из поузданих извора и обзнанио оно што одавно знамо: ЕУ више никоме не може да гарантује чланство. Чеда Јовановић је још пре њих рекао како им је Шредер још 2002. скренуо пажњу да од тога нема ништа и да ће причу да заврше са Хрватском, а неки од нас то у јавности и научним радовима пишу више од десет година.“(II)

Потписник ових редова је увек знао да ми НИКАД НЕЋЕМО УЋИ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ. Сад, кад се то јасно види, не осећам се тријумфалистички, него као да ме је срамота. И због себе и због нас. Због себе ме је срамота јер оно што сам знао и није неко епохално знање, па ме свако подсећање јавности на оно што сам писао чини претенциозним. Због других ме је срамота јер су се правили да не виде очитости. Јер, оно што сам ја знао, могао је да зна сваки Србин, нарочито интелектуалац и политичар ( ма како да је био ограничен ). Интелектуалац је могао да сазна читајући доступне изворе информација, а политичар реално сагледавајући оно што се збива у свету и код нас.

Ипак, чланак понављам.

Јер, предстоји распад бриселске Европе и света какав смо до сада знали.

Крајње је време да интелектуалци и политичари то признају, и да почну да траже алтернативе.

I)https://ips.ac.rs/publications/ispovest-evroskeptika/

  1. II) https://www.politika.rs/scc/clanak/489236/Pogledi/Samo-se-NATO-vazi?fbclid=IwAR2bRugLr9Qcxa8i389c6IBxU4rr8kYWYwMFqFrXHjYXOjFquMH8Vnt3r5Y

 

ПОВОД ЗА ОВАЈ ТЕКСТ:АНТОНИЋЕВА СТУДИЈА О ЕВРОСКЕПТИЦИЗМУ

Непосредан повод за настанак овог текста је поглавље књиге Слободана Антонића „Лоша бесконачност/ Прилози социологији српског друштва“ ( Службени гласник, Досије, Београд,2013. ), под насловом „Евроскептицизам у Србији“, у коме овај наш угледни социoлог разматра појаву евроскептицизма у србском друштву на почетку 21. века. Он разликује три става пре ЕУ интеграцијама – евроентузијазам, који заговара тезу  да је улазак Србије у ЕУ и нужност и благодет, еврореализам, који стоји иза тезе да Србија и може и не мора ући у ЕУ, јер за то постоје озбиљне препреке, и евроскептицизам, као „залагање за то да Србија не уђе у ЕУ,односно, експлицитан или имплицитан став да је интеграција Србије у ЕУ непожељан процес који има алтернативу ( тј. процес који може бити избегнут“) (1,143).

Антонић је уочио да је подршка уласку Србије у ЕУ спала са 75% у години 2008. на 28% у години 2011. По њему, кључни узрок је отимање Косова Србији, што је већина држава под влашћу Брисела поздравила, као и наметање става да Србија треба да призна „независно Косово“ и да са њим живи као      са суседном државом. У истраживању спроведеном 2011, преко 75% грађана сматрало је,сасвим „евроскептички“, да одрицање од Севера Косова ради уласка у ЕУ представља нешто што треба одбити.

Антонић се подробно осврнуо на односе политичких странака према ЕУ,уочивши да  се и Српска радикална странка  и Демократска странка Србије до 2011. нису противиле уласку у ЕУ, али да је, после притисака да се призна независно Косово,дошло до промене њиховог става, па су обе сасвим промениле оријентацију. Евроскептицизма је било и у публицистици:Мирослав Јовановић, стручњак у Економској комисији за Европу при УН у Женеви, објавио је на сајту Нове српске политичке мисли 2006.године текст у коме је упозорио Србе да нова проширења нису приоритет за ЕУ, јер она и сама улази у кризу. Еврореалистичке текстове у то време пишу и Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић, у НИНу се оглашавају новинари попут Зорана Ћирјаковића, а  НВО „Двери српске“ 2008. године објављују специјални темат „ЕУ – мит или ставрност“.Бошко Мијатовић у „Политици“2009. указује на то да се Брисел вара ако мисли да ће се Србија одрећи Косова ради уласка у ЕУ. Синиша Љепојевић, у истим новинама, указује на недостатак демократије у ЕУ, то јест на чињеницу да се 70% одлука доноси на затвореним седницама око три стотине радних група Савета ЕУ,15% одлука доноси Комитет сталних представника чланица ЕУ и преосталих 15% решења су плод договора Савета министара. Европски парламент се ту, у суштини, ништа и не пита. По Ненаду Вукићевићу, који је на сајту „Српски националисти“ објавио неколико текстова о привиду демократије у ЕУ, бриселска творевина је бирократско чудовиште чијих 170 хиљада чиновника годишње „прождире“ око осам милијарди евра, при чему су исти плаћени да обаве, упркос декларативној причи о децентрализацији, највећу централизацију државне моћи у историји Европе.

Иако су ЕУ интеграције у великом делу академске елите доживљене као неминовност (а државни издавач, „Службени гласник“, чак је покренуо и часопис „Изазови европских интеграција“да ту неупитност докаже ), ипак се и у научним круговима јављају критички гласови:Радмила Накарада,Богдана Кољевић,Слободан Самарџић,Срђа Трифковић,Мирослав Ивановић,Милош Кнежевић, Зоран Милошевић,Миломир Степић, Момчило Суботић,Миша Ђурковић и други указују на низ мањкавости у аргуменатцији да је ЕУ својеврсна „остварена утопија“ у којој се треба утопити.                                                                         Појављују се и књиге, попут студије  Дејана Мировића, посланика Српске радикалне странке, „Аргументи против Европске уније“, у којима се подробно разобличавају ЕУ митови у нас. Основни аргументи Дејана Мировића,како их излаже Антонић, су следећи:

1.“Европском унијом не владају демократске институције,већ богата и отуђена бирократија,која доноси све најважније одлуке“(1,175)

2.„Други Мировићев аргумент против ЕУ јесте управо величина,неконтролисаност и паразитизам бирократије ЕУ“(1,исто). Само посланици ЕУ парламента, који ни о чему суштински не одлучују, потроше на заседања преко 200 милиона евра годишње.

3. Бирократизација води нормирању свега и свачега, па и сасвим суманутим решењима,попут одлуке да на фармама које се баве узгојем свиња морају да постоје „играчке за свиње“. Уредбом 2257/94 наређује се да банане које се продају у ЕУ морају бити 13,97 центиментара дугачке и 2,69 центиметара дебеле, без „ненормалних девијација“. Постоји и уредба која дефинише ноћну кошуљу,уз тврдњу да се ноћна кошуља сме носити само ноћу и само у кревету. Бриселска бирократија наређује земљама ЕУ чиме се и како могу бавити у области пољопривредне производње, па је Бугарска, некад највећи источноевропски произвођач поврћа, постала увозник краставаца и кромпира. Споразум о стабилизацији и придруживању Србије ЕУ донео је страховите штете србској пољопривреди, која је, сасвим незаштићена, изложена моћној ЕУ конкуренцији. (       Што се тиче субвенција ЕУ за пољопривреду, само 20% иде малим произвођачима, а 80% концернима, типа Нестле и Унилевера ).

4. И стране инвестиције као извор напретка  државе подвлашћене Бриселу су мит. Јер, странци купују домаће фирме и онда се збива следеће:“Тако преузето предузеће бива затим сурово истргнуто из мреже националне привреде чији је саставни део, те постаје део репродуктивног ланца мултинационалне компаније која је то предузеће купила. Оно тада више не даје посао привреди око себе, већ другим деловима матичне мултинационалке.Национална држава сада служи само томе да узима кредите како би домаће становништво имало какву – такву куповну моћ и могло да троши страну робу“(1,180).

5. Излазак домаће робе на ЕУ тржиште опет је мит; то тржиште је већ одавно запоседнуто:“Зато се предузећа из Словеније, Чешке или Пољске,уместо ка немачком или француском, окрећу ка српском, руском или украјинском тржишту“(1,исто).

6. Повећање плата у ЕУ је мит. Године 1996. „Фолксваген“ је купио „Шкоду“ и почео да зарађује од продаје чешких аутомобила 100 милиона евра годишње. Радницима из Чешке су плате остале исте – три пута мање него Немцима. Повећане су после серије штрајкова, али и даље су мање него „Фолксвагеновим“ произвођачима у Немачкој.

7. Улазак у ЕУ не смањује, него повећава емиграцију. Из Пољске је емигрирало, после уласка у ЕУ, два милиона људи, као и из Румуније, а из Бугарске – милион.

8. Помоћ Европске уније је такође мит:“Мировић објашњава да се помоћ из ЕУ мери пре милионима него милијардама евра,те да је помоћ намењена пре свега јачању „пријатељских“ институција,медија, организација.Када је,међутим,реч о привреди, највећи део помоћи Европске уније  на крају заврши заправо на рачунима европских фирми./…/Европска комисија је Хрватској доделила 227 уговора за консултантске услуге у вредности од 86 милиона евра,а више од 97% тог износа опет су добиле фирме из Европске уније/…/(1,182)“

9. У ЕУ, тобож, нема корупције. То је лаж: 1999. цела Европска комисија је, због корупције, поднела оставку.Европска агенција  за борбу против корупције открила је, у првих пет година свог рада, преваре ЕУ бирократије у вредности од ПЕТ МИЛИЈАРДИ ЕВРА!

Антонић је, као значајан прилог домаћем евроскептицизму, указао и на рад правника и политиколога Милоша Кнежевића, који је против ЕУ употребио низ „културно – политичких аргумената“. Основна тврдња Милоша Кнежевића могла би се свести на став да управо љубав према целини Европе спречава човека да постане ЕУ поклоник; јер Европска унија није целина Европе. ЕУ није демократска, него империјална творевина, сматра Кнежевић, чији став Антонић овако излаже:“По том концепту, проширење се не схвата као плуралистичко богаћење Федерације новим,самосвојним народима,већ као пуко проширење Царства новим, културно унификованим и хомогенизованим поданицима, потрошачима – пореским главама.Отуда проширење ЕУ има облик унутрашњег колонијализма,тачније, културно – цивилизацијског унификовања сваке различитости и самосвојности. За бриселске културтрегере,источноевропске нације јесу једно велико ништа,пука сировина која тек треба да буде прерађена у некакав културни фабрикат. За Брисел, источну Европу чине дивљаци који се тек дуготрајним процесом „култивизације“ могу претворити, најпре,у „полу-Европљане“ (тј. у „кандидате“ и „нове чланове“ ЕУ ), да би тек у неодређеној будућности могли постати „прави“ и „истински“ Европљани. И, као што се колонијализам 19. века одигравао под кринком ширења „цивилизације“,“трговине“ и „хришћанства“,тако се и овај унутрашњи колонијализам 21. века одиграва под маском ширења „европских стандарда“,“слободног тржишта“ и „људских права““(1,188).      По Кнежевићу, домаће издајничке елите, које једине имају озбиљну материјалну корист од  чекања Годоа званог ЕУ, покушавају да свом народу наметну осећај да припада полуљудској врсти „још-не-ЕУропејаца“, што их ставља у непосредну улогу извршавања расистичких налога ЕУ олигархије. Еврорасизам има за циљ промену србског идентитета (православног по вери и балканског по историјском искуству, при чему је јелинско – ромејски Балкан колевка Европе ),јер, „Европа Уније“ ( израз Милоша Кнежевића ) „подразумева  слободу само за капитал и радну снагу, а не за слободе и уверења“(1,192 ).

Тако смо, захваљујући књизи Слободана Антонића “Лоша бесконачност“, добили, на једном месту, попис аргументације домаћих евроскептика,ојачан стварношћу коју сваког дана видимо у ЕУ.

ГДЕ ЈЕ ТУ ДИМИТРИЈЕВИЋ?

Антонић у својој студији напомиње да су у специјалном броју „Двери српских“ ( „ЕУ:мит или стварност“ ) већина текстова били еврореалистички, а да су „само двојица аутора изразила отворено противљење уласку Србије у Европску унију“, при чему су „обојица долазила из покрета хришћанских традиционалиста“(1,151). Антонић излаже њихове ставове:“Јеромонах Петар (Драгојловић) у тексту „Богочовек Христос или Европска унија“/…/тврдио је да „тзв.ЕУ почетком ове 2008. године Србији и српском народу не нуди ништа друго до оно што је и сам Сатана нуди Богочовеку Христу на Гори кушања.Бриселска унија нуди нам да се, због тренутних економских проблема/…/одрекнемо Живога Бога,и уђемо у „BIG DEAL“ са новим светским поретком и његовим идејним творцем Луцифером/…/А Владимир Димитријевић је упозоравао да је „Европска унија глобалистичка творевина,у којој Србе чека несрећа и пораз“,оптужујући Унију да је „српску индустрију уназадила за четрдесет година“, да „допушта Шиптарима да некажњено спаљују цркве и манастире“,односно,да „тим злотворима помаже да Косово „етнички очисте“ од Срба/…/“(1,152).

Прочитавши Антонићев оглед о ЕУ скептицизму у нас, и постајући свестан да сам, макар и најскромније, са своје „лајаве маргине“, допринео да се у Србији чују и други и другачији гласови од ЕУтопијских, каткад  агресивно другосрбијанских, а понекад маскираних у бриселски новоговор са шајкачицом ( „И Косово и ЕУ!“), решио сам да погледам понешто од онога што сам писао на ту тему, истичући:  никад нисам био ни евроентузијста, ни еврореалиста, него увек и свагда евроскептик. Година отимања Косова и Метохије,2008, коју Антонић сматра пресудном за повећање евроскептицизма у нас, мени је била само потврда онога што сам од почетка знао: Брисел је, скупа са Вашингтоном ( а Брисел и Вашинтон су Империја у служби глобалистичког утопизма, који је, као и сваки утопизам, по Георгију Флоровском, заснован на “патосу насилног даривања среће“ ), непријатељ Србије и србског народа. Ево  доказа из мојих текстова.

ЧИТАЈУЋИ САМОГ СЕБЕ

Године 1999, у предговору за књигу „Кроз огањ апокалипсе“, записао сам:“Чињеница је да да „нови светски поредак“ жели да збрише са лица земље све верске, националне и историјске разлике, и да од света направи „међународно тржиште“.Тако је на скупу  у Берлину,одржаном 3. и 4. јула 1998. године, у организацији „Бертелсман фондације“,Клаус Кинкел, после говора Владике рашко – призренског Артемија, истакао да Европска унија није никаква „хришћанска заједница“ ( на чему је српски епископ настојавао )и да ће Срби бити губитници и у будућим догађајима. Кинкел,министар спољних посова Немачке, сигурно је добро знао шта говори.Уопште, у документу „Доусавршавање Европске Уније“, понуђеном на овом скупу,Украјина,Русија и православно Словенство проглашени су „СИВИМ ЗОНАМА“ неуклопивим у „Уједињену Европу“. Србија је ( како записује Владика Артемије у брошури „Савремена документа/Берлинска конференција,јули 1998. године) проглашена ЕНКЛАВОМ- РЕЗЕРВАТОМ у уједињеној Европи. Срби су парије у поретку који се саздава“(2,7)

Године 2003, усред кампање Владе Зорана Живковића о неопходности наших ЕУ интеграција, написао сам чланак „Шта чека Србију?/Поводом Кори Удовички,кампање „Ми смо Европа“ и „Партнерства за мир““, у коме, између осталог, стоји да је прича о новим радним местима „бајка исто колико је бајка и пропаганда о нашем уласку у Европску унију до 2007. Ускоро ће у Србији сваки трећи радно способан човек бити незапослен./…/Једина извесност је да ће дугови земље расти, а да их нећемо моћи отплаћивати.“(3,352).“

Додао сам и ово:“Шта, у ствари, чека Србију? Чека је епоха дивљачког неолибералног капитализма који ће људе претворити у робове.Јер, неолиберални капитализам значи,између осталог/…/одбацивање могућности да држава, у складу са интересима својих грађана,одлучује о стратегији развоја; масовну незапосленост ( 20% радно способних у Аргентини 1996.); сукоб унутар једног народа, који се деле на „успешне бизнисмене“ ( типа Јањушевића и Колесара, који су од „бродоградње“ и „саветодавних активности“ инкасирали милионе и пребацили их себи на рачун ) и поштене, али убоге,“проле“ ( сетимо се Џорџа Орвела ), који претурају по „контејнеру са пет звездица“;даље разарање породице, које је већ достигло критичну тачку ( у Крагујевцу многи очајни родитељи дају децу у домове за незбринуте јер немају чиме да их хране, а новине сваки дан доносе вести о убиствима у најужем породичном кругу,углавном због беде у којој се живи. ) Наравно, ту је и неизбежно изумирање народа ( већ сада се налазимо на ступњу дубоке демографске старости,и спадамо у најстарије народе на свету. ) У либералном капитализму незапосленост се намерно увећава да би незпослени могли бити уцењивани послом и да би им се плате смањивале на минимум. неће бити синдикалних протеста,неће бити радничке побуне, неће бити наде/…/Према томе, Србине, припремај се за јад и глад,и за велико трпљење и велико чекање..Јер, како каже народна песма:“Жари,пали, удбински диздаре,/ред ће доћи и на твоју кулу.“ Треба сачекати тренутак да  се силни овог света забаве својим јадом ( а биће га, тек почиње),па да слободно градимо своју државу и своју наду“( 3,353-354).

Године 2004, у 24. броју „Двери српских“, часописа за националну културу и друштвена питања, објавио сам свој зборник огледа о „другосрбијанштини“,под насловом „Паланка философије или Књига о говору мржње на све што је српско“. Наравно, није могло без евроскептицизма. У тексту „Хришћански одговор глобализму“, писаном у јесен 2003, указао сам на настојање ЕУтописта да избаце сваки помен Христа и Хришћанства из будућег ЕУстава;  у тексту „Између тоталитаризма и демократије“ говорио сам о тоталитаризму САД,ЕУ и других глобалних играча, у коме сам наводио чешког мислиоца Вацлава Бјелохрадског,што је упозорио да појам „глобализације“, тако присутан међу ЕУ елитом, данас јесте оно што је у марксизму био појам „историјске нужности“, и даје потенцијал таквог схватања света веома опасан ( јер, по Бјелохрадском, реч је у уводу у „тоталитарну реконструкцију друштва“, какве су, недавно, биле комунистичка и нацистичка реконструкција ). У чланку „Лични разлози“ истакао сам:“Господа глобалисти,очито, праве своје „петогодишње планове“, и верују у победу „тржишта“. На том тржишту ми, слободни људи, треба да будемо стока која се купује и продаје, под непрестаним надзором. Зар Леонтјев није био у праву кад је просечног Европејца доживљавао као „идеал и оруђе свеопштег разарања“? Зар је Достојевски лагао ка је видео да Европљани свет желе да уреде као мравињак?“(4,25).

У тексту „Шта чека Србију?“писао сам:“Једна од највећих лажи које нам се подмећу, исто као што је у социјализму тврђено како ће доћи комунизам,јесте прича о томе како ћемо ускоро у Европу,а до тада треба да се стрпимо. У тој причи нема ни трунке истине./…/У Румунији и Бугарској је тако добро да у Србију, која је преживела санкције, Румуни и Бугари долазе да надниче./…/Према подацима Бугарског завода за статистику,40% људи живи са мање од 49 долара месечно. Скоро 40% деце рођене после 1989. никад није било на мору.Свако пето дете има покварене зубе јер родитељи немају паре да му плате зубара.По извештају УНИЦЕФА, трећина бугарске деце жели да оде из земље и живи у иностранству. Цене животних намирница су као у Немачкој,где су плате 30 до 40 пута веће. Бугарску је напустило пола милиона младих, у потрази за бољим животом.“(4,29) Додао сам и ово:“Јер,ММФ и Светска банка уништавају земље које им дају своју судбину у руке. Кредите одобравају тако да се привреда „преоријентише на тржишну“,то јест, да се распрода и уништи сав привредни потенцијал земље. А кад људи постану просјаци, онда морају бити и робови Великог Брата са Запада. У Србији ће се странцима продавати и природни ресурси:од руда до чистих и незагађених извора воде. Наша деца ће се суочити са судбином робова довеззених у Америку из Африке,или пак Индијанаца који су сва своја „људска права“ могли да упражњавају у резерватима (сетимо се, Северна Америка је некада припадала њима ). Да не говоримо о даљем распарчавању земље (Црна Гора,Војводина,Рашка област – ко зна шта су господари „штапа и шаргарепе“ смислили? )Но,оно најважније ће бити рат против Христа и Светог Саве,против Цркве Божје међу Србима.И наши непријатељи ће то свим силама радити,јер народ има највише поверења у Цркву“(4,30).

 

У додатку „Паланке философије“ објавио сам текст др Срђе Трифковића, један од најранијих манифеста евроскептицизма у нас – „Европска унија није ни нужност ни благодет Србије ( али може да јој буде усуд и проклетство )“. У овом упутном чланку, Трифковић је истакао:“Током протекле три деценије Европа је метаморфозирала од Шумановог и Монеовог модела Заједнице „унутар које свака чланица остаје суверена“ у бирократског монструма којим диригују неизабрани технократи и чиновници поникли на тековинама грамшијевске постмодерне. Устав ЕУ показује да је идеологија Уније до корена прожета потенцијално тоталитарним духом политичке коректности и милитантног секуларизма. Она одражава тежње и интересе постхришћанских владајућих елита кључних земаља ЕУ,али не тежње и интересе већине од садашњих 450 милиона житеља земаља-чланица“(4,154). Када је посетио Праг уочи уласка Чешке у ЕУ, Трифковић је разговарао са једним од учесника антикомунистичко-демократског покрета, Михалом Семином,који је још као малолетник,под Густавом Хусаком почео своју дисидентску каријеру, и био суоснивач Грађанског института у Прагу. Семин је рекао Трифковићу:“Више нисмо господари будућности сопствене земље,јер немамо утицаја на одлуку ко ће у њој да живи.Мораћемо да водимо исту имиграциону политику као Немачка или Француска,несумњиво са истим резултатима у току неколико година. У Француској већ сада муслимани чине десет посто становништва,а у Немачкој се ближе истом проценту, и нико не сме да се побуни,јер не само што би одмах био оптужен за расизам и нетоларантост,већ би дошао под удар кривичних прописа ЕУ о тзв.говору мржње./…/За све народе Европе,а поготову за оне у источном делу континента који су успешније од Западњака очували наслеђене институције породице, Цркве и традиционалног морала,ипак је најопаснија Повеља Европског устава.Она инсистира на постмодерном концепту права и антидискриминације,уз инисистирање на посебним правима расно-етничких мањина попут Цигана (Рома),хомосексуалаца,имиграната итд“(4,154-155).  Семин је Трифковићу рекао и шта чека оне који се са овим не слажу,тврдећи да је епоха ЕУ слична  епоси комунизма:“Једина разлика у односу на комунизам је да нисмо у затвору, бар за сада.Родољубима, конзервативцима, Хришћанима, немогуће је да добију неку катедру или уредничко место,о стипендијама за истраживачки рад да и не говоримо. Раније смо имали поборнике Сороша као слободне стрелце,са парама додуше, али без икаквог упоришта у народу и без неког утицаја на државну политику.Сада они ликују,јер у Европској Унији виде свог савезника који ће их преко Брисела и Луксембурга довести на власт“(4,154).

Трифковић је био више него јасан:“Бити ЗА или ПРОТИВ Србије у сатанској,смроносној,христофобној Европској УНији може да постане литмус тест личне зрелости,културне заокружености,политичке писмености и хришћанске изграђености сваког Србина“(4,154).

Године 2005, објавио сам књигу „Нови школски поредак/Глобална реформа образовања и коначно решење „српског питања““. И у њој сам подвукао да нас чека доба разградње  основних вредности нашег друштва, онога што је,нешто касније, Борис Тадић у интервјуу Светиславу Басари назвао „преобразбом“ нашег идентитета. О будућности образовног система забележио сам:“У школству следе масовна отпуштања/…/Гасиће се сеоске, али и градске школе,због недостатка деце.Насиље у школском простору биће спречавано увођењем камера и полицајаца, а не васпитањем. Разуларени психо-експериментатори добиће нашу децу као покусне куниће. Ниво знања у државним школама страховито ће опасти,а у приватним ће се школовати само деца „нових Срба“,верних слугу Вол Стрита и њиховог наци-глобализма“(5,352).

У књизи „Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија“ бавио сам се, између осталог, и нацистичким пројектом Уједињене Европе, као и борбом Владике Николаја против тог и таквог, на антихришћанству заснованог, уједињења. Подсетио сам на кључног економског теоретичара нацизма, Хајнриха Хункеа, који је 1942. објавио студију „Европска економска заједница“, истичући неопходност стварања јединственог привредног простора Европе под вођством Немачке. Тада сам и објашњавао зашто Владика Николај  смета домаћим и страним ЕУфоричарима:“Свети Николај Жички је одбрана Срба од свих лажи овог доба,од економских, преко политичких, до религиозних.Ударио је, смело и одлучно, на „картеле богаташке“ ( читај:мултинационалне компаније ), и у свом делу „Средњи систем“ подсетио Србе да, поред личне, негују и заједничку својину,не дозвољавајући капитализму да у њиховим душама убије правду и милосрђе;показао је, у „Србском народу као Теодулу“,да Црква и држава треба да буду у симфонији (сагласју) зарад добра свију;у „Речима српском народу“ подсетио да је Европа без Христа – Бела Демонија; у „Жетвама Господњим“ рекао да ће последња глобализација бити антихристова обмана која ће ратовати против Богочовека, „Неуједначитеља и Неуједначивог/…/“( 6,135).

У зборнику „Чувајте се да вас ко не превари/ Православље на међи миленијума“, објавио сам текст „Не липши, магарче, до зелене траве/Србија и ЕУ“, у коме наглашавам:“У овом тренутку, Србија је ближа Марсу него Европској унији/…/Једино што од евроунијатских моћника добијамо су лепа обећања и „студије о изводљивости“. Србин може рећи, као негда Хамлет:“Живим од ваздуха,хране ме обећањима““(7,491). У истој књизи, читаоцима је понуђен и разговор са Татјаном Горичевом, руском хришћанском мислитељком која деценијама живи на Западу. Она је из непосредног искуства поручила ЕУфоричним земљацима:“Сада се на улицама свих великих европских градова може видети све више лепо одевених људи који копају по ђубриштима – то су незапослени.Транснационалне корпорације уништавају економију појединих земаља, а резултат тога постаје масовно отпуштање радника. При томе се то чини са таквим цинизмом којег никада раније није било.Човек може мирно да ради, али  једног „лепог“ јутра он добије поштом обавештење да више нигде не ради зато што су његова канцеларија или фабрика затворени.Осим тога, свуда су већ двоструко смањене пензије и то се објашњава тиме да треба мислити и на будуће нараштаје,те им зато сада треба дати половину своје пензије.Укида се медицинско осигурање. А лекови и уоште медицинске услуге на Западу су ужасно скупи. Људи не могу да себи купе лекове и при томе они стално поскупљују. У Немачкој, у Француској током последње две године видим сувише много људи без зуба – то су они који немају новца да плате протезе. После увођења евра готово су сви Европљани, нарочито Немци,изгубили знатан део својих уштеђевина зато што је претварање националних валута у евро извршено страшно неправедно. А цене робе су после увођења евра порасле просечно два пута. Сиромашење народа се примећује у готово свим европским земљама. Људи почињу да протестују. У Немачкој, где више десетлећа није било демонстрација,оне су постале уобичајене.Али демонстрације, наравно,не дају ефекте“(7,485).

Онда је 2008. изашла књига потписника ових редова „Евроунијаћење/ Православље и папизам на крају историје“. Овде је појава превођења православних на унију са Римом (очуваш спољашњи обред византијског типа, али папу признаш за врховног поглавара ) употребљена, између осталог, ради лакшег објашњавања процеса разградње националног идентитета православних, који се на силу утерују у ЕУ тамницу. Писао сам,објашњавајући пропаганду домаћих евроунијата:“Нисмо у Европи ако нисмо у Европској унији.Сви злочини које је Европска унија,скупа са САД,починила приликом распада СФРЈ,протерујући Србе са њихових вековних огњишта,заборављају се да би се „ушло у Европу“/…/И сад, кад Брисел Шиптарима поклања Косово, и даље се чују покличи:“Европа или смрт!“/…/Кад Србин чује реч „унија“,одмах му пада на памет унијаћење његових предака које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга,приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им, заузврат,да сачувају свој „гркоисточњачки обред“.Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду,који неће да пређе у „царску виру“,макар умро од глади;такође,  не можемо ни изговорити ову реч,а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили“(8,35,36).   Године 2011, са др Зораном Милошевићем у коауторству, објавио сам књигу „Европска унија, Русија и нови фашизам / Где су ту Срби?“. У њој је изашао мој оглед „Хитлер се поново рађа“, у коме сам, опет и опет, подвукао сличности између неких од идеја нациста и садашњих ЕУ комесара,наглашавајући да Хитлер није био случајна појава у историји Запада, него једна од могућих последица капиталистичког развоја привреде и слабости демократије.

И тако даље, и томе слично; читалац се,ако жели, може уверити у мој евроскептицизам, који није „букнуо“ 2008, него је био присутан у ономе што сам радио од самих почетака.

ИЗВОРИ МОГ ЕВРОСКЕПТИЦИЗМА

Наравно да ово не пишем у своју похвалу, нити да бих остварио славу „врача – погађача“ који је најмудрији, најаналитичнији, најпрецизнији у тумачењима „мегатрендова“, и који је све то сам открио. Наиме, оно што сам о ЕУ знао ( а знао сам да је ЕУ утварна у својој „вавилонској журби“ још пре пада Милошевића,док овде није ни било захуктале ЕУфорије ), нисам „доконао“ сам, него захваљујући традицији, тој, како рече Честертон, демократији покојника ( ако су древни Атињани гласали каменчићима,наши покојници гласају својим надгробним камењем, говорио је омиљени Борхесов писац ). Наиме, као православни хришћанин, пред собом сам имао традицију критичког читања западноевропског покушаја да се изгради нова Вавилонска кула,свет остварене утопије ( Нигдине, Недођије ). Сви су ми били пред очима: од Светих, попут Игнатија Брјанчанинова, Теофана Затворника, Владике Николаја, Оца Јустина, преко словенофила, Достојевског,Данилевског,Леонтјева, до савременика, попут Александра Дугина и Александра Панарина.Још 1992. године сам, у часопису Митрополије црногорско – приморске, „Светигора“, објавио свој програмски чланак „Од мита о Граалу до Новог светског поретка“, у коме сам, на основу православног предања, уочио континуитет између старих и нових западних „великих инквизитора“,оних из папског Рима и оних из ЕУ Брисела. Једноставно, знао сам зато што сам,макар интелектуално, припадао великој хришћанској традицији коју бљесак ЕУ ђинђува није мога да заслепи,јер је њено језгро древно злато битијне истинитости.

ИЗ РИЗНИЦЕ  ТРАДИЦИЈЕ

У књизи „Оклеветани светац/Владика Николај и србофобија“ писао сам о једном од својих учитеља хришћанског евроскептицизма:“Двадесетих година двадесетог века, руски племић, кнез Николај Трубецкој, објавио је, после ужаса Првог светског рата, књигу „Европа и човечанство“, која је и данас незаобилазна лектира за све изучаваоце сложеног и болно трагичног проблема европоцентризма, који је човечанству донео толико невоља и који још увек није разрешен. Кад се његове речи прочитају данас, оне звуче актуелно као никада. На Западу, већ деценијама постоји хуманистичка дисциплина звана „студије културе“, која се, углавном из левичарских перспектива, бави културним парадигмама и њиховом (зло)употребом у борбама за друштвену моћ. Православни претеча „студија културе“ свакако је кнез Трубецкој, који је први открио и доказао да су западноевропски шовинизам и западноевропски космополитизам лице и наличје исте стварности: егоцентризма Романогермана који тврде да је њихова култура највиша и универзална.

ćЕво како кнез Трубецкој оцењује западноевропски космополитизам:„/…/Психолошка основа космополитизма иста је као и основа шовинизма. То је врста оне несвесне предрасуде, оне посебне психологије, коју је најбоље назвати егоцентризмом. Човек с јарко израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића. Између два друга бића, боље је оно које му је ближе и које више личи на њега, а лошије оно које му је даље. Због тога сваку природну групу бића којима сам припада, овај човек сматра најсавршенијом. Његова породица, његов сталеж, његов народ, његово племе, његова раса- бољи су од свих осталих, њима сличних“( 6,98-99).

А како Романогермани намећу свој колективни егоцентризам и како остварују своју премоћ у свету?Једноставно: силом. Јер, силом је могуће победити сваки народ, али је читаво романогерманско племе у целини толико физички снажно, да га силом не може победити нико.

Трубецкој истиче да руска и друге незападне културе нису ни боље, ни горе од романогерманске; оне су, просто, различите. Право на ДРУГАЧИЈОСТ је основно право људи и народа, јер, по руском кнезу – философу, ниједан нормалан народ у свету, а нарочито народ с државном организацијом, не може добровољно допустити уништавање своје националне физиономије у име асимилације, па макар и са неким савршенијим народом.

Романогермани су, по кнезу Трубецком, били толико уверени да су они човечанство, и да је њихова култура свеопшти модел, да су успели да, уз производе  материјалне културе („предмете војне опреме или механичке направе за кретање“), подметну своје „универзалне“ идеје, маскирајући њихово парцијално, романогерманско порекло.

Трубецкој такође, истиче да објективно истраживање култура може да их групише само по сличности и разликама, а не по некаквом „еволутивном низу“. Чак и ако је представа о еволуцији култура тачна, одакле европским научницима право да тврде да је баш западноевропска култура врх еволуционог низа? То јест, „Европљани су једноставно за врхунац еволуције човечанства прогласили саме себе“.

Основна теза кнеза Николаја је јасна: ми, незападни народи, нисмо ни бољи, ни гори од Романогермана. Ми смо, једноставно, другачији, и дужност нам је да се боримо против свеопште европеизације. Или, како је говорио Иван Иљин, један од највећих умова руског XX века: „Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Христови и учитељи самима себи“.

Зато је своју студију „Европа и човечанство“ Николај Трубецкој завршио позивом за обрачун са, како он сматра, мајмунским подражавањем западноевропских вредности. Његови задаци, дати као закључак, и данас су актуелни:“Интелигенција европеизираних народа морала би са својих очију да стргне повез који су јој наметнули Романогермани и ослободи се бунила романогерманске идеологије. Она мора да разуме сасвим јасно, чврсто и неповратно:

– да су је до сада обмањивали;

– да европска култура није нешто апсолутно, није култура читавог човечанства, већ само творевина ограничене и одређене етничке или етнографске групе народа, обједињених заједничком историјом;

– да је само за ту одређену групу народа, који су је створили, европска култура обавезна;

– да она ни у чему није савршенија, није „виша“ од било које друге културе, створене од стране друге етнографске групе, јер „виших“ и „нижих“ култура и народа уопште нема, већ има само култура и народа који су више или мање слични једни другима;

– да стога усвајање романогермаснке културе од стране народа који нису учествовали у њеном стварању не представља апсолутно добро и нема никакве безусловне моралне основе;

– да је потпуно органско усвајање романогерманске културе (као и сваке туђе културе уопште), усвајање које би омогућило да се и даље твори у духу ове културе укорак с народима који су је створили, могуће само преко антрополошке мешавине с Романогерманима, штавише само при антрополошком утапању датог народа у Романогермане;

– да је без такве антрополошке мешавине с Романогерманима могућ само сурогат потпуног усвајања културе, при којем се усваја само „статика“ културе, али не и њена „динамика“, тј. народ који је усвојио савремени ступањ европске културе бива неспособан да је даље развија и сваку нову измену елемената ове културе мора изнова да преузима од Романогермана;

– да се у таквим условима овај народ мора у потпуности одрећи самосталног културног стваралаштва и живети као одраз Европе, претворити се у мајмуна који непрестано подражава Романогермане;

– да ће услед таквог развоја дати народ увек „заостајати“ за Романогерманима, тј. усвајаће и понављати поједине етапе њихова културног развоја увек са закашњењем, те ће  се у односу на природне „Европљане“ наћи у неугодном, потчињеном положају, у материјалној и духовној зависности од њих;

– да на тај начин европеизација представља апсолутно зло за сваки нероманогермански народ;

– да се с овим злом може, а како изгледа, и треба борити свим силама. Свега тога треба постати свестан не површно већ дубински; не само постати свестан, него и осетити, доживети, претрпети. Потребно је да се истина покаже у свој својој наготи, без било каквих украса, без остатака оне велике обмане, од које је треба очистити. Потребно је да јасна и очевидна постане немогућност било каквих компромиса: кад је рат нек је рат.Све ово, како смо напред истакли, претпоставља потпуни преокрет, револуцију у психологији интелигенције нероманогерманских народа.“ (6,102)                       Као хришћански евроскептик, трудио сам се да дам скроман допринос тој револуцији. Можда, као и већина евроскептика,који су и даље само „лајава маргина“ србске културе, у томе нисам успео. Али, шта мари? Како би рекао Ростанов Сирано де Бержерак:“Са надом у успех никад се не бије!/ Не, узалуд кад је, много је дивније!“

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЛИТЕРАТУРА

1. Слободан Антонић: Лоша бесконачност/ Прилози социологији српског друштва,Службени гласник,Досије студио, Београд, 2012.

2.Кроз огањ апокалипсе (приредили Владимир Димитријевић,Јован Србуљ),Светило,Београд,2000.

3. Владимир Димитријевић:Зашто плаче Свети Сава?,Штампа,Чачак,2006.

4. Владимир Димитријевић: Паланка философије или Књига о говору мржње на све што је српско, Двери српске 4/2004.

5. Владимир Димитријевић: Нови школски поредак/ Глобална реформа образовања и коначно решење „српског питања“,Легенда,Чачак,2005.

6. Владимир Димитријевић:Оклеветани светац/Владика Николај и србофобија,Лио,Горњи Милановац,2007.

7.Чувајте се да вас ко не превари/Православље на међи миленијума( приредили Владимир Димитријевић и Јован Србуљ),Образ светачки, Београд,2007.

8.Владимир Димитријевић:Евроунијаћење/Православље и папизам на крају историје,Лио,Горњи Милановац,2008.

9. Зоран Милошевић, Владимир Димитријевић:Европска унија,Русија и нови фашизам/Где су ту Срби?, ЗМ и Клуб српских родољуба,Београд,2011.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

lil ba adeb bnem cd fgca bh ec bab em hcgj ba ghm dbc jjf deee ec caeh bcab ggea ae fhll kcb eln jd edaf jf df hfd aeb clb eeg dbc odjp baa dgfh nfe aaaa bbb aa jg ipe ie dj gle gjfk ea gb bbab aab fch caa ja cd afnb iqxa fgdg bip bb cde oqo ho sul mk ps fb dgk cebe dg bfd kml muic iaff gb knph bbc bdc bhhg ah bf dde pid jas baab gdfg binl kkk nh cdhc veel njgi tkf fe ld nj qvvc jgek gib jde acbd bb ed ekad ag sah auf jll cdd imb km bccc js jc dksn cbac de cbl cgbi haai ne ap ced jlr bdbb pp lal pb aa cge be ace ddd ji eia toqs abb dbq ag gpph hb cgh aa jc ac bc eae mjf jo dga mein krks lsrs akig hpu bb jqfk bf ha hkch aob jedn af nfh ded fif sjm ei ahf dk lcpu ab dpf efj ogaf eaaa aci bbcd dfg baba aaaa jea jaml geg qfjj bca aa lc sn dcd jmpl da ee hlil bcdd npgg glgd gige inko oq aba cj hc qhmv aa ifah jhb bhno aac al ghr gde fklc gllb bbca fga ffb qdm edj bjf caab aa bbaa jjl cner rd ica dhf ja ab hcsp dadd hbad aaa bac etmt aa bda eni frqr cc chaf dc aa etit fsp pkp ce mg ek bkpg iibp bde dbe do dc abbc ag abbb cbbc aaac fcol ch ba fd cc bqsa oq kjj dab ijki ccb fo gke mdas ch srq pge aac lqk mbge lje affe igci acbd cc lkd gff bb htrw gair fm dop baab qfud ic cb aaa mo aa ehkf das kjd rmb aaa bce dcab hhg gf baa af ab aa ll cjmj snhv jjvu acbi bm il dbf ro isa bpkm at qaci omd efb btr aff bo id ib ehf nt dc ca aaaa aa mkg cdd jk jhb aaaa ada hakr aq dij qpr abba gg daa ehh li elab oirj dcb dc kk fmn co cplt ahg juhu gcc aa cbch cc pf geal eacg kh pvkb vs jdp bii aia fgda pgf gafo nch aod naoq cec bbac glf jhgb aahb pblk psxl aacc kid fpm hn gea bcac dia cec jmk cc kmkn babb baa gnk oq dca offa bdd pig mbav ea ccdc aaa dd jdoc eopt noc ebdk eege bj fgk ddh kka af jhj rcoc ctvo pfck ck aa bb aa rhg di bh qi ddab efi cg vdm cfhd defb lk ba lj kkjd aaa afkn qhr hbi fkm mi fl db mfn jn ic ed fdbi rq pbuj gajp kgj iqek ep kls cga aa mki ae cd lbgj jkgg ma de iqgq lbg ecb kguj ebae cb nl evia beck gbn ab ldme aaba gq accc hfi dk jaa fbe hj adk fkjg hj id bceh cd gfdd aaaa ha femi vd fd imup pdb ja qgdg jkh jka ldd qvff ddc cea ic cbae sldq ecee kt eh dg acbd lpn npqm alqq pp hor dn hrh eed dbd bab qjdm geec hun kl bgfc oqm aaa gk ccca ahao dddb nt kite bca diba eg kkf jgb mn dn qja go ifce fea pmb mtds aaa ae ad qb jr inme bded gdff ml ik kde aa aaa ah cgc rga dgeg abab aaaa pqo iqp gha ujhx dcel ron bdek pjj fff bqe qc aaaa ml sm be in cc dbch hh aaaa aba eapl rcfk kieh ud ac hbdb gmc ccbb jjj chef ej lcfc lcg jhhk edf gm aab iag ffag ajci bn ac ujrn ck cacc bbjg iki gc hfa ndc dnb df lfce hfig iafe eg umf bcab he cdin aaba cd eba lu jl lv jb cccc tqne loh df acc ss mki bac bbck clbg jj mjf ec bb idj lbjd cbdm emoo afe fjih kdd qt aaba fdec bd acaa abab clpb gc iacf gf ajgd ad teg rooe abab hjhi xqs bcb cdbd ihfd egic bd hg nqf jbf hbg gi jjel lbg jlj egig dbc hcfc qd jh em fefa aa kqgj xwew da ft cfa dbc bed abde qenp ct lj aa lkg cjam clk dd fdlj bb cggb jb ca lflh ic lhbh ccba dihj kfc hc umfq ci ba fkj io bdd bb lcf fqbv cbc cr hggc eebb fd qf npkl jfj gdcb ccbf ki aaba gji aiee oi rafe dh cl ci age ebc ehgf rlk ccaa vb abi ab bmm bddd rpr orig mcni aseq ar mom mjh pp keee fb gfah baff aa mmn pael jef dcc cgc tvl gbcf slq aaaa xs nts edbb mf lj kc mnm cac cfee bbaa el eebc fe ri gcde ehja eho cabb ccgu uch qf jca kb ahdj fa hg bmf aa aa jvmf bdb sk nol cce gd kh dbk db aae ggfd ebac fi gl ngol heqd jk fkq ne ecfd gjo nf fe kiie acab hab cnq edaf ed fmiq ie lda mo pam ono fibh acc ba kikb bcac aaa ouk hlkp gdia jla hb qar ca cfc bc mf bcea mamh aaab ouew acc dd hbae babd aeb aaaa gcc hka bc glhj dgdb khfj bbc qfgf ofji bbaa abbb kmh ka gfe bqbm hhpb bc ab abci hbgc hfa aa fhg eio cced aha ab ukod dp aaa iqh fcb nha gaef iehd esm ab babb emmh ece fjq ej bba rd abcb vg cb ede cc hfbj ije eehm baa lme hmic cd cbab sfr aa hdhf cac ioag gun rba dfg ts bac ah ct kf uq ecbd oo bb fgf bbb bdc djpc koak bbb cuk pd plw sk idmg nnoi ceb ajee jbdf aj ba obn on af ee dmkh aaac bb kfh abbb mmei bbbc gijh hm ae agi deeb nao hire bbca lh ba dfa aa cda aaa sa ipok bb jef fj ce afh mno hhe jfdb abb nhh aa hhko ed hae db bk gap kgl eefa gvfp kf nhmc cb cfee fein iai jlk haei beb kde kn cebj hm ea fdg kej gah aca jai rm an ba ig fhc eaca om bc gbi mfia dcf aeeg dgo lg slqe fgk aa gsr bbaa ab gae cdcd of vp fq hqo ghg adq rfo hi aabd ugwo db akd id nlba qa bc aa ac geg fae fqa wkqk aaa gik mhje fefa gb baba gdjm olp ca dnas dcdd fb afcd eac gici nv add dtox cf tmcg fp hh aba dddb ba kjm mooc fepl nvd cg bdgd bj nn bb baa lcj bb effb oi ac ktw gd bfe ijdj eedt jjfj baa aaa lnr hhki ea gfo cl dj lf uf cpcc eggh io li cp fakm ma gahg uv de bbc klco bac bacd bec fi ad dhj ebl ep lcfe glb hllk bhc kka abc bb cq ol aalg ca aa sjf pgnc aa abbb pj ba ofl gg id mvro iahp mj ndid ga fbfc oueq ae gb gc eda lfj cbcb kbn fbbg abab qo di he kab stg qs baab ggh da ifh dh baba aa ikmg eal mn mmjc aa jfma gh delo fdd ae fgfd cbc ofg qtit ge agfa ki or gllj bba dh dpg bf bba eeb bde cdbc aab gl rbog hnh fa ddb agac baaa kod eifi cbka tht nj ba hfd bba baa dl ogfg ca bda pjq dcdc is cadb fc mcg bp nh bgf aba ic eef ebhd trg dj ccjc gv bbab ca dh ba abi dg chl bad kni ba idbh aa aak fl vf ba tvm bfi loe ac ee ts hhjk abj ncat adeg lb jk gaa il fc hi fs bah nudt deb prbk tt kfgm phbc hee eie bc bc egi gf aba phhm glc doo bba ahdf mk gd ue ab baa bmg aa asgg jier akr cca ba laba imhf bg rsj cop jg koni lnj hkpp inp cghf ec ba oh defe hjka ba fdb ee jha aa aa di fibd baac pudt ej hc qpni cba dbea aaaa bc fag ebd achf bc hg af affb hbi ccb io adbd bg pulj pab hega cbb ppqb alkd vt bba acdb jss gc cfi cc fc ac hho dd far cq jncg da bifd la ghje dea ebsm abe nqc ecm cja bjbn aaa jje be iaf ab lh qrpc gjtt da bbq kjmi dppk abba te rbr bbaa gegb pibp aba hjvu bae mmf edbb cdeb liaf ab fdj kc ejke ppw jc gfa fu abb amjl qgi cbbd dea ga ehc dd dgj giba aed hln bb el nkn pij gg ad ee mcbr qkrh gab chee jkf ab pjjm gnln llof iac pojp ebbe aaa aa aab agle ddde bei wx jihc aaa ba dnk hae hfq ded gqf dg mv aeci el rnmu gge grf ef ic bk ccac dhjh ba bac ojih dgfc jf ca bb bc ljtf bbaa bab blg nk on ccea bhfg uhtg fe dgf ahg lmg et cj ejgj daa gke eim nlgc vtg jmdt aa ad ada ad smef gad kdi aaa rskn ddg hge ke omp dg icsh ij ra jot gj bi nndr da cgbe caad qajq gd mnha utft bd ccan aa aab da ba hjic jsr ejig hgc fdk aa abaa dtga nq lpol bccc dd ccab kbij aa epa jae dhdb bb aaa rmd kgg fhl imfn rif ca abab euet dbei bonm dnii cebn djn acba lkha gh og ce gh hj bbb aed igd mb jkk ca iia aaaa hk ls abcd cb ikf jcrg abb be pbn gtbm bkj am fqge nran hbjh aaaa gag ue oe hnqn eded dnbh caca gbe lh bbba abcc onbp ejjc gege ba pn hnh rm aeb klkk bk cd dl bjde aa bdac ni bla omm bfe ae kk aab hhe ptpm agbj ffe ca fih bcd bc gfkm cp abab aaea agd cchf tmx bfga cnq adkr mgs amnh cif mef he dbda dcd ebbd ac grns pp eqo mc dcbb bdbb bn dea qj bg fakb bilj aaaa ecf he fec dcce wtin fmon bdc kjg cf fjl gfhf rlo nai ddcf lgdc hs bdk aaa aqsj cadb fjd hkj ce abj ekq bbab biji cad ba dndl bb pn pj fch bc hie cea kfb ffsp nofc abc djee eib fdif kgc cne jnj mi pej fga egbc lhn pi ijei hci de bci bb nrf hd bcf bcb cdce fhw aa acke jmn ec ca nefc cccg fmg agch aac afc fqhd dhn na ii nhg aebc kcg fce af ugqv aaca ctg gbf cb fc ibjb ocae vmi dhjh fgg dhk cada idm gag da frb lgci oq caab hmc if xkwp ch aaa cja dnnm dab kqd blmb bbaa kd jfg fpk fef qj gfae bf cba ach hbi ibdc cbb fqgp cn cmke od kfkj kda ak fd fgkd jgdg ic dd ecfb cail dps ab aee dr ido gl egnn aa itpf hh ahbc cc dd irj og bbab fd bokm dabc dkk hei if bkdg ec fd dej bacb abb jkp gdb cac cehc aqke srh lkis qaen fop al mogh aaaa ck ef nl bc da vhag bade aj cbad vun glde dkfl ebb bpae jfbd aea ac kq lext amq ddg bc hk cdcd ee aa qug nhhg adf eobd aaaa bba hgch lca pjh ehl djb aaa eaed nren bb bae adbc akil da aga iah lfaj gfdd pnl aa amb jbfb fe bddc srf gjhu abe gck jll oo colf fq ijb ken bm ibda jcj fa abab dthn me lld dleh dadb gs fli af gf af fcf caab gbi hajl aaaa gk dcde dak ai ekd fead cemd ib orpc bcaa ijhj aab dhi ea im aaaa hebe cc md aaba jjh kcd tg aaa oj qi 1