ИСПОВЕСТ БЕЗ ПОКАЈАЊА. ПЕРФОРМАНС НИКОЛАЈА СТАВРОГИНА

Пише: Никита Сјундјуков

Не сећам се у ком чланку о Достојевском сам прочитао ту фразу: „исповест без покајања“. Тако је описана ситуација са „исповедањем” Ставрогина, јунака „Злих духова”. У цензурисаном поглављу „Код Тихона“ Ставрогин старцу говори о свом плану: он жели да одштампа један мали лист папира са описом свог страшног греха и да онда тај лист хартије пошаље полицији и уредницима свих новина – са циљем да људи „све знају и погледају [га], а он њих. И што више, то боље.”

Тако Ставрогин замишља исповест – обавезно јавну, помпезну, са руском смелошћу и ширином. Старац Тихон му одговара зачуђујућом дијагнозом: „Ти као да већ унапред мрзиш све оне којима намераваш да се исповедиш“.

Ето, та Ставрогинова поза ми се чини парадигматичном за наше будуће друштво. Сви ми заиста желимо да се исповедимо, да се „разголитимо” и тиме демонстрирамо своје ослобођење од „трулих ужади” морала којим нас је друштво везало. Кроз исповест ми као да постајемо виши од самог тог друштва – макар само тиме што смо се усудили да се пред њим оголимо. Ми градимо зид „нове искрености“, са чије висине их посматрамо, а они нас мукло прекоревају из низије својих комплекса. Али у томе и јесте проблем: ми не желимо да се исповедамо у закључаној просторији, већ управо пред неким – и зато унапред мрзимо примаоце наше исповести.

Зашто? Па зато што само ова „истина“ и исповест нису довољни; потребно им је и покајање, свест о својим гресима и покајање за њих. Без овога, кажу, признање неће бити стварно. Али шта ако своје грехе не сматрамо гресима? Шта ако исповест уопште није исповест, већ жеља да се обнажиш, да се покажеш какав јеси, јер све што је природно није ружно?

А и ко су судије? Попови, који и сами имају балван у оку: „мерцедеси“, мучења, патријархат? Земља пуна пијаница, дегенерика и Путинових гласача? Родитељи, можда, који су, у ствари, криви за све моје трауме? Не, хвала, нећу пред њима да се кајем, и немам за шта; али исповест да, она је добродошла, ако мало размислим, то је скоро оптужба, оптуживање њих да су ме довели до саме тачке да се морам исповедити. Да је друштво нормално и толерантно, онда не би било потребе ни за каквом исповешћу, сви би шетали голи, волели би једни друге и били би тиме потпуно задовољни.

Наравно, ја претерујем, а у стварности је ситуација много компликованија и озбиљнија него што изгледа. Жеља за „исповедањем без покајања“ може бити инспирисана потпуно хришћанским идејама – или барем њиховим тумачењем. На крају крајева, брига за „понижене и увређене“, откривање њихове ружне истине, враћање њиховог достојанства налази се у самом срцу хришћанског учења.

Поменуо сам родитеље – узмимо за пример институцију породице. Породични односи су, ако не први, онда непосредни циљ „исповести без покајања“: ту човек први пут на себе навлачи труле конопце јавног морала и пролази кроз „примарну социјализацију“. Могућност еманципације повезује се и са поновним састављањем породице: emancipare, према римском праву, претпоставља ослобађање детета од очинске власти.

Тема очева и деце једна је од централних у стваралаштву Достојевског. Чак је планирао и да напише истоимени роман, али није успео; након тога, вратио се на ову тему у роману „Браћа Карамазови“. На суђењу за убиство Фјодора Карамазова, адвокат Фетјукович наглашава еманципацију, односно ослобађање сина од очинске власти. Сама безусловност ове власти, сматра Фетјукович, почива само на једној мрачној предрасуди. Адвокат позива публику на хуманост, оправдану разумом и искуством: „То ће, онда, бити истинско хришћанско дело, не само мистично, већ разумно и заиста човекољубиво дело“.

Занимљиво је да хришћанство овде иде паралелно са хуманизмом, да се практично с њим поистовећује. А шта захтева Фетјуковичев хуманизам? „Нека син стане пред свог оца и смислено га упита: `Оче, реци ми: зашто сам ја дужан да те волим? Оче, докажи ми да треба да те волим?` – и ако је тај отац јак и способан да му одговори и докаже, онда је то права нормална породица, не заснована само на мистичним предрасудама, већ на разумним, самоодговорним и строго хуманим основама. У супротном, ако отац то не докаже, тој породици је крај: он му није отац, а син стиче слободу и право да од сада свог оца сматра странцем, па чак и непријатељем!“

Шта се дешава? Зашто отац одједном постаје непријатељ? И о каквим мистичним предрасудама говори Фетјукович?

У традиционалној исповести, особа која се исповеда није само субјект – онај који говори и суди о својим гресима, већ истовремено делује и као објекат – онај чији се греси осуђују. Очигледно је да је ова трансформација субјект-објект односа незамислива без трећег – Онога пред чијим лицем се исповест дешава. Овде функционише иста логика као и са дрветом које пада у безљудној шуми: нема уха које би тихе таласе претворило у звук; нема Светлости која би исповест претворила у покајање. Огрнута одеждом световног права, исповест се одједном заоштрава – и постаје оптужба.

Син, који пред свог оца поставља питање о сврсисходности сродничке љубави, заузет је не толико исповешћу колико исповедањем, изношењем свог аутономног система погледа. Коме је упућена ова исповест без покајања? Ставрогин, рецимо, нема оца, он ни у Бога баш не верује, већ само у личног демона. Да, исповест је упућена оцу, али истовремено – и самом оном који се исповеда; јер, као што пише Бибихин, „садашњи ја је припремљен мноме пређашњим; рођен, доведен до онога што јесам, или до онога што ме спречава да будем“.

У исповести без покајања, ми тражимо оправдање – или потврду – пред самим собом, али то је очигледно губитнички предлог, јер право ја увек заостаје за траженим ја. Фетјукович одговара Бибихину: „љубав према оцу, коју отац није оправдао, представља апсурд, немогућа је“.

Занимљиво је да исто мишљење дели и други присталица секуларног морала, богоборац Иван Карамазов: „По мом мишљењу, Христова љубав према људима је својеврсно, на земљи немогуће чудо. Истина, он је био бог. Али ми нисмо богови“.

Вратимо се Ставрогину. Пажљиво саслушавши план његове јавне исповести, старац Тихон одговара Ставрогину чудним саветом: „Тебе савладава жеља за мучеништвом и саможртвовањем; победи ту своју жељу, одложи листиће и своју намеру – и тада ћеш све победити. Сву своју гордост и свог демона посрамићеш! На крају ћеш бити победник, добићеш слободу…”

Тихон осећа неискреност Ставрогиновог покајања; осећа да је чин јавне исповести управо то: акција, перформанс, представа, још један ексцентрични испад са циљем потврђивања сопствене воље: ја то могу да урадим, а ви, тако васпитана и морална господо, не можете ми ништа, него ћете ми чак и завидети, јер нисте у стању да се спустите у такав понор, као што нисте способни ни да се попнете на врхове.

А он, Ставрогин, може све, њему је све потчињено: „Уверен сам да бих могао да проживим цео живот као монах, упркос зверској сладострасности којом сам обдарен и коју сам увек изазивао“.

Тихон генијално разобличава овај Ставрогинов псеудоморални патос, уочавајући у њему гордост, узалудан покушај да се обнови првобитни идентитет.

Сличну ситуацију описује Блажени Августин. Исповедници попут Ставрогина „иду против струје; раскинувши са друштвом, они се дрско радују својим затвореним круговима и раскиду са људима, зависним од својих привржености и својих непријатељства…“ И таквим грешницима Бог нуди своју милост, „…али само ако против Тебе не подигнемо рог лажне слободе, похлепно настојећи да добијемо више, ризикујући да изгубимо све; љубећи своје више него Тебе, опште Добро“.

Мени се чини да је значајан део савремене јавне културе заснован управо на ставрогинској „исповести без покајања“. Следећи светитељеву реч, назовимо тај аргумент – „рог лажне слободе“. Таква слобода се потхрањује изолацијом и гордошћу, одсецањем себе од свих осталих. Отказивање културе, ауто-фикција, превладавање траума, подизање свести, већина покрета „еманципације“ – све је то исповест без покајања, рог лажне слободе. Сви су криви, било ко, само не ми. Ми смо само хтели да се обнажимо.

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)