Игор Караулов: МРТВЕ ДУШЕ СУ НАПИСАЛЕ РОМАН О СЕБИ

Пише: Игор Караулов

Спаљивање другог тома „Мртвих душа“ од стране Николaja Гогоља сматра се једним од најдраматичнијих догађаја у историји руске књижевности. Колико год за Михаилом Булгаковом понављали да рукописи не горе, оно што је нестало у пламену камина у фебруару 1852. године, не може се вратити.

Постоји, додуше, верзија према којој је чувени чин спаљивања – само мистификација и да Гогољ у ствари није написао ниједан завршени том, па стога није било шта ни да се спаљује: оне четири главе које су сачуване у нацртима – то је све што је написано. А тако се догодило зато што је уметнички задатак који је Гогољ себи поставио био превелик за њега. Дакле, сцена код камина је сама по себи уметничка слика, симбол који, рекао бих, означава затварање пројекта, свођење рачуна креативне немоћи.

Међутим, све те ситнице од сада немају никаквог значаја. Оно што није успео генијални Малорус, сада је на дохвату вештачке интелигенције. Недавно је „Сбер“ објавио да је његова неуромрежа „ГигаЧат“ дописала други том Гогољеве поеме. Штавише, књига је већ објављена и стигла у продају. Чекамо прве читалачке рецензије, оцене угледних критичара, а онда, ко зна шта, можда се ново ремек-дело номинује за књижевну награду. Замислите, Гогољ добија награду по имену Гогоља?

Наравно, могу ми рећи: уместо што се подсмеваш унапред боље би било да прочиташ роман. А онда следи оно чувено „Пастернаков роман нисам читао, али мислим…“. Али управо је у томе ствар, да ми се заиста не чита то дело. Не бојим се да ће књига бити лоша – колико има лоших књига на свету, па неке од њих чак морам да читам по природи посла.

Напротив, ја се веома бојим да ће ми књига бити занимљива, да ће бити у потпуности читљива и чак интересантна. Таква вероватноћа постоји, јер је „ГигаЧат“ за припрему  рекордне тежине имао целу екипу тренера, укључујући историчаре, књижевнике, лингвисте и инжењере. У процесу свог рада, неуронска мрежа је „прочитала“ и анализирала до последњег детаља целог Гогоља, што ја, наравно, нисам радио и нисам у стању да урадим. Зато допуштам да ће неуро-Гогољ бити прихваћен од стране читалаца подједнако као и прави Гогољ – а то значи да ће граница између оригиналне књижевности и фалсификата бити избрисана.

И без тога се неуронске мреже већ све више користе за производњу комерцијалних романа, „жанровске“ литературе. Али једно је кад вештачка интелигенција замењује књижевне привремене писце у издавачким франшизама, а сасвим друго кад се иста операција изводи са класицима из школског програма. „Што да не, баш је кул!“ – рећи ће задовољан потрошач, и за велику руску књижевност то ће постати почетак краја. С њом ће се догодити исто оно што се некад догодило са шахом, у којем живи играчи, који су некад сматрани симболима интелектуалне моћи, нису могли да се такмиче са рачунаром.

Заиста, за разлику од човека, машина је беспрекорна. Она уме брже да одабере речи, у складу са постављеним задатком. Она ће вам направити најбољу, савршенију верзију било Гогоља, било Достојевског, било Хемингвеја. Зашто се онда држимо аутентичности? Јер, за разлику од штива које има за циљ да нас забави, велика литература буди у нама саосећање, а саосећати могу само они који пате. Колико год да узвишено причамо о генију у односу на обичне људе, ми осећамо везу с њим само онолико колико он остаје човек који пати, слаб, крхак, смртан, колико дели с нама нашу судбину. „Слушајте! – Још ме волите зато што ћу умрети“, – моли нас Марина Цветајева. Коначна књига песника Андреја Полонског зове се „Ја сам био, и други пут ме неће бити“. Други пут неће бити ни Гогоља са свим његовим озарењима и падовима, са свим његовим недореченостима и недовршеностима.

Код генија нас фасцинира управо то што човек попут нас самих, који изазива сопствену судбину, може да скочи више него што изгледа могуће. Супротно законима биологије, Гогољева бесмртност је већ постигнута, и укључивање машине у његово васкрсење нема никаквог смисла. Машина не васкрсава мртве, она одузима живот живима. За овај експеримент је предмет изабран врло симболично: мртве душе су написале роман о самим себи.

На примеру дописивања Гогоља од стране неуронске мреже јасно се види како ширење AI-креативности утиче на еволуцију уметничких стилова. Технологија делује прилично прогресивно и напредно, али њен утицај је реакционарни. У суштини, AI нас коначно затвара у кавез постмодернизма из којег смо тако сањали да се ослободимо.

Ако је модернизам био обележен настојањем да се пређе граница уметности и да се уметничко стваралаштво претвори у инструмент за трансформацију живота, онда се постмодернизам усредсредио на културну игру, иронично преосмишљавање, играње са цитатима и колажирање слика. Не може се створити ништа сасвим ново, осуђени смо на секундарност и можемо само на различите начине комбиновати оно што је већ створено пре нас.

У последњих петнаестак година појавила се нада да ће се превазићи постмодернизам, нада која је углавном била повезана са појмом метамодернизма – такве културне игре у којој ипак блиста нека врста аутентичности. Долазак вештачке интелигенције поткопава ову наду. Ако уметник постаје постмодерниста по свом личном избору, у вези са културном ситуацијом у друштву, онда је AI постмодерниста по својој природи, јер ништа ново не може створити, бавећи се искључиво комбиновањем и анализом већ постојећих информација.

Један од основних појмова постмодернизма је симулакрум – копија лишена оригинала. Али управо то нам је пружио Сберов „ГигаЧат“ под видом другог тома „Мртвих душа“. У „Сберу“ кажу да би ово требало да пробуди интерес публике за читање класика, али неће ли класика потонути у мору симулакрума које производе машине? Жустри Американци, на пример, пре пола године су уз помоћ вештачке интелигенције довршили „Тајну Едвина Друда“ – недовршени роман Чарлса Дикенса. Мислим да ће с временом сви класични аутори прошлости имати неурошлејфове текстова које су желели, али нису стигли или нису могли да их напишу.

Наравно, нико не може забранити књижевне игре с неуронским мрежама. Али да бисмо кренули напред у разумевању света и нашег места у њему, потребан је човек. Вештачка интелигенција уме само да забавља оне чији је сопствени разум успаван.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)