Игор Ивановић: Теразијски кантар и ђенерал
Откако је, пре неколико дана, осванула статуа теразија (ваге) у средини новоформираног кружног тока на београдским Теразијама, постављена у режији напредњачких власти, на друштвеним мрежама не престаје креативно шегачење. Мора се признати да је овај подсмех сасвим оправдан, јер одавно није виђен овако приземан и баналан потез у споменичкој пракси. Сада већ раније изречене критичке опаске да напредњачка власт купује преко „ТЕМУ-а“ уметничке композиције за престоницу – често неутемељене и са пуно хистеричног претеривања – данас постају много реалније.
Статуа теразија на Теразијама збиља изгледа тако: као гломазни комад купљен негде на онлајн платформи, и као серијски индустријски производ патиниран у циљу јефтине имитације времешности. Слично као округли зидни сатови са натписима неких станица возова, који се данас масовно продају по продавницама сувенира.
Многи су препознали овај споменички кич направљен без трунке симболичности и без мрвице метафоричности, и кренули са масовном спрдњом. Пародирали су до коске буквалност овог чина, креирајући помоћу вештачке интелигенције – такође до бруталне буквалности – статуе и споменике неких других топонима.
Видели смо ових дана по интернету споменик бразилском фудбалеру Неимару виртуелно постављен испред врачарског парчета Београда које се назива „Неимар“; видели смо истом методологијом креиран и споменик Дарку Панчеву у центру града Панчева. Крај Београда назван „Маринкова Бара“ је у интернет шалама добио споменик у лику покојног певача Маринка (Роквића) који гази по бари док пева, а Карабурму је украсила виртуелна статуа која се састоји од мушког полног органа и око ње обмотаног венчаног прстена (бурма).
Кумодраж је за свој споменик ујединио лик Марлона Бранда као кума из истоименог филма и ђенерала Драже, а насеље Бежанија скупину људи који трчећи беже. У маси сличних пародија вероватно да је најдуховитија она коју су направиле Нишлије. Као споменик свога града поставили су празан постамент, јер се реч „ништа“ жаргонски скраћује у говору „јужне пруге“ као „ниш“, односно без изговарања задња два слова.
Естетика споменика
Дакле, свима је одмах постало јасно да статуа теразија на београдским Теразијама није уметничко дело, да није уникатна и да не садржи никакву симболику или метафору. Изгледа као да је наручена преко огласа. Сасвим би било супротно да су власти расписале легитиман конкурс за израду идејног решења које би представљало теразије (вагу).
У том случају многа уметничка решења би вероватно била само симболична – сигурно да ниједно не би буквално пресликало вагу за мерење – где би се, рецимо, тек наслућивала равнотежа теразија као принцип на коме почива универзум. Врло сличне критике је напредњачка власт добила код постављања статуе сата у средишту суседног кружног тока, на Тргу Републике у Београду, али се по том питању бранила са много чвршћом аргументацијом.
И тада су им пребацивали да су сат набавили преко „ТЕМУ-а“, али сат на јавном месту увек има неку логику и неку практичну вредност. Он не мора да симболизује ништа, он показује тачно време. На овим теразијским теразијама нико неће мерити ништа, подразумевајуће је да немају и не требају да имају никакву практичну сврху. Баш зато морају бити оригинално уметничко дело.
Као некакво лабаво оправдање напредњачким властима може послужити чињеница да за сваки њихов потез постоји априорна маса критичара, која их напада по дефиницији шта год да ураде у престоници. Пример за ову праксу су реакције поводом постављања фонтане на Славији. Подсетимо се да је пре ове фонтане, која обухвата читаву површину кружног тока, у његовом средишту било гробно место Димитрија Туцовића.
Пошто се радило о варварској пракси сахрањивања неког појединца ван гробаља или цркава, као и нецивизацијског поимања градског и урбаног од стране претходних комунистичких власти, и ова индустријска фонтана је дошла као помак напред. Штета што је пропуштена прилика да се спомеником Цару Душану или кнезу Лазару употпуни симболична вертикала лозе Немањића која се пружа одоздо правцем Немањине улице, од споменика Стефану Немањи, па нагоре до споменика Светом Сави испред Храма на Врачару.
Ако је вода – односно фонтана – била услов за решење кружног тока на Славији, све се могло објединити: споменик у средишту, а вода около. И онда би се „за исте паре“ избегле све критике које кажу да је фонтана такође индустријска и да није оригинална.
Критике које су на рачун фонтане на Славији долазиле од стране претходних („жутих“) градских власти – поред тога што су чиниле матицу тих априорних критичара – имале су и један комичан елемент. Напредњаци су ископали снимак обраћања претходног „жутог“ градоначелника престонице како обећава Београђанима да ће његова власт изградити на Славији фонтану, чији је опис, како се испоставило, у сваком детаљу одговарао постављеној фонтани од стране напредњака!
Погажено обећање
Међутим, нису сви споменици које су поставили напредњаци у Београду изгледали као да их „наручују на огласима“ – било је и оригиналних уметничких решења – али су она још више нападана од стране „жутих“ радикала. Споменици Бори Пекићу и Стефану Немањи су свакако оригинална уметничка дела, постављена у складу са прописаном процедуром. А они су најжешће нападани, посебно споменик Стефану Немањи.
Иако су критике махом биле увијене у естетску или садржајну амбалажу, суштина је била у нападу са идеолошких позиција. Тој „жутој“, „другосрбијанској“, „авнојевској“, „европској Србији“, хистерично смета све што је епско-српско или што руши њихову југотитоистичку агенду. Уз грубо поједностављење, они су на Немањином постаменту видели џиновску статуу Јосипа Броза Тита или евентуално Џорџа Сороша. Откуд сада овај из далеке српске прошлости, кад треба да се окренемо европској будућности?
У случају статуе теразија на Теразијама постоји и скривена историја, чиме овај комично-сатирични епилог у јавности добија дубљи смисао. Наиме, током кампање за последње локалне изборе у Београду, кандидат напредњака за градоначелника је као две кључне тачке у изборном програму навео подизање споменика Дражи Михаиловићу и пресељење Брозових посмртних остатака из „Куће цвећа“ на неко грађанско гробље.
Међутим, од ових обећања није остало ништа, нити има икаквих наговештаја да би Александар Шапић могао да покрене ове ствари са мртве тачке. Упућени кажу да између њега и његовог коалиционог (или страначког) колеге, председника Србије Александра Вучића, не постоји никаква комуникација а још мање било каква синхронизација. Чак се председник Вучић јавно оградио од премештања Брозових посмртних остатака, изјављујући за немачки Политико нешто у стилу да је „Јосип Броз део наше историје“ и да због тога његови посмртни остаци неће бити измештени из „Куће цвећа“. Након тога су престале све спекулације око ове намере.
Очигледно је да је у случају Брозове гробнице председник Србије отворено стао иза очувања авнојевске праксе и авнојевског наратива у Србији. Он сматра Хрвата Броза позитивним делом наше – српске – историје и стиче се утисак да председник подржава идеју како овај загорски машинбравар заслужује да има маузолеј какав не постоји иза било ког значајног Србина у историји.
На страну да ли је Јосип Броз био пријатељ српског народа или његов крвник. Проблем идеје очувања „Куће цвећа“ у изворној форми лежи у чињеници да данас постоји океан историјских дела која недвосмислено указују на канцерогени утицај политике Јосипа Броза на српске националне интересе (ову политику колоквијално називамо „авнојевска“ политика).
Исти авнојевски светоназор, у садејству са Британском амбасадом, спречава подизање споменика генаралу Михаиловићу у Београду, иако је оваква пракса такође у оштрој супротности са свим историјским истраживањима. Уколико је напредњачка власт предвођена председником Србије после његове јавне речи обуставила било какво размишљање око исељења станара „Кућа цвећа“, утолико су ти исти субјекти отпочели закулисну и јавно неизговорену намеру да ђенерал Дража не добије споменик у престоници. Пре тога, не би било згорег да се присетимо догађања око операције „Халијард“ од пре неколико година.
Завет ћутања
Када је већ свима постало јасно да иза великог ратног и хуманистичког подвига спашавања америчких (и британских) пилота у Србији стоји искључиво „Равногорски покрет“ ђенерала Михаиловића – као и када је иза прославе овог догађаја стала Америчка амбасада у Београду – власти су прикупиле нешто куражи да и оне дају неку похвалу у јавности. И тада је Председник Вучић истакао како иза операције „Халијард“ (која је трајала скоро половину те 1944. године) стоје – ни мање ни више – него мештани Прањана и околних сувоборских села.
Дакле, ни речи помена ђенерала Михаиловића под чијим директним наређењем су четници заједно са сељацима села око Равне горе, изградили импровизовани аеродром и касније спашавали савезничке пилоте. Чак ни речи помена имена висоравни „Равна гора“, јер је овај појам непожељан у авнојевском наративу.
Због тога се у говору председника просторна одредница пребацила на шири појам „Сувоборских планина“ (висораван Равна гора свакако јесте део ширег масива Сувоборских планина). Можда је чак и ова одредница битан корак унапред, јер се могло рећи и „мештани околних динарских села“ пошто Сувобор припада планинском систему Динарских планина.
Тако би се подвигу Халијарда означио и југословенски карактер, јер се Динариди простиру преко Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, па све до југозападне Србије и Црне Горе (недостајућу „македонску“ квоту би морали да испунимо због мира у авнојевској кући додавањем наставка „ски“ презименима неких од српских четника).
Можда би означавање овог планинског система могло да се одреди као „европске планине“, ако би овај чин убрзао улазак Србије у велику европску породицу. Шалу на страну, и код помињања најочигледнијих историјских истина нису коришћени егзактни подаци, већ је коришћена превентивна цензура укорењена на авнојевском наративу. Како онда очекивати споменик Дражи у престоници, када му се од стране српских власти ни име не спомиње у операцији под његовом командом која спашава око 500 америчких и британских пилота?
Дража за теразије
Међутим, какве везе имају споменик ђенералу Михаиловићу у Београду и статуа теразија на кружном току београдских Теразија? Нажалост, имају. Када је актуелни градоначелник Београда Александар Шапић коначно схватио да опструкција за постављање Дражиног споменика долази из његових напредњачких редова, кренуо је у реализацију овог подвига заобилазним путем.
Пре тога треба поновити оно што је одавно постала пракса у Србији – било да владају „жути“ или „жути са ТЕМУ-а“ – као главни анти-четник увек се активира „црвени“ комесар Ивица. Боже, како ли сам себи изгледа одважно док прети да ће због споменика Дражи срушити градску власт повлачењем из коалиције, овај заговорник враћања Брозовог споменика на централни трг у Ужицу, и највештији политички шибицар у свежијој српској политичкој историји.
Уместо претње да ће ускратити већину напредњацима у Београду, много би било сврсисходније да Ивица Дачић сруши неуставни „Бриселски споразум“ чији је први потписник, јер је очигледно да неће бити успостављена чак ни невладина организација „Заједница српских општина“ која по договору има нешто шира овлашћења од просечног културно-уметничког друштва.
Било како било, симболичким речником се може казати како је наивни Шапић похитао да означи шибицу под којом се крије куглица – али је после подизања кутије налетео на празно (онако како би вероватно могли означити период његове владавине у вези ове тематике). Зато је решио да узме ствар у своје руке, и да више не чека коалициону сагласност.
Директни докази за речи које следе не постоје у документацији, али их подупиру нека сведочанства и, као и здрава логика. Шапић је решио да Београд једнога летњег јутра ове године осване изненада са бистом ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. И то баш на кружном току на Теразијама. Разумевајући како нема страначку и коалициону сагласност за овај потез, алегорично га је најављивао у пар наврата пре тога, свестан сопствене одговорности.
Нешто попут методологије „тизинг“ у маркетиншким кампањама, када се нов производ не открива и само наговештава у концентричним круговима најава. Последњом објавом на друштвеној мрежи Шапић је најавио велико изненађење управо у средишту теразијског кружног тока. Изгледало је да ће Београд ипак најзад добити Дражину бисту на јавној површини (на приватним поседима већ постоји), упркос неслагању врха СНС.
Онда смо се пробудили и на кружном току уместо алегоријски најављеног Драже буквално видели вагу, теразије, кантар – коме је како драго. Очигледно је да је напредњачки врх преко ноћи одлучио да на кружни ток постави било шта – макар да то буде и статуа теразија са „ТЕМУ-а“ – само да не буде ђенерал Дража! Зато је сасвим разумљив наслов у једним домаћим новинама које се финансирају из буџета „Европског рајха“ којим пародирају сва поменута догађања, у стилу „поручиш Дражу а добијеш кантар“. И још је разумљивија спрдачина којом се свакодневно духовито извргавају теразије на Теразијама.
За нас који цео живот безнадежно чекамо исправљање космичке неправде према ђенералу Михаиловићу у Београду, најбоље би било да путем вештачке интелигенције креирамо нови виртуелни споменик, који су нам подариле напредњачке власти својом скорашњом авнојевском одлуком. А на њему приказ првог дела виртуелног споменика на Карабурми и приказ другог дела виртуелног споменика у Кумодражу.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Михаило Братић/Нови Стандард
