Игор Ивановић: Посета, писмо и одбрана

Када је нас неколико пријатеља и истомишљеника саставило протестно писмо српским властима уочи посете украјинског председника Володомира Зеленског Београду, нисмо имали на уму да овај изнуђен потез може имати већег одјека. Срећом, преварили смо се.

Основна идеја овог писма била је да „спасимо душу“ и „сачувамо образ“ у страху да ће наша окупирана медијска сцена увелико прећутати или затамнити смисао и симболику ове посете. Све је урађено спонтано и са пуно импровизације – што се лако уочава – и са идејом да потписници писма не буду високи страначки функционери. Политичке партије треба да раде свој посао и да њихов отпор према овој посети буде знатно организованији и ватренији – уколико се такве активности уклапају у њихову политику. Наше реалне могућности су биле управо овакве – што свакако није довољно – али је опет више од пуког збира наших индивидуалних реакција и негодовања. Све је урађено у „задњи час“ и због тога са разумљивим грешкама – многи људи нису позвани због аљкавости или превида. Тек по накнадним позивима и реакцијама разумели смо колики се простор пружа у правцу ове тематике, као и колики је гнев јавног мњења.

Наравно, нисмо очекивали претерано „интересовање“ медија у Србији за наше јавно писмо због супротног наратива у његовом садржају у односу на званичну бриселску политику према украјинском рату. Међутим, посебно смо били изненађени позитивним одјеком у руској јавности, као и простором који је тамо додељен.

Реакција проевропске стране

Дакле, садржај протестног писма протеже се у два-три програмска правца: посета Зеленског је увреда за антинацистичку традицију српског народа (једини смо имали током рата два антинацистичка покрета!); председник Зеленски је као директни експонент НАТО и ЕУ главни кривац за трагични рат између Русије и Украјине; Русија је највећа баријера у покушају ширења духа Трећег рајха и ова посета чини немерљиву штету традиционалним српско-руским односима; Украјина се у епохи Зеленског окреће према нацистичкој политици, иконографији и симболици. Постоје и други пасажи у протестном писму, али мање-више ради се о овоме.

Пошто у Србији постоје само пронапредњачки и пробриселски медији (ако не рачунамо друштвене мреже, подкасте и портале), занимљива је њихова реакција на посету украјинског председника Володимира Зеленског, кога је уз највише државне почасти примио српски председник Александар Вучић. Напредњачки медији су се трудили да што мање извештавају о овом догађају, као и да га пренесу без претераних емоција или као неутралну вест. Очекивано, обзиром да су њихови гласачи махом проруски настројени и да су били потпуно дезоријентисани овом посетом. Бриселски медији су посету Зеленског еуфорично оценили као политичку добит за Србију: очекивано, обзиром да од почетка рата отворено стају на украјинску страну. И управо ће разговор на једном од тих медија, на телевизији „Нова“, бити основна тема овог штива. Разговор је вођен са политикологом Иваном Вејводом и директно се тицао последица посете Зеленског Београду, а посебно нашим протестним писмом. Пре тога, ипак би било сврсисходно рећи нешто и о другим реакцијама на исту тему, и то са исте, „проевропске“ стране.

Можда би правилније било рећи да такве реакције нису вредне пажње у смеру аргументованог одговора на њихову суштину, него се оне помињу више као куриозитет. Чак попримају елементе апсурдног хумора серијала „Монти Пајтон“ или сарајевских „Надреалиста“. Тако, рецимо, адвокат Чедомир Стојковић тврди да је „открио ко стоји иза протесног писма 100 јавних личности“. Ни мање ни више него Александар Вучић – каже овај адвокат чија канцеларија је увела санкције Руској Федерацији на самом почетку украјинског сукоба – и све то из разлога да би преко овог писма Вучић претио колективном Западу како је притиснут од стране проруских снага. Тако је лично Александар Вучић наручио писмо у чијем садржају је прозван за слављење нацизма и за подршку особи која је директан кривац за словенске жртве у Украјини са обе стране! Испада да је српски председник наручилац писма где је оптужен за непријатељство према Русији, која је данас најснажнија брана против повампиреног Трећег рајха, чији дух се преселио у тело Европског рајха?! И све ово да би некавим протестним писмом 100 јавних личности махао у Бриселу као крунским доказом моћи која га притиска?!

Колико год да је бесмислено – чак и оксиморонски духовито – морам да признам да ми годи моћ која нам је приписана. Могу да замислим како се само тресу од страха посетиоци Епштајновог острва из Брисела док читају наша имена са списка! Да смо којим случајем били организованији и имали времена да сакупимо 200 потписа (интересовање је било много веће), вероватно да би онда Вучић успео да их убеди како НАТО мора да се врати на границе из 1990. године. Друга реакција, текст Динка Грухоњића, није вредна било каквог озбиљног одговора, јер је он себе одавно исписао из било које дискусије на високом нивоу и занимљив је само као нова реприза у серијалу подршке властима кад год им је тешко.

Аргументација Вејводе

Међутим, реакција Ивана Вејводе свакако заслужује пажњу, ако ни због чега другог оно због габарита који носи овај прозападни интелектуалац. Пошто Вејвода износи одређену аргументацију, ред би био да му се културно одговори истом мером. Шта је то рекао Иван Вејвода на телевизији „Нова“ у вези са протестним писмом 100 јавних личности?

Укратко, рекао је како је садржај протестног писма неопрезан у вези одређивања власти у Украјини као пронацистичке. Вејвода износи чињеницу да је председник Зеленски пореклом из јеврејске породице чији су припадници страдали у Холокаусту и због тога закључује да је немогуће оптужити украјинску власт под Зеленским за нацизам. Вејвода је самостално у наступу на телевизији делегирао овај сегмент разговора и осетио потребу да оспори својим аргументима протестно писмо на начин који је описан. Међутим, шта је спорно у аргументацији Ивана Вејводе?

Он изводи закључак о карактеру политике Володимира Зеленског на основу његове националне припадности, дакле по крвном (расном) принципу. Занимљиво је да су управо по овом принципу Јевреји масовно страдали у ратној прошлости. Зеленски није председник јеврејске државе и он не заступа јеврејску националну политику у Украјини (још мање је надлежан за питања јудаистичке вере). Зеленски је управо такав како је дефинисано протестним писмом: носилац украјинске пронацистичке политике. Она се огледа у великој мржњи према руском народу и руској култури, у прогањању православне цркве, као и у величању нацистичких сарадника и злочинаца из Другог светског рата. Због оваквог погледа на прошлост у коме се рехабилитују носиоци злочина и сарадници нациста, Зеленски је дошао у сукоб и са Пољацима, па и са Израелом, који је 25. маја јавно изразио протест након што је Кијев одлучио да уз највише државне почасти премести посмртне остатке Андрија Мељника. Дакле, нечија политика се никако не сме вредновати по крвном принципу, како ради Вејвода, већ по делима која тај неко чини.

Због учешћа Шухевича у „Волинском масакру“, у Пољској је донета одлука да се председнику Зеленском одузме „Орден белог орла“

У Украјини се масовно руше споменици и укидају обележја совјетским победницима у Другом светском рату, супротно логици, јер су у тој земљи масовно страдали од Немаца не само Руси из Украјине, већ и Украјинци. Рецимо, у Лавовској области, која је унијатска по религији и која диктира укус остатку Украјине, уклоњено је више од три стотине споменика совјетским војницима, херојима Совјетског Савеза, жртвама „мајке отаџбине“, и слично. Тамо су хвалоспевно објавили да код њих више не постоји ниједан споменик совјетским жртвама и војницима. Можда би Иван Вејвода могао да се упита под којим симболима је ратовао његов отац Иво као учесник Шпанског грађанског рата и као партизански командант?! Можда под истим обележјима као и они совјетски војници чији се споменици руше широм Украјине?

Међутим, под режимом Зеленског нису рушени само војнички споменици из Другог светског рата, већ и споменици из културе на чисто расној (националној) основи. Тако је уклоњено тридесетак споменика Александра Пушкина, само зато што се ради о великом руском песнику. Исти је случај и са рушењима споменика Максиму Горком, Николају Островском, Александру Суворову, Катарини Другој, Михаилу Љермонтову… Све ове личности су биле покојне пре почетка Другог светског рата; дакле не постоји ниједан други разлог за рушење њихових споменика осим на националној основи. А управо су нацисти гледали на свет кроз ову призму.

Иако је матерњи језик председника Зеленског руски, његов режим систематично прогони руски језик на тлу Украјине, као и Украјинску православну цркву Московске патријаршије (УПЦ). Руски језик је свакако већински на украјинском тлу, али је под Зеленским украјински језик постао једини државни језик. И све претходно није било довољно него је отпочео процес рехабилитације и слављења особа које су биле оптужене за злочине на расној (националној) основи током рата. Наравно, и за сарадњу са нацистима, попут Бандере, Мељника или Шухевича. Управо је због учешћа Шухевича у „Волинском масакру“, где је страдало до сто хиљада невиних Пољака, донета одлука у Републици Пољској да се одузме „Орден белог орла“ председнику Зеленском. Елитне добровољачке јединице Украјинаца ратују под видљивим нацистичким обележјима или често тетовирају „свастике“ и сличне симболе на телу. Дакле, постоје чврсти основи да се политика председника Зеленског означи као пронацистичка, упркос његовом јеврејском пореклу.

Зеленски је дошао у сукоб и са Израелом, који је 25. маја изразио протест након што  је Кијев одлучио да уз највише државне почасти премести посмртне остатке Андрија Мељника

Занимљиво је да је Иван Вејвода прећутао кључну оптужбу према Зеленском из протестног писма: очигледна кривица за крвави и трагични рат између два словенска народа. Када се тадашњи комичар, а потоњи председник Зеленски кандидовао за ову функцију, обећања су му била сасвим супротна од касније политике. Заговарао је братство између руског и украјинског народа, поштовање руског језика и УПЦ, добросуседске односе са Руском Федерацијом и војну неутралност. Све је погазио и приклонио се пронацистичком курсу из Лавова и Брисела.

Међутим, све наведено је украјинска ствар и наш протест се не односи примарно на политику председника Зеленског. Наше јавно писмо се првенствено односи на критику политике српског руководства. И то прецизно по свим тачкама које су наведене у протестном писму – као критика потеза председника Александра Вучића. Интересантно како му је Иван Вејвода брзо притекао упомоћ. Као да су са исте стране.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/NOVA S