Игор Ивановић: Мундијал као тамни спектакл

Иако није протекло ни честитих месец дана од завршетка Мундијала одржаног у три државе са америчке полулопте (САД, Канада и Мексико), прошло је сасвим довољно времена да се изведу неки закључци. Пре сваког мундијала фудбалски свет поставља питање у ком правцу се котрља фудбал, односно шта нам ново доноси ФИФА што ће обележити период до следећег такмичења, као и колико ће те новине утицати на саму философију Игре.

Уз наречено се увек отварају и друга питања која су везана за основни правац којим се креће брод чији су капетани у Цириху. Рецимо, колико се повећава или смањује сродност између турнирског и такмичарског (првенственог) фудбала или колика је подударност између навијача клубских и репрезентативних такмичења. Затим, у којој мери је дошло до даље комерцијализације фудбала и колико фудбал постаје неодвојив од поп-културе.

Такође, последично се отвара питање да ли и репрезентације полако постају легије странаца попут европских клубова, односно да ли се код избора репрезентације голобрадим клинцима упућују непристојне финансијске понуде или им се на вољу препушта да бирају срцем. Онда, да ли је светски фудбал ипак успео да повуче неку демаркациону линију према политици и сачува поље независности, или је само пуки сателит међународних односа. На крају, која је специфичност управо завршеног Мундијала везано за домаћина турнира и његову организацију светковине. Дакле, кренимо редом.

Комерцијализација фудбала

Овај Мундијал је успео да сачува „мушку“ компоненту за разлику од Олимпијских игара одржаних у Паризу, које су биле празник трансродности, бесполности и хомосексуализма (под мушком компонентом подразумевамо јасну двополну природу човека, а не првенство мушког пола). Ова разлика ипак корен има у стању културе у две државе, односно два континета организатора.

Олимпијске игре у Француској, као културном и политичком стубу Европе, персонификовале су дубоку силазну параболу европске културе која незадрживо понире према декаденцији и јаловости. Пратећа естетика овог пада је логично повезана са ритуалима даљег поништавања хришћанског: понекад отворено сатанистичким и често неукусно наказним.

На америчком континенту још увек се носе каубојски шешири и посебно је ера Доналда Трампа означила заокрет америчке културе према традиционалном и хришћанском. Велико је питање да су на власти демократе у САД да ли би читав Мундијал био глобална геј журка, којој би се тако радо придружила и провинција Канада, традиционално склона комплексу према европској култури. У случају Мексика ствари су јасне: он као земља која културолошки припада латино-америчкој цивилизацији има снажну „мачо“ културу. Дакле, Мундијал је успео да по овом питању сачува у већој мери традиционалне људске и породичне вредности које су одувек красиле поклонике фудбалске игре.

Новине које је унела ФИФА указују на тенденције повећања комерцијализације и дигитализације фудбала, односно да се Игра још више подреди интересима корпорација и да се обешчовечи (дехуманизује) употребом технологије као врхунског атрибута правде. Увођење паузе за освежење на средини оба полувремена, практично своди фудбал на четири целине, слично кошарци или америчком фудбалу.

Тако се врши американизација фудбала због интереса корпорација, јер та два додатна одмора у сред полувремена у трајању од три минута (укупно шест минута) представљају „златне секунде“ за маркетинг – било да се ради о медијима било о оглашивачима. Довољно дугачко да нико од гледалаца не узима даљински у руке док траје пауза за освежење („hydration break“), а довољно кратко да рекламе ипак брзо прођу.

Међутим, посматрано са становишта Игре, ова новина је несродна са логиком фудбала која постоји дуже од једног века, и који се игра на великој спољној површини зависној од атмосферских услова. Због тога фудбал формира посебну динамику несвојствену свим осталим спортовима. Прекидање ритма Игре после само 22-23 одиграна минута враћа ритам у почетно стање и поништава динамичку логику дотадашњих збивања.

Навијачким речником, ова новост „убија фудбал“ (подразумева се да постоје утакмице где је пауза за освежење неопходна због огромних врућина, али као изузетак, а не као правило). Ако би као водиља послужила само даља похлепа за великом зарадом на рекламама током преноса утакмица, да ли онда наслућујемо увођење паузе за освежење два пута по полувремену, односно на сваких 15 минута игре?

Пошто је у свим другим временским приликама осим код огромних врућина бесмислена пауза за освежење, да ли ће ипак  „hydration break“ опстати, али само увијен у другачију амбалажу? Рецимо, као неки „органик брејк“ који пропагира здраву исхрану: играчи поједу неку воћку под логом корпорација за производњу хране („Нестле“ или „Др Еткер“), а зими попију неки брендирани топли напитак („Пепси“ или „Кока кола“).

ВАР технологија

Дигитализација фудбала је још приликом увођења „ВАР технологије“, дакле у самом зачетку, имала две крупне „фабричке грешке“. Прва је директно везана за навијачки угао праћења утакмице, а друга упућује на постојање мртвог угла – ако се на ствари гледа философском оптиком. Из навијачког угла је гол као врхунац Игре и као врхунац навијачке културе, постао упитан у моменту када треба да уследи највећа срећа због које се долази на стадион.

Уместо експлозије радости следи уздржано задовољство навијача јер чекају коначну проверу технологије. Чему еуфорија због погодка ако ће можда бити поништен: неко од играча је још на супротној страни терена пипнуо лопту руком, а можда је и направио неприметни фаул? Дакле, не проверавају се само непосредне ситуације пред постизање гола, већ и моменти са почетка акције које су се могли одиграти пре читав минут-два.

Због тога навијачи чекају потврду и тако одлажу радост постигнутог гола, а пролонгирајући суштинску срећу због које долазе на стадионе, они постепено губе суштину навијачке културе. Тако „ВАР технологија“ поништава људску природу одузимајући јој изворну навијачку радост, и сводећи је на одложено – и самим тим – умерено задовољство несвојствено фудбалским стадионима. Наравно, такође треба признати да је увођењем ове технологије фудбал постао поштенији и отпорнији на случајне или намерне судијске грешке. Међутим, ова „правда на одложено“ више подсећа на чекање исхода судских пресуда него на традиционалне одлуке фудбалских судија.

Мртав угао се уочава са позиција философске упитности према употреби „свевидеће“ технологије. Технологија свакако види боље од човека, али да ли онда фудбал и даље остаје игра најсличнија људској природи? Или се удаљава од ње, препуштајући своју сродност хладном и прецизном свету технолошких импулса?

Магија фудбала је била управо у томе што је од свих такмичења фудбал био најдубље утиснут у људску природу, зато је фудбал спорт са далеко највећим бројем присталица на планети. Богови фудбалских стадиона су мењали богове рата, фудбалске победе су биле победе сваког појединачког навијача, а порази су били колективна трагедија. Свако је на трибинама учествовао у Игри као „продужена нога“ онима који шутирају лопту на зеленом терену, навијачка култура је ушла у сваки појединачни идентитет, и историја фудбала је полако постала историја људи.

Људска природа је неискорењиво несавршена – подсећају философи – зато нема човека без грешке, и зато је грешка структурално везана за постојање човека. И судијске грешке су саставни део људске природе на исти начин као и грешке хирурга, инжењера, мајстора, референта, менаџера, политичара, фармера, предузетника – као грешке сваког живог човека на планети. Да ли се онда мења сродност људске природе и фудбала увођењем дигиталне безгрешности – велико је философско питање.

Овај Мундијал је донео још један поглед из мртвог угла када се ради о употреби „ВАР технологије“. Иако је доскора изгледала неупитна правичност ове технологије, после овог Мундијала тихо се у јавности отворило баш питање њене правичности. Почела је отворена сумња у пристраност дигиталне технологије, посебно када је у питању постојање офсајда.

Рецимо, погодак Хрватске против Португала у задњим секундама меча који је поништен због власи косе фудбалера Игора Матановића. Извлачење линија офсајда и њихова каснија презентација у некој секунди преноса, потпуно је непроверива за гледаоца и захтева његово апсолутно поверење у технологију.

Али, шта се дешава када се изгуби поверење у особе које управљају том истом технологијом? Шта се дешава када црв сумње нагриза веру у поштене намере међународних фудбалских организација? Данас је немогуће убедити просечног фудбалског навијача да Египат није био оштећен приликом постизања гола Мустафе Зика против Аргентине, без обзира што је у зачетку акције на супротној половини терена постојао прекршај над Лисандром Мартинезом.

Полако почиње да се формира утисак да технологија више служи да пружи илузију правде, него да буде у служби саме правде. Офсајд постоји или не постоји због неколико центиметара који се накнадно мере у софтверској машини, а овом машином управља онај ко управља фудбалском организацијом. Какву год каснију симулацију да вам прикаже на екрану – принуђени сте да верујете. Неутврдиво је са становишта накнадне провере да ли је технологија била програмски наштелована да вас вара, попут пијачног кантара или таксиметра београдских такси возача.

Уплив бизниса

Ово светско првенство је очигледно појачало утицај бизниса на фудбал, а овом утиску је додатно допринела америчка пракса да свако парче ваздуха и сваки педаљ простора буду стављени на продају. Све што је постојало и што се видело на Мундијалу било је брендирано – чак је и победнички трофеј Богиње донесен у „Луј Витон“ коферчету – и читав Мундијал је био као један џиновски билборд. Просечна цена карте по утакмици на секундарном тржишту ишла је од 11.000-15.000 долара, док ФИФА неубедљиво тврди да је званична просечна цена ипак била око 500 долара.

По први пут је била приметна озбиљна класна разлика између појединих сектора или столица на стадионима, створена на енормним разликама у цени карата. Амерички стадиони и арене имају традицију изградње већег броја посебних ложа на трибинама због „селебритија“ који редовно прате спортске догађаје, а њихово присуство осетно повећава пажњу јавности – самим тим и зараду.

Ово светско првенство је очигледно појачало утицај бизниса на фудбал

Таква традиција код европских или других стадиона по свету постоји у знатно умеренијем обиму, а управо су таква места у ложама достизала астрономске цене на Мундијалу. Све је било на продају: ако сте желели да гледате неку утакмицу одмах поред холивудских звезда – онда сте имали такву могућност ако уплатите стотинак хиљада долара по једном мечу. Тако је овај Мундијал коначно показао да фудбал све више постаје забава богатих, супротно од вековне традиције где је фудбал био игра обесправљених и сиромашних.

Фудбал је у многим деловима планете био супституција или допуна за религију, навијачка атмосфера је одувек садржала обредни карактер, а долазак на стадион је био нека врста ходочашћа. Фудбал је у основи монотеистичка квази-религија, где је важило основно правило да су сви једнаки на стадиону – као пред Богом у било којој богомољи.

Овај Мундијал је поцепао и ту илузију: стадиони су постали огледала либералних кастинских друштава. Већ дуго времена је фудбал постао велики бизнис сам по себи и зависио је од других великих бизниса, али је успевао да очува бар то критично поље слободе и људске независности. После овога Мундијала и то поље је постало угрожено.

Схвативши колико су фудбалски успеси неке репрезентације повезани са осећајем поноса у народу, као и колико је за политику профитабилно повезивање са репрезентативним успесима, богате западне државе су кренуле путем куповине многих даровитих фудбалера нудећи им велики новац у замену за прихватање држављанства.

Тада им не би сметало то што ови голобради дечаци потичу из народа „трећег света“ који „кваре западну културу“. Јавно мњење западних држава би затварало очи у овим случајевима куповине држављанства, игноришући привремено многобројне проблеме баш на религијској или националној основи које имају са припадницима тих народа из којих потичу даровита деца чије држављанство купују.

Сведоци смо ових дана апокалиптичне инвазије Мароканаца на шпанску територију и бруталних пљачки на том путу, али сличну судбину је имао и отац најбољег шпанског фудбалера Ламина Јамала, када је као мигрант прокријумчарен управо из Марока. Француска полиција већ дуго времена не сме да зађе у арапско-берберска предграђа где најчешће не владају државни закони, али Француска никада не би била шампион света без Зидана и Бенземе.

Вероватно најбољи појединац немачке репрезентације када је у Бразилу освојила Мундијал био је Турчин Месут Озил, док у исто време у Немачкој постоји непрестана тензија између Немаца и Турака. Много је оваквих примера и тентичност тих сукоба је постала неодвојива од фудбалских успеха: нема првог без другог.

Због идеје успеха по сваку цену западне (европске) репрезентације визуелно све мање пружају утисак да су део ткива народа по којима се зову њихове државе. Ова тенденција ће се само повећавати, и убрзо ће постати немогуће разликовати европске националне тимове осим по боји дресова. Сви и све ће изгледати идентично: и сваки тим у националним првенствима, као и свака репрезентација на међународним такмичењима. Сви ће постати „легија странаца“.

Клуб и репрезентација

Такође је овај Мундијал још више продубио разлику између клубских и репрезентативних навијача. Додуше, ова јасна културолошка диференцијација је идентификована у скоро свим књигама о хулиганима (енглески назив) или ултрасима (италијански појам). Сви ови навијачи из „копа“ који прате своје фудбалске клубове заступају тезу да су они потпуно различити од њихових сународника који прате државну репрезентацију. Једноставно нису иста врста.

Такође ову тезу можемо прочитати на детаљан и веома аргументован начин код домаћег аутора-ултраса Зорана Тимића – Тиме, некада једног од вођа Делија, који је својом књигом Могу ли и ја са вама да разбијам воз потврдио примарно место српске књижевности на балканском простору, и у овој врло специфичној области.

Ултраси (хулигани) врло млако прате сопствену репрезентацију – навијају за њу и воле када побеђује – али ни приближно истим методама и истом страшћу као сопствени клуб. Једноставно, ради се о два потпуно различита погледа на фудбал као на два супротна погледа на живот. Навијачи репрезентација по Европи – посебно у оним државама где је богато национално првенство и где је развијена ултраска култура – махом су породице, колеге из канцеларија, туристи и „селфи“ публика.

На Мундијалима и сличним турнирима они одједном постају „шашави“, опуштају се и испијају заредом кригле пива, изводе игроказе пре и током утакмица, или љуште хамбургере по стадионима. Чини их виша средња класа која се после турнира враћа у своје бирократске офисе као да пристиже са лудог вашара или незаборавног летовања.

Као пример са последњег Мундијала могу нам послужити богати Норвежани који опонашају на трибинама веслање викиншких флота, чиме њихово учешће на утакмици много више подсећа на слет него на фудбалско навијање. Ултраси, односно публика фудбалских клубова из „копа“, углавном долазе са друштвене маргине, из сиромашнијих слојева и за њих је подршка клубу много више од забаве или карневала.

Они буквално живе за свој клуб, пате озбиљно после сваког пораза, и на противничке навијаче гледају као на непријатеља у рату. Ако би данас за просечног навијача репрезентације неке европске државе могли рећи да је припадник више грађанске класе, онда је просечни ултрас – навијач неког клуба из те исте државе – припадник нижих урбаних слојева.

Америчка организација

Коначно, нешто и о америчком духу који је на последњем Мундијалу сасвим обојио фудбал. Америчка спортска култура је неодвојива од спектакла, као и од холивудизације. Зато је фудбал на овом Мундијалу повремено личио на „сокер“ коме је амерички шоу-бизнис позајмио естетику и сценографију „НБА кошарке“ или „НФЛ лиге“.

Политика је од почетка пратила ово такмичење као мрачна злослутна сенка која се надвија изнад градова пред невреме. ФИФА се показала као организација чији морални кредо није успео да се издигне ни за педаљ од лицемерја западне цивилизације. Напротив, чак му је била отворени сарадник. Руској репрезентацији је ускраћено право да се такмичи због сукоба у Украјини, иако је пре само осам година Русија била организатор Мундијала.

Због идентичних околности никоме из ФИФЕ није пало на памет да суспендује САД и Израел услед напада на Иран, а под истом казном забране би морале бити уврштене све државе које отворено помажу америчко-израелској коалицији. ФИФА је чак затварала очи пред понижењима које је имала репрезентација Ирана током Мундијала, као и пред многим другим непријатностима или срамоти коју су морали да трпе неки појединачни учесници због америчке имиграционе праксе.

На крају, ФИФА је дозволила себи такав вазални статус према САД током одржавања такмичења, где је један позив председника Доналда Трампа упућен председнику ФИФЕ Инфантину био довољан да се избрише суспензија због црвеног картона америчком фудбалеру Балогану, пред меч осмине финала са Белгијом.

Политика је од почетка пратила ово такмичење као мрачна злослутна сенка која се надвија изнад градова пред невреме

Да срамота буде већа, и сам Трамп је признао да до тога дана није знао за постојање „некаквих црвених картона“. Уопште посматрано, амерички председник Трамп је „украо шоу“ током Мундијала, а посебно на завршној церемонији. Док се непрестано шепурио на бини покривајући крупни кадар као да је он лично постигао једини гол у финалу, нико од многобројних играча, тренера или фудбалских функционера није пришао да га пита зашто је од стране америчке војске убијено око 150 иранске деце у Минабу.

Током преноса утакмица у време прекида игре, камере су непрестано покривале ложе у којима су седеле „селебрити“ особе. Режисерима је ово често било битније од неких догађаја на терену, тако смо непрестано били у ситуацији да ловимо реакције на лицима Адриена Бродија, Бијонсе, Пост Малонеа, Хавијера Бардена, Фарела Вилијамса, Саре Џесике Паркер или Викторије Бекам.

На завршној церемонији, као и у програму око финала Мундијала наступале су велике америчке музичке и филмске звезде. Свој шоу су извеле Мадона и Шакира, а простор је добио и Џастин Бибер. Специјални гост је био Том Круз који је одржао мотивациони говор у славу заједништва фудбала и у част турнира који је окупио цео свет. Читава организација финалног меча је неодољиво подсећала на амерички „Супер Боул“ (Super Bowl), уместо да личи на традиционално фудбалско финале светског првенства.

Овај Мундијал је још више учврстио лукративну везу између индустрије брендова, популарне културе и фудбала. Постало је веома битно ко је од „селебритија“ у публици, који бренд одеће и сатова носи на себи, који накит је на њему или којим колима је стигао на стадион.

Иста интересовања медији непрестано форсирају и када је у питању приватни живот фудбалера. Тако фудбалери – хтели не хтели – постају трчећи билборди. Америци се спектакл који фудбал носи са собом толико допао да је постигнут договор да ФИФА прода 20 одсто удела у свом комерцијалном пословању америчкој компанији „Thrive Capital“ под контролом Џошуе Кушнера. Међутим, овај аранжман је тренутно обустављен јер су фудбалски савези европских држава (окупљени у „УЕФА“) запретрили бојкотом у случају остварења овог трансфера. Што никако не значи да УЕФА неће продати удео у свом такмичењу неком европском Кушнеру.

И поред огромне жеље Америке да заблистају током овог такмичења и да свету покажу доминацију и сјај сопствене популарне културе – оличен у синтагми „мека моћ“ – стиче се поуздан утисак како се амерички сан, који је некада сањала скоро читава планета, полако претвара у ноћни кошмар.

Очигледно је да са опадањем америчке „тврде моћи“ опада и њена економија у којој је долар најбољи извозни производ, узрочно слаби и магнетизам „меке моћи“. Све музичке и глумачке звезде упослене на било који начин око овог Мундијала – макар само присуством на утакмицама – више немају такву хипнотичку опсесивност као некада. Многе од њих су чак гротескне, остареле и у вечитом офсајду у односу на линију живота, заробљене у сопственом кавезу илузија.

Њихова појава више нема некадашњи сјај спектакла, амерички рецепт за прављење спектакла од свега више није спектакуларан; ни америчка „мека моћ“ више нема магнетизам од кога заигра срце. Некако је читав Мундијал личио на распродају на којој се на трибинама такмичи богата класа, и некако се осетио долазећи сумрак западне културе. Једино што ће се памтити била је Шпанија која је вратила веру у фудбал знања и технике, фудбал мајстора и игре, фудбал у коме се првенство осваја помоћу лопте а не помоћу катанца.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Official White House Photo by Daniel Torok