ГЕОПОЛИТИЧКО ДЕТЕУБИСТВО: О СМРТИ ДАРЈЕ ДУГИНЕ

Александар Дугин (Фото: Dmitry Serebryakov/Associated Press)

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Замолили смо уредника „Геполитике“, Слободана Ерића, стручњака за хибридни рат, Хаџи Слободана Стојичевића, учитеља дубинске геополитике, др Миломира Степића, и философа смеле и истинољубиве мисли, др Часлава Копривицу ( од кога и потиче наслов ове анкете, „Геополитичко детеубиство“ ), да нам кажу реч о страшном злочину убиства Дарје Дугине, кћери Александрове, онога који је, стојећи на стражи будућег мултиполарног света, рекао да је рат Русије и НАТО пакта на Украјини апокалиптични рат за спречавање тријумфа антихриста и који је знао, као нико пре њега,  да су „Срби  једини народ у Европи који је ратовао против Западне империје. Када је западна таласократија као бура надирала према нашим границама, тада је на српском копну подигнут штит и барјак слободе. У Србији су подигнути први бедеми Евроазије. Кошаре су Термопили Евроазије. Срби су на себе примили ударце коју су били намењени нама. Наш дуг према Србима је огроман. Да се Срби нису супротставили Западу, умови унутар Кремља се не би пробудили на време и Путинова Русија би закаснила. Ми Србима дугујемо Косово. Да Косово опет буде српско: то је историјска и морална дужност Русије. Ми имамо наше Куликово поље, Срби имају своје Косово поље. Али у духу то је једно исто поље на којем ћемо се срести и потући непријатеља у последњој бици на Земљи.“

У роману „На Дрини ћуприја“ Иве Андрића, после смрти тежака Радисава, који је изазвао Турску царевину, дешава се нешто пресудно:“Сада су сви смелије погледали горе на скеле и на осуђеника. Сви су осећали да је у оном њиховом сталном рвању и морењу са Турцима сада претегло на њихову страну. Смрт је најтежи залог. Уста, дотле заливена страхом, сама су се отварала. Онако каљави, влажни, необријани и бледи, ваљајући боровим полугама велике блокове бањског камена, застајали су се за тренутак да опљуну дланове и пригушеним гласом говорили један другом: – Бог да га прости и помилује! – Еј, мученик! Е, јаде наш! – Зар не видиш да се посветио? Светитељ, болан. И сваки је испод ока мерио покојника који се држи усправно као да ступа пред четом. Горе, на својој висини он им није више изгледао ни страшан ни жалостан. Напротив, свима је било јасно сада колико се издвојио и узвисио. Не стоји на земљи, не држи се рукама, не плива, не лети; он има своје тежиште у самом себи; ослобођен земних веза и терета, не мучи се; не може му више нико ништа, ни пушка ни сабља, ни зла мисао ни људска реч ни турски суд.“

После смрти Дарје Дугине, „претегло је на нашу страну“.

 

 

777777777777777777777777777777777777777777

 

СЛОБОДАН ЕРИЋ: КО ЈЕ ДУГИН НАМА И КО СМО МИ ДУГИНУ?

 

Убиство Дарје Дугин, ћерке познатог руског геополитичара Александра Дугина, изазвало је велики медијски одјек не само у Русији него у свету. Да ли је права мета атентата био Александар Дугин и да ли је убиство наручено из Украјине или са неког другог простора то ће, надамо се, утврдити истрага.

Александар Дугин је један од најзначајних савремених светских геополитичких и филозофских мислилаца. Његов проницљив истраживачки дух, ерудиција, захваљујући којој је, у својим истраживањима, вршио синтезу из различитих научних области, културе и традиције, породили су једно велико и оригинално научно дело. Александар Дугин је идејни творац Евроазијске уније и онога што данас зовемо евроазијске интеграције, а што се у званичним политичким круговима приписује некадашњем председнику Казахстана, Нурсултану Назарбајеву. Дугин је деведесетих година 20. века писао о евроазијству и потреби сарадње народа на простору Азије, када се, у званичној Москви Бориса Јељцина и Јегора Гајдара, писало и говорило на сва уста о демократији и либерализму.

Све што је написао Александар Дугин пажљиво је ишчитано, не само у Русији, него и читавом свету, укључујући и САД и ЕУ, где је он, упркос неслагањима са његовим ставовима и медијској пропаганди против њега, у неким круговима веома респектован. Да ли је Дугин близак сарадник Путина и кремљовске политичке елите не можемо дати поуздан одговор, али оно што је несумњиво је да су његове идеје извршиле велики утицај на савремену Русију – државу и друштво.

Александар Дугин је својим особеним научним стваралаштвом и јавном делатношћу показао да може да створи један кохерентан геополитички идејно-вредносни концепт друштва који је у директној супротности са плановима глобалних управљачких структура. И у томе можда треба тражити мотив да се физички елиминише Александар Дугин. Дугин је био и остао велики пријатељ Срба, од деведесетих година до данас. То могу и сам да посведочим кроз контакте и разговоре са њим и интервјуе које је увек био спреман да да Геополитици, као и другим српским медијима. Стога наши, српски, изрази саучешћа, солидарности, подршке а, пре свеге,  молитве, поводом убиства његове ћерке Дарје, треба да, свим срцем, буду упућене Александру Дугину.

 

777777777777777777777777777777777777777

 

ХАЏИ СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ: НОВИ ФРОНТ ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА

 

 

У суботу 20. 08. 2022. године, око 21:35 у Москви је отворен још један фронт Хибридног Трећег Светског рата. Експлозија која је уништила аутомобил руског филозофа и идеолога Александра Дугина и убила његову ћерку Дарју Дугину која је била за воланом, означила је почетак индивидуалног терора на територији Руске Федерације. Како је већ познато у моменту писања ових редова, експлозив је подметнула Наталија Вовк, држављанка Украјине, и како се незванично сазнаје припадница украјинске фашистичке организације „Азов“. Она је у року од неколико сати после терористичког акта, напустила територију РФ и пребегла у Естонију. Одговорност за терористички акт је, како је изјавио бивши посланик државне Думе РФ Илија Пономарјов, такође преузела и „Национална Републиканска Армија“.

Убиством Дарје Дугине отворен је нов фронт Трећег Светског Рата – фронт индивидуалног терора против мирних житеља на територији саме Руске Федерације. Смисао овог атентата на Дугине (јер прави циљ атентата је највероватније био Александар Дугин) је као и увек, када је фашистички терор у питању, покушај утеривања страха у кости „мирног становништва у позадини“. Исто као у Мачви током Првог светског рата, исто као у НДХ и окупираним областима Белорусије и Украјине током Другог светског рата, смисао је у терору над цивилима као покушају да се они обесхрабре и повинују вољи агресора.

Дарја Дугина је једна од нас. Она је оличење лепоте, младости, памети и животне енергије наше Словенске и Православне Цивилизације. Њено убиство је покушај да се, рукама украјинских терориста, колективна агресија коалиције зла, прошири и „у дубину“ – на територију саме РФ и да се створи раскол између „уплашених цивила“ и државног руководства РФ. Њено убиство је покушај да се ритуалним убиством ње или њеног оца (како је вероватно било планирано) удари на идеолошке темеље наше заједничке Словенске и Православне (јер и ми Срби смо у том рату већ више од 30 година) борбе за правду и слободу. Као да једно убиство, ма кога од нас, може зауставити овај дуго чекани и дочекани, вихор ослобођења који је почео 24. фебруара 2022. Не разумеју некрсти да смо сви ми ове дане чекали деценијама, не разумеју да нас неће зауставити њихова подлост и окрутност, не разумеју, нити су икада разумели а никад и неће разумети како „функционише“ словенска душа: нас смрт праведника не плаши већ надахњује и храбри.

Речено је „крв мученика је семе Цркве“; тако је и крв наше невино пострадале  Дарје, семе које ће проклијати још већом жељом за слободом од фашистичког неолибералног терора код стотина хиљада и милиона наших синова и ћерки, и убрзати коначну победу истине, слободе и правде.

Нека је нашој Дарји покој души и рајска насеља.

Вјечнаја памјат.

 

 

Миломир Степић

 

 

СТРАДАЊЕ У ИМЕ ДРУГАЧИЈЕГ, БОЉЕГ СВЕТА

 

Судар два антагонистичка глобална геополитичка пола у украјинској арени узео је још једну жртву. Далеко од линије фронта и домета оружја директно сукобљених страна, али свакако у домету нових, ултрапостмодерних облика наношења свеколиких губитака противнику. Нема ту више никаквих правила, кодекса, конвенција, а о витештву да се и не говори. Напада се без пардона на болнице, школе, верске објекте, нуклеарне централе, децу… Као легитиман циљ означено је све оно што ће противнику нанети штету, нарочито сломити његову вољу за борбу. Посебно значајна мета су челне личности, елита, вође… Политичке, војне, научне, културне… Мислиоци! Они који могу свету да понуде нешто ново, другачије од постојећег, које се, пак, због привилегованог статуса брани свим средствима.

Зашто се ударило на Александра Гељевича Дугина. Насилна смрт није стигла њега – а налогодавци атентата знају да је он спрам сопственог физичког одласка имао духовно надмоћан став – већ његову ћерку. Сврха наношења њему таквог бола је осветнички, опомињући. Да се најсуровије, за пример, казни родоначелник алтернативе вестернизованом, униполарном, тоталитарном систему који у подређеном, ропском положају хоће да задржи читав не-Запад. Типичан покушај рањене Империје да још мало претраје, у паничном страху од силаска с трона. Ништа ново под капом небеском. Србима је то познато из искуства са Османским царством: „и попове српске учитеље“, како би рекао народни песник за дахијски покушај њиховог обезглављивања пред Устанак. А слично су потом чинили аустроугарски, бугарски, немачки, кроато-усташки, великоалбански, титоистички и мондијалистички душмани. Сада исто то покушавају да спроведу на руском примеру. За наук пробуђеном, узаврелом човечанству „који глоба давати не може“.

Зашто и за шта је крив Дугин? Охрабрио се да интелектуално „изађе на црту“ глобалном хегемону. Неопростиво! Запад под америчким вођством све је био припремио, али само за себе: дивно замислио „партију“, успоставио правила „игре“, отворио „шаховску таблу“, распоредио „фигуре“, повукао кључне „потезе“ и ноншалантно, не журећи у свом тријумфализму, ушао у „завршницу“. Чак и Русија је била на ивици преумљења, обесхрабрена за било какав отпор, пред имплозијом. Амерички геополитички гуруи третирали су је као „црну рупу“. И даље је била највећа и природним ресурсима најбогатија земља света, али се њено становништво масовно гурало у редовима и пред контејнерима. И (из)умирало. Остала је нуклеарна сила, а није могла да изађе на крај са хиљаду пута мањом и милитантним исламизмом зараженом тадашњом Чеченијом. Њени тзв. олигарси су је бесомучно пљачкали – називајући то приватизацијом – и опљачкано износили у Енглеску, Француску, Швајцарску, Немачку… А где би друго!?

Покондирени назовиинтелектуалци су ту руину од државе видели само у оквирима „евроатлантских интеграција“, макар и у крајње подређеној, трећеразредној позицији. Упркос чињеници да Русија и Руси према геополитичком и цивилизацијском идентитету тамо не припадају. Био би то добровољни пристанак на самоубилачки статус шизофрене, растрзане државе (како би рекао Хантингтон), без шансе да икада оздрави. С друге стране, они разочарани лицемерјем и преварном политиком Запада, ирационално су се залагали за „одвезивање“ Русије од Европе и потпуно окретање истоку, Азији. Аргументовали су то географским шематизмом – да се највећи део територије Русије налази источно од Урала, да су тамо природна богатства, економска перспектива, готово празан простор и да су на Далеком Истоку долазеће светске силе-партнери. А онда је громогласно, храбро, без комплекса, из дубина диктираног заборава извлачећи блиставе традиције руске културе и геополитике, наступио Дугин. И понудио нешто непроцењиво – аутентичну идеју опоравка, самосвојни културно-цивилизацијски модел, алтернативну геополитичку концепцију. „Трећи пут“ – по угледу на класичне евроазијце из 1920/30-их, хватајући се за „копчу“ коју је оставио Лав Гумиљов. Схватајући да је не само Русија после разорног комунизма остала без идеологије, већ и да за њоме трага и читаво човечанство, касније је понудио и нови идеолошки темељ – „Четврту политичку теорију“.

Запад је одмах препознао „опасност Дугин“. У њему је видео појединца-реметилачког фактора. За интерсе Вашингтона, Брисела и Лондона он то заиста и јесте био. Пљуштале су етикете: од „екстремног левичара“ до „ултра десничара“, од „салонског фашисте“ до „крипто комунисте“, „од нескривеног атеисте“ до „православног фундаменталисте“… И инструментализовани прозападни (нео)либерални кругови у самој Русији га нису подносили, покушавајући да ограниче његов утицај и чак га егзистенцијално угрозе. С друге стране, широм света, а нарочито међу заговорницима Европе нација, имао је све више следбеника. Њихов број се увећавао како је „пропаст Запада“ постајала све очигледнија. Антиатлантизам који је заступао, већ раних 1990-их добио је обрисе свеобухватног (нео)евроазијског светоназора, чији остали аспекти нису много бринули утицајне русофобне личности и институције с оне стране Ламанша и Северног Атлантика колико их је плашила геополитичка димензија. Дугин је својим континенталистичким, телурократским поставкама као Бехемот запретио Левијатану, тј. оштар трозубац уперио према „моћи мора“, таласократији, које отелотворују САД и бивше европске колонијалне силе сада дисциплиновано сврстане у НАТО и ЕУ.

Заљуљао је Дугин темеље, саму суштину привилеговане позиције и вишевековне доминације Запада. Униполарном систему, који је увелико хватао замах, а заснивао се на принципу освајања и контроле света „дуж паралела“, супротставио је мултиполарну структуру састављену од четири зоне (пан-области) „дуж меридијана“, унутар којих се налазило мноштво интеграцијски флексибилних великих простора. Глобалистичка догма никако то није могла да му опрости. Како се усудио да доведе у питање хегемонију трансатлантског језгра и сучели му мега-копно Евроазију? Зар је смео да ренесансу готово упокојене Русије учини логичном и изводљивом, како би она поново постала фактор равнотеже и пијемонт за окупљање земаља које САД већ имају или намеравају да имају под својом „шапом“? Сматра ли он стварно могућом своју примамљиву понуду Европи да се „ослободи америчке окупације“ и постане самосталан пол моћи? Одакле му храбрости да пројектује геополитичке векторе („осовине пријатељства“) од Москве према осталим евроазијским „играчима“ када је то право себи приграбио само Вашингтон? Није ли ништа друго до шарлатанство његово предвиђање да ће антиамериканизам бити кључни кохезиони чинилац како сила које већ ступају на сцену, тако и малих, подјармљених нација жељних слободе? Како је могао да подржава Србе током оружаног сукоба за југословенско наслеђе када их је Запад од раније већ одредио као „лоше момке“? А он је, штавише, отворено говорио да су се они први супротставили атлантистичком потопу и Русији купили драгоцено време, што она мора да им узврати.  Шта је хтео да поручи европском делу Запада када је позивао Кремљ да гасоводима додели улогу „најважнијег геополитичког инструмента“ Русије? Како је могао, као врхунски интелектуалац, доктор наука и универзитетски професор, да отворено упозорава куда води антируска индоктринација у Украјини и да „политички некоректно“ тражи да се то благовремено реши оружаном силом?

И када је много тога што је изрекао и написао, на запрепашћење Запада почело да се спроводи, не чуди што су се тамо појавиле поруке – «Путин? То је Дугин!» Одатле до минирања аутомобила где је уместо њега страдала његова ћерка био је само корак.

 

  1. август 2022.

 

 

ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА

Све док  је Свијет англо-америчко – све ће (им) бити дозвољено

Организовано убиство Дарије Дугине мимо своје аморалне окрутности, може се посматрати као порука Кремљу, а посредно, имајући у виду углед њеног оца у (ван)руској јавности – као ударац руском народу и његовим пријатељима широм свијета. (Гео)политичким дјетеубиством, макар његова мета био и сâм Дугин, потврђује се оно што је недавно изрекао Алексеј Арестович, гласно-говорник британског гласно-говорника Зеленскога: Украјина се бори за опстанак, нама је све дозвољено. Да то није тек лично мнијење доказало је системско, украјинско бомбардовање Запорошке нуклеарке. Ако је, према украјинској нацистичкој крилатици, „нација изнад свега“, тада је, видимо, она и изнад сопственог физичког опстанка – да се не говори о њеним непријатељима, па чак ни о остатку Европљана, махом наклоњених украјинском нацизму.

Једна страна, Украјина-и-НАТО, очигледно жели да рат просторно, морално, персонално… учини тоталним. Ако су оба свјетска рата, а нарочито с нацистичким концептом, тоталног рата, брзо помијерала некадашња схватања и границе ратовања, тада оваквим злодјелима он постаје још „тоталнији“. Поређења ради, Јаков Стаљин је био у њемачком заробљеништву, па је, ипак, преживио, иако се знало чији је син. А Александру Дугину, који није никакав дио руске власти, „либерали“ – сједјели у Кијеву, Лондону, Вашингтону, извели ово засебно или у дослуху – убише ћерку.

Одговор на питање о починиоцима, дан послије убиства може се само посредно наслутити. Од начелника украјинске војне обавјештајне службе сазнало се да ОСУ с Американцима усаглашавају (макар) оне циљеве које гађају америчким далекометним ракетним системима „Хајмарс“, тим прије што се за нападе користе подаци америчких војних сателита. Ако је већ тако с „легитимним“, „војним“ метама на простору бивше Украјине (од стамбених зграда у дубини територије ДЛНР, притвора за заробљене „Азовце“, до Запорошке нуклеарке…) – highly је likely  претпоставити да је и ова високоосјетљива – нека нам, лака јој земља, буде опроштен израз – политичка „мета“ дубоко у Русији била макар усаглашена са САД и Британијом, ако већ није дјело њихове, парадоксално речено, „превентивне одмазде“. Наиме, Англо-Американци, изокренуто посматрано, и овим „кажњавају“ Русе због тога што им у овом, врло интензивно WASP-рату против њих још нијесу директно узвратили. Осим тога, Украјина лагано губи рат, војна подршка са Запада све је слабија и недостатнија, па зато било какав драматичан инцидент – вјерују у очају – може довести до преокрета. Истом логиком били су вођени и Англо-Американци који су, лагано губећи свјетску превласт – из очаја инсценирали овај рат. Безумници се, сваки на свој начин, заједнички коцкају свијетом. Са становишта Кијева, слабијој страни у сукобу, поготово ако у перспективи губи рат, допуштено је да удари по снажнијем противнику гдје год, кад год и чиме год може. Тиме се задовољава порив за осветом због кололасних војних губитака, уз подизање борбеног морала.

Из перспективе Англо-Американаца (не и читавог, русофобијом хомогенизованог „Запада“, јер у овом рату само први имају јасан геополитички пројект): не смије се Русији допустити да ограничавањем вођења борбених дејстава само на простор бивше Украјине рат успјешно приведу крају; треба их изазивати гдје год се стигне (англо-америчко вођење „украјинског“ рата против Русије, блокада Калињинграда, учлањење Финске и Шведске у НАТО, пријетње Србима…) – по свој прилици да би Русија, будући војнологистички преоптерећена, а ментално изведена из „такта“, била наведена да повуче потезе који би натистима могли одријешити руке за још директнији антируски рат. Са становишта англо-америчке патолошке геополитичке визуре, која не рачуна с вриједношћу других, вриједи ризиковати опстанак људске врсте, ако је улог наставак глобалне доминација. А Русија, којој је опстанак угрожен, и која има начина да рат добије у најкраћем року – то не чини, због одговорности према милионима присебних житеља бивше Украјине, али и зато што свијета треба бити и послије њене побједе. За украјинске нацисте и за англо-америчке хегемонисте пак њихова микро-, односно псеудоимперија, важније је од човјечанства. То су њихове верзије „сведозвољности“ у (њиховом) свијету без Бога. Зато, док нац/тизам не буде трајно сузбијен, човјечанство неће имати спокоја.

ПРОШИРЕНА И ИЗМЕЊЕНА ВЕРЗИЈА АНКЕТЕ ОБЈАВЉЕНЕ У „ПЕЧАТУ“ 26. АВГУСТА 2022.