Фјодор Лукјанов: Прави разлог Трамповог договора с Москвом

Најновији заокрет у односима Русије и Сједињених Држава потресао је Кијев, разгневио Европску унију, изазвао незадовољство код знатног броја америчких политичара и оставио многе посматраче широм света збуњеним.

Изненадна одлука администрације председника Трампа да суспендује санкције на извоз руског дизела чини се да је у супротности са њеним недавним потезима, укључујући и доношење закона о новим строгим санкцијама чији је циљ појачавање притиска на Москву. Док неки ову промену приписују непредвидивости америчког председника, други у њој виде зачетке нове политике или доказ радикалне промене приступа Украјини.

Да бисмо, међутим, разумели шта се заправо догађа, морамо погледати даље од особености јавног наступа америчког председника. Трампова екстравагантност, која се често граничи с апсурдношћу, неретко прикрива релативно јасан скуп циљева. Да ли су ти циљеви разумни, сасвим је друго питање.

Унутрашњи разлози

Највероватније објашњење за његов заокрет лежи у унутрашњој политичкој ситуацији у САД, будући да је до избора за Конгрес остало мање од месец дана, а изгледи Републиканске странке нису нарочито повољни. Трамп се понаша као да га то не забрињава, али губитак контроле над оба дома Конгреса осудио би га на две године политичких сукоба и фрустрација.

Он вероватно схвата да су мале шансе да се економска ситуација суштински побољша, нарочито када је реч о ценама, пре него што људи изађу на биралишта. Зато је у овом тренутку нагласак на психолошком ефекту. Русија није прва земља којој се Вашингтон обратио с циљем повећања испорука горива на светско тржиште. Што више споразума Трамп буде могао да испослује и представи јавности, то ће имати више прилика да поручи како Бела кућа неуморно ради на томе да заштити обичне Американце од раста цена.

Претпоставља се да ће бирачи заборавити колико је садашња тешка ситуација последица управо Трампових потеза у Персијском заливу. Ускоро ћемо видети да ли ће овај приступ уродити плодом, али у њему нема ничег нарочито ирационалног: Трамп спроводи промишљену политичку стратегију. То што је његова најновија одлука у супротности с ранијим изјавама нимало га не узнемирава, јер се већ дуго руководи претпоставком да речи имају вредност у тренутку када су изговорене, али да касније са собом вуку мало обавеза.

Шта то значи за Русију, осим добре могућности да оствари додатне буџетске приходе? Колеге из пројекта Ватфор указале су на један важан помак: први пут од почетка сукоба амерички председник донео је значајну одлуку која се тиче Русије, а да притом Украјина није била пресудан чинилац.

До сада је украјинско питање било неодвојиво од готово свих аспеката америчке политике према Москви. Овога пута, међутим, не само да је Украјина стављена у други план, већ је донета одлука која је у директној супротности с интересима Кијева, и то у посебно тешком тренутку за ту земљу.

Отуда и огорчење украјинског руководства, које сматра да су се Американци понели неправедно. Вероватно постоји више разлога за ову промену, али чини се да је кључни међу њима неспремност украјинског лидера Зеленског да изађе у сусрет захтевима Вашингтона да Украјина обустави нападе на руску енергетску инфраструктуру.

Напади на руску енергетску инфраструктуру постали су једно од главних средстава ратовања којима се Кијев служи, док су амерички захтеви да се они обуставе или бар ограниче углавном остајали без одговора.

У међувремену, Трамп се усредсредио на испоруке руске нафте као једно од средстава за сузбијање раста цена горива. Иако не треба прецењивати значај тих испорука, чак и њихово повећање тешко да би само по себи изазвало суштинске промене на светском тржишту. Ипак, Трамп је очигледно закључио да Зеленски сноси одговорност за погоршање ситуације.

Када амерички председник једном дође до таквог закључка, изузетно га је тешко разуверити. Зато су примедбе Кијева за сада једноставно остале без одјека.

Даља сарадња

Много значајније питање односи се на америчку обавештајну подршку Украјини. Да би обуставио или бар знатно смањио украјинске нападе на руске циљеве, Вашингтон би морао да ограничи обавештајне податке које доставља Кијеву, будући да велики део тих информација у пракси служи за идентификовање и одабир циљева за напад. Трамп је већ показао да је спреман да посегне за овим средством притиска: пре отприлике годину и по дана привремено је, на неколико дана, обуставио обавештајну сарадњу како би извршио притисак на украјинско руководство.

Дужи прекид сарадње био би сасвим другачија ствар. Он би означио стварну промену у приступу Вашингтона сукобу и практично удаљавање САД од украјинског партнера. Међутим, није извесно да ли је Трамп спреман да повуче такав потез. На крају крајева, постоји широка неформална коалиција заинтересована за очување садашњег курса. Њу чине америчка одбрамбена индустрија, све утицајније технолошке компаније, европске владе и њихови политички савезници у Вашингтону.

Трамп се са овим снагама већ суочио током претходног покушаја да, након самита на Аљасци, спроведе решење које је сматрао пожељним. Та иницијатива на крају је дала мало резултата, па остаје да се види да ли ће садашњи покушај бити успешнији.
Уколико Вашингтон не буде спреман да врши континуиран притисак на Кијев, најновија иницијатива могла би постепено да изгуби замах. То је нарочито вероватно након избора за Конгрес, када ће непосредна политичка корист од објављивања председникових успеха бити мања.

Кључно питање је, дакле, да ли америчко руководство може да примора своје партнере да крену у правцу који сматра неопходним. Ако у томе успе, могла би се отворити могућност за наставак преговора о политичком решењу сукоба.

Постоји и други закључак, посебно важан за Русију, јер најновији потези Вашингтона пружају увид у то како би се руско-амерички односи могли развијати након окончања војне фазе сукоба. Мало је вероватно да ће обиман пакет санкција уведен Русији у потпуности нестати. Њихово укидање било би изузетно тешко, како из процедуралних тако и из политичких разлога, будући да су многа ограничења већ дубоко укорењена у законодавству и институционалној пракси.

Уместо тога, санкције ће вероватно формално остати на снази, док ће се о њиховој примени одлучивати у зависности од конкретних околности. Тако би Вашингтон, када одређено ограничење дође у сукоб са америчким интересима, могао да привремено обустави његову примену. Уколико се околности промене, међутим, ограничење би поново могло да буде активирано.

Другим речима, санкције ће постати инструменти који се активирају или стављају ван снаге у складу с тренутним политичким и економским потребама, уместо да представљају трајни израз непроменљиве политике. Управо у томе лежи важна разлика између америчког и европског приступа.

Санкције ће вероватно формално остати на снази, док ће се о њиховој примени одлучивати у зависности од конкретних околности

Американци, по правилу, показују знатно већу склоност прагматизму. Они су сасвим способни да с великим убеђењем заступају одређена начела, да их напусте када то околности захтевају, а затим да им се врате када им то поново буде одговарало. Европске владе, насупрот томе, све су више саме себе везивале политичким обавезама од којих је тешко одустати, како због институционалних ограничења тако и због непријатности коју би такав заокрет изазвао у јавности.

За Москву ће разумевање ове разлике бити од суштинског значаја приликом обликовања будућих односа с Вашингтоном, сада када је сукоб око Украјине достигао фазу у којој његове последице далеко превазилазе непосредна војна и територијална питања. Какав год да буде коначни исход, он ће утицати на обликовање будућих политичких односа Русије са различитим деловима западног света. Иако контуре тог поретка већ почињу да се назиру, његова геометрија још није утврђена, а линије разграничења и даље се померају.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: RT International