ЕМИЛО ЛАБУДОВИЋ: Кренуло је, опет

Они који су хтјели да виде, могли су да под још блиједожућкастом градском расвјетом уоче насмијана и ведра лица. Лица са којих су, као са икона, сијале очи пуне блаженог спокоја, неспутане слободе и безграничне вјере. Лица која не мрзе. Лица која имају и онај други образ, спреман да га потуре онима који „не знају шта чине”. Али, и лица пуна ријешености да не одустану и да истрају. Упркос НКТ и оном са надимком

Благо јунско вече, испуњено опојним мирисом липа, обзорја оивиченог златом залазећег сунца, огласило се брујањем звона са Храма Христовог васкресења. У њиховом тешком, металном такту тукла су и хиљаде и хиљаде срца људи који су се окупљали у порти и на оближњем булевару. Над њима се, ношена рукама и таласана благим вјетрићем, разастирала „тробојка“, адресирана врло прецизно и крупно: Кучи. А онда је, уз већ толико пута чувене узвике: „Не дамо светиње“, маса кренула подгоричким булеваром и улицама. Литија, та ванредна комбинација вјерујућег и побуњеног народа, вратила се мјесту рођења.

Колона, ширине булевара, повремено се изливала и на тротоаре, застајала и гужвала се на скретањима, ишла је укорак, као добро увјежбана војна формација. Искрено речено, оног НКТ растојања, прописаног и обавезујућег, било је таман колико и ономад на прослави Дана независности или прексиноћ у оној дискотеци, а неко злопамтило и закерало би могло да приговири како линија раздвајања између „кластера по 200″ није била баш најуочљивија.

Све у свему, душу дало за „кластер“ онога са надимком од 500 евра. Али, они у колони једва да су обраћали пажњу на то. Све освједочени лудак до лудака, чак су и збијали шале на рачун тога („ми смо ФРИ, слободно приђи ми“). То се, међутим, уопште није тицало дјевојчице (можда, тек „ухватила“ шесту), која је својом ручицом заклањала лелујав пламен свијеће и гунђала кад би му се неко из колоне примакао сувише близу.

А они који су хтјели да виде, могли су да под још блиједожућкастом градском расвјетом уоче насмијана и ведра лица. Лица са којих су, као са икона, сијале очи пуне блаженог спокоја, неспутане слободе и безграничне вјере. Лица која не мрзе. Лица која имају и онај други образ, спреман да га потуре онима који „не знају шта чине“.

Али, и лица пуна ријешености да не одустану и да истрају. Упркос НКТ и оном са надимком. Озбиљна лица жељна самопоштовања. Лица чији су погледи, јасни и ведри као јунско небо, окренути напријед, ка будућности у којој никад више и ни пред киме неће морати да га склањају. Са лица лудака из колоне, укључујући и дјевојчицу са свијећом, сијала је СЛОБОДА, јер о њој је ријеч. Не само о Слободи вјероиспивијести већ о слободи у њеном пуном значењу.

И као у бајци о Баш челику, видјело се како са душа и срца ходајућег народа, па и дјевојчице са свега шест, пуцају и спадају окови страха, сужањства, трпљења, понижавања, самодеструкције и помирености. Као са отворене књиге, са лица се читала порука: овдје смо и не игноришите нас! И не отимајте нам оно без чега нас нема, оно што нас је породило, обожило и учинило народом достојним поштовања.

Дакле, на улице Подгорице и градова широм Црне Горе опет се вратила слобода. И неће отићи док слобода, она пуна и свеопшта, опет не добије право грађанства. Док не буде свеприсутна и свеобухватна, без НКТ растојања и без надзора оног са надимком. Добродошла!