ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Мозаик бешчашћа – Србија и санкције Русији

(Драгомир Анђелковић) Фото: С. Гарић

Увод у „фразеолошки речник“ перфидне русофобије у српском политичком и медијском језику

Српски народ је готово неподељено свим срцем уз Русију, али тзв. политичка елита се врло често поставља другачије. Наглашено евроатлантски настројени опозиционари и неки њима блиски медији, отворено заговарају увођење санкција Русији. Њихова русофобија је у складу са „НАТО стандардима“. Али од њих се друго и не очекује, проблем је што макар и у блажој форми неке русофобне (и по принципу бумеранг ефекта антисрпске) ставове деле поједини кругови унутар владајућих структура, које се представљају као националне. Неки други њихови сегменти нису отишли тако далеко, али се злокобно поигравају са тезама које нису ни национално одговорне, ни коректне према Русији, правећи мутант идејне и (гео)политичке комбинације које не искључују и опречне, патриотске концепте, за које збирно мисле да у духу постмодерне хетерогености погодују њиховом опстанку на власти. Од тих политичара још горе поступају њихови медијски промотери који себи понекада допуштају да се према Москви опходе безочно. Осврнућемо се на нешто од онога што се у репертоару првих и других користи, уз показивање свог бесмисла од кога су та идејна страшила склепана.

СРПСКИ ПУТ

Ваљда са намером да се вештачки направи дистанца у односу на пријатељску Русију колико и на неретко непријатељски Запад, и тако на време освоји простор за потенцијално велико удаљавање од Москве, истиче се да наш пут није ни руски, ни западни – већ искључиво српски. Зависно од тога шта нама одговара. Тај пут подразумева да некада више идемо ЕУ линијом, некада превасходно у евроаозијском смеру, али на правом месту нам је увек српска идеја.

Све то би можда и било тако, да смо ми геополитичка удавача којој се сви удварају и доносе дарове, а она гледа с ким ће и како ће да јој буде што боље. Међутим, Запад нас злоставља већ деценијама а Руси, ако не увек, бар већим делом тог периода, помажу нам. Некада више, некада мање, али нису нас никада бомбардовали, нити нам отимају и најмањи делић територије. Стога, српски пут, ако је стварно српски а не тек било чија лично-партијска пречица до неке користи, мора да се трасира у складу са реченим.

Није довољно ускликнути идемо „српским путем“ већ се то мора чинити и у пракси која подразумева истинско уважавање српских интереса. Тај пут, с обзиром где смо, вероватно не може да буде отворено део руско-кинеске мреже, али национално мазохистички је о њему и говорити као потенцијално западном, док Запад према нама не промени однос. А то је у догледно време таман реално колико и да Србија у погледу Бруто домаћег производа брзо претекне Швајцарску или, рецимо, три пута заредом постане првак света у фудбалу.

НАШЕ САНКЦИЈЕ РУСЕ НЕЋЕ БОЛЕТИ

Истиче се да Руси не би имали никакву штету од тога што бисмо им увели санкције. Штавише, они би разумели у каквом смо положају тј. да смо уцењени и да се против њих окрећемо само стога, а не због постојања русофобије у власти и народу.  Знајући то не би се љутили. Којешта. И те како би се наљутили, ма колико да схватају да српски народ није против њих.

Санкције, које се уводе без претходне одлуке Света безбедности ОУН, нису међународно легалне, већ се ради о средствима мирнодопске агресије једне или групе земаља против неке државе. Ко не осети бес према агресорима? Питање је само колики је он и да ли ће га разумевање околности у којима се неки од њих назале, ублажити. Али оправдана љутња је неизбежна.

Тачно је да Русија не би имала иоле веће материјалне или војне губитке због – далеко било – евентуалног српског увођења санкција. Али би имала моралну штету. Испало би да се цела Европа западно од некадашње границе СССР-а окренула против ње, укључујући и Србију коју Руси виде изразито пријатељски, а претходно је доживела од Запада све што сада чини Русима. То би многе Русе заболело, а Србију искључило из шанси које јој доноси руско-кинески продор ка неком новом светском поретку. Није ваљда, узгред буди речено, да нам је у садашњем америчком добро?

СПАШАВАМО СРПСКУ  ДЕЦУ

Омиљена пропаганда теза за амортизовање српске русофилије је – ми волимо Русију и нећемо да идемо против ње, али ако неко стави пиштољ на чело нашој деци, немамо више куд, она су ипак на правом месту. То последње стоји. Али баш због тога не смемо да се окренемо против Москве. Ми смо прошли кроз отворене сукобе са водећим западним земљама крајем прошлог века. При смо томе били сами. Отуда, добро знамо нашта су све спремне. Ипак, ни тих деведесетих година нису баш вршене масовне егзекуције наше деце.

Било је трагичних случајева као када се ради о убиству Милици Ракић, али баш због поштовања према тим жртвама неумесно је призивати клањање њиховим џелатима. Тим пре што се тако не обезбеђује било каква корист данашњој деци. Напротив. Русија се бори за промену односа у свету који нама не одговарају. Док влада у нашем региону и даље актуелни мрачни поредак, Срби су осуђени да живе подељени и маргинализовани. Нисмо се укрцали на евроатлантски брод када је на њему било добро (питање је дали смо то могли и да смо којим случајем хтели), а било би сумануто да тако нешто учинимо данас када он почиње да тоне.

Тада бисмо своју децу осудили на то да буду НАТО робови који веслају у потпалубљу док заједно са олупином не нестану испод површине мора. За то време потомци „мудријих људи“ (који су из свог рачуна већ раније ушли на поменуту галију) већ ће увелико користили сваку прилику да са њега искачу и спашавају се. Србија која се окреће против Русије заправо би осудила своју децу да буду јаничари који ће ићи на фронтове као што је украјински и ту гинути као последњи браниоци империје која је њиховом народу учинила много зла.

ИМАЛИ – НЕМАЛИ

Са претходно реченим, повезано је систематско застрашивање народа опасностима које му „прете“. Као, ако ми не уведемо Русији санкције, Запад ће то урадити нама. Још горе, као алтернатива потпуном окретању Западу приказује се избијање рата на нашим просторима. Ко се нормалан тога не плаши? Ко жели да наши људи поново гину у униформама или без њих?

Лукаво се пласирају приче које народ треба да подсете на све оно кроз шта смо прошли крајем прошлог века. Онда се на то надовеже све што бисмо сада могли да изгубимо, а људима много значи. Тако се говори о томе да би ЕУ поново могла да нам уведе визе, да ће наступити раздобље несташица као током хиперинфлације 1993, или – пошто су ти бесрамни пропагандисти свесни колико Срби воле спорт – да ће нашој репрезентацији забранити да оде у Катар, на светског првенство у фудбалу, те да ће Новак Ђоковић доживети судбину руских тенисера.

Наравно, све то су небулозе. По ком основу ико може да уведе спортске или економске санкције Србији зато што не жели да се укључи у реализацију непријатељских мера које западне земље, без одобрења ОУН, предузимају против Русије? Кога ми, чак и према двојним западним стандардима, војно угрожавамо? Могу због тога што нећемо да идемо против Руса да нас још мање воле или да нам нешто не учине што би нам иначе позитивно урадили (али и до сада се нису у том погледу, како би наш народ рекао, претргли), али баш да ће да крену у економски или неки други поход на нас, то су јефтина плашења грађана Србије од стране овдашњих, а не страних, политичко-медијских превараната.

БИТНА ЈЕ НАМЕРА

Када мисле да су довољно испрепадали народ и манипулативно представили да је српски пут заправо оно што је суштински антисрпска странпутица, онда поменути прелазе на патетичне приче о томе да треба ценити оно што је учињено без обзира какав ће на крају бити исход тога, односно да ли је намера искрена или само позерска. И не смета им када то кажу иако су претходно тврдили да је једна од великих мана нашег народа склоност реторичким поигравањима. Оно у стилу, што смо им рекли, а нема везе шта ће од тога бити.

Тако ових дана чујемо да би народ, који је нервозан што се неки у редовима власти поигравају са могућношћу увођења санкција Русији, требало масовно да излази на улице и виче – Вучићу браво што, на пример, осамдесет дана ниси то учинио. И при томе народ треба да разуме да ако на крају председник уведе санкције (зар он то по нашем уставу ради?), морао је тако, због Србије и њеног народа. Да ли има уопште смисла шире анализирати ове бесмислице?

Ако Србија капитулира – а увођење санкција Русији је баш то јер онда губимо подршку за одбрану Косова и Републике Српске, што НАТО силе и хоће како би коначно завршиле комадање српског простора које им се сувише растегло – онда није битно да ли је то власт урадила првог или двестотог дана. Последице су исте. Ко каже да је другачије само најамнички глади нечију бисту, скидајући превентивно са ње прашину неизнуђеног већ из неких разлога изабраног пораза.

САНКЦИЈЕ НИШТА НЕ МЕЊАЈУ

Уз неистину да увођење санкција Русији не би битно утицало на квалитет руско-српских односа, и гурање под тепих њихових последица по нашу одбрану РС и КиМ (а да се подсетимо они који траже да се одрекнемо Русије у исту раван стављају и наше дизање руку од Српске и Косова, што нам отворено и кажу), багателише се и промена српског односа према недавној прошлости која из тога произлази.

Они који сада непријатељски делују против Руса, водили су истоветну агресивну политику у односу на нас деведесетих (и сада то раде само прикривено). Ако се уводећи санкције идентификујемо са оним што раде данас, немамо више основа да оспоравамо „исправност“ онога што су чинили јуче. Самим тиме прихватамо да смо ми били злочинци и агресори, а одустајемо од тога да су то били они са својим регионалним вазалима.

То значи да можда не баш одмах, али свакако релативно брзо, Србија би морала да се сложи са лажима о сребреничком геноциду или измишљеном масакру у Рачку, те да кажњава оне који истрајавају у оспоравању тих НАТО пропагандних конструкција. Неће више бити ни говора о хрватској злочиначкој „Операцији Олуја“ или НАТО агресији из 1999. Тим злочинима ми ћемо накнадно дати легитимитет.

ТАЈНИ ДОГОВОР

Још једна велика измишљотина је у минулим недељама пуштена у оптицај. Они који методом „кувања жабе“ покушавају да припреме народ за могуће увођење санкција – ако власт процени да је покушај да то пред грађанима одбрани за њу мање ризичан него суочавање са нараслим бесом „западних пријатеља“ – добро знају да је преко 80 одсто Срба чврсто опредељено против удаљавања од Москве (а свега око 5 посто грађана Србије то подржава) те да је још већи удео оних који имају проруски став међу гласачима владајућих партија него у целокупној популацији.

Међу тим људима Владимир Путин и Си Ђипинг имају велики углед јер оличавају залагање Русије и Кине да буде обуздана америчка злокобна хегемонија. И, гле чуда, опскурни лажови њих користе како би убедили Србе да прогутају евентуално увођење санкција Русији. Кажу: то ће све бити тајно договорено на релацији српски државни врх – лидери тих пријатељских сила. Ми ћемо као увести санкције Русији, Москва ће се реда ради љутити, а заправо ћемо иза кулиса наставити да сарађујемо.

Није него. Руси се отворено супротстављају евроатлантској империји а Кинези им ништа мање видљиво на економском и другим битним бољима чувају леђа и помажу да истрају. Баш ће се онда те две сила играти жмурке са Србијом да би наша земља остала уз њих док се номинално сврстава у противнички табор. Невероватна лаж којој „квалитет“ даје мистична непроверљивост. Какве год да буду руске реакције, манипулатори би поручили: ма као што смо вам рекли, само се праве. У праву је био првосвештеник зла – против кога се и даље Руси боре – Адолф Хитлер, када је написао: „Широке масе … пре постају жртве великих него малих лажи“.

ПОГРЕШНИ ПРИМЕРИ

Једна од таквих лажи је навођење примера Мађарске као земље која Србији треба да буде узор јер се определила против Русије а остала је са њом у добрим односима. Прво, Мађарска је у тренутку почетка актуелне фазе украјинског сукоба већ увелико била чланица ЕУ, са свим правима и обавезама која из тога произлазе, и подразумевало се да је одавно са Бриселом „хармонизовала“ своју спољну и одбрамбену политику. Строга, било је јасно да ће Руској Федерацији увести санкција ако дође до кулминације напетости на релацији РФ – ЕУ.

Руси ништа друго нису ни очекивали. С друге стране Србија није чланица ЕУ и не обавезују нас антируске одлуке Брисела. Самим тим Москва од нас очекује да останемо неутрални и не прикључимо се походу против ње. Мађарску позитивније доживљава него друге чланице Уније, јер је јасно да је безвољно кренула у антируски поход. Србија би то урадила вољно (макар и против опредељења својих грађана) јер је на то ништа формално не обавезује. Тако би, без обзира на све притиске примарно из неког свог разлога, одлучили они што је воде.

То, ако српски народ својом реакцијом тако нешто не би анулирао, не би могло да нема фаталне последице по наше односе са Русијом. Уз то, треба имати у виду и чињеницу да Мађарској нико не отима део територије и она не очекује руску подршку у вези са тим. Ми баш такву потпору Русије имамо а и даље је желимо (додуше, у то би престао да верујем када бисмо увели санкције Русији, јер би ми деловало логично да они који донесу такву одлуку желе перфидно да уведу Косово у УН и тако задовоље Берлин и Вашингтон који од нас траже реализацију модела „две Немачке“). Када се и то узме у обзир, у пуном светлу се види до које мере су накарадна поређења Србије и Мађарске у контексту увођења санкција Русији.

КОРИСТ ОД САНКЦИЈА

Ако уведемо санкције Русији, живећемо много боље. Ми се жртвујемо ради ње али не знамо докле ћемо то моћи. Свашта. Која земља од оних које су покренуле економски рат против Москве од тога има корист? Ниједна. Само је питање колико им крајње антируска политика економски штети. Американци гледају да у том погледу прођу много јефтиније од својих клијената и вазала, али САД такође и те како осећају негативне последице.

Што се тиче дотока западног капитала у Србију који ће бити – како нам се каже – прекинут ако останемо на садашњим позицијама, та прича је заснована на једнако чврстим темељима као и претходне. У ЕУ, укључујући и Немачку, наступа рецесија. У таквим околностима сви ће размишљати како да санирају штету у својој кући. Потпуно је искључено да ћемо, увели Русији санкције или не, са западне стране имати било какав значајнија улагања у наредном периоду. А ако због кризе, немачке или неке друге ЕУ компаније буду масовно затварале своје погоне, свакако ће то пре радити у Србији него у матичним земљама. Небитно је ту да ли смо на њиховој или некој другој геополитичкој линији.

Веће су шансе да нам због политичких разлога држава као Кина – као што је већ урадила са Железаром Смедерево – прискочи у помоћ у предстојећим тешким временима упркос чисто економској рачуници, него што ће то урадити било ко са Запада. А Пекинг, не заборавимо то, гледа како се понашамо према Москви. Сада је у току руски тест наше пријатељске лојалности, од кога битно зависи однос према нама сила које ће обележавати будућност много више него западне земље чије сунце већ увелико залази.

ФЕР ЦЕНА ГАСА

Када смо већ код економије, да поменемо још нешто. То је тзв. фер цена гаса о којој говоре наши званичници. Ваљда под њом подразумевају неку привилеговану цену коју ми од Руса добијамо јер смо им пријатељи. Ако је тако – греше. Фер цена је тржишна цена. Ни виша, ни нижа од онога што произлази из односа понуде и тражње. Таква цена нама свакако не одговара. Превисока је за малу српску куповну моћ. Нама је потребна, као што смо до сада и имали те ћемо наредне три године имати, пријатељска цена гаса. Она произлази пре свега из геополитичке формуле.

Због преовлађујућег коректног односа српске државе према Москви (изузимајући несхватљиве политичко-медијске ексцесе које сада анализирамо, а који су постали учестали од када је кулминирала криза у Украјини) и још у већој мери услед руског препознавања и уважавања наглашено проруских осећањима српског народа, Русија нам излази у сусрет, те је цена гаса коју смо и надаље добили далеко од тржишне или тзв. фер цене. Али када је већ тако, зар је нормално што низ медија блиских властима (не говоримо, да то поновим, о прозападним опозиционим средствима информисања јер њих Руси често доживљавају као глас НАТО моћника), повремено воде прљаву кампању против Русије?

Или то што се неки из редова власти и њима блиских пропагандистичких кругова, малигно поигравају свим оним што је у домену припреме тла за увођење санкција Русији? Сада када смо завршили договарање око гаса, ваљда тога више неће бити у мери као раније. Надам се да је тако, али стрепим да није, јер ми смо пословично најгори према себи и онима који су нам стварно блиски.

БЕЗРЕЗЕРЕВНИ КОНТИНУИТЕТ

Све до сада речено има сврху да Србима утуви у главе да ћемо увести санкције Русији само ако више немамо куд, да нама и њој то неће много шкодити, односно да ћемо се око тога наша власт договорити са Москвом скривено од очију јавности и Запада. Али пошто постоји основана сумња да и уз помоћ свега тога грађани неће бити препарирани на одговарајући начин, њима се још шаље и порука да Русија према нама није увек била коректна, и да као што је она гледала своје интересе а не наше, рационално је да се и ми сада тако поставимо.

До бесвести се понавља да нам је Москва увела санкције 1992. и да се ми на њу због тога не љутимо. Разумемо да је морала. Прво, није морала. Радило се о деструктивној политици Бориса Јељцина који је највећу штету нанео баш Русији. Како би се брзо дочепао потпуне власти на територији Руске Федерације, он је био кључни саучесник неуставне ликвидације Совјетског Савеза, који је био ништа друго него Историјска Русија у тада већ напола поцепаној црвеној идеолошкој амбалажи.

Од човека који пали своју кућу, није било за очекивати да гаси ватру која је захватила наш дом. Напротив. И да ли смо се ми на њега љутили? И те како. Основано смо били бесни. Довољно је погледати нашу штампу са почетка деведесетих година. Друга ствар је што смо тада као и данас схватали до које мере је државна политика обележена личним и партијским печатима. Из тога произлази да у много чему Јељцинова и Путинова Русија нису исто. То намерно занемарују они који би сада хтели да представе да државна политика има безрезервни континуитет.

Ако је тако, онда нек размисле да ли су и Вучићева и „жута“ Србија исто? Ако је Путин на неки начин крив за однос Јељцина према нама пре тридесет година, да ли је Вучић онда као актуелни првак државе одговоран за неразумно пуштање албанских терориста из затвора у Нишу 2001, испоручивање хашкој инквизицији наших генерала и политичара који су предводили одбрану Србије од НАТО агресије или за убиство Ранка Панића на митингу поводом хапшења Радована Караџића? Не мислим да је тако ни у назнакама, као што не стоји ни изједначавање Путинове и Јељцинове Руске Федерације како би било оправдано наше потенцијално увођење санкција данашњој Русији која је –да то не превидимо – на неки начин почела да води српску политику супротстављања евроатлантској доминацији са краја прошлог века, и тиме је њу на велика врата рехабилитовала.

ПУТИН УГРОЖАВА КОСОВО

У пригодном блаћењу Русије како би пред нашим народом био добијен изговор за окретање од ње, иде се и много даље. Тврди се да је Путин отежао нашу одбрану Косова тиме што га је упоредио са Донбасом и позвао се на однос Запада према косовском сецесионизму. Да нам је тиме наудио, апсолутно је стоји. Руски лидер је само указао на то да је Запад срушио међународно право, односно да САД сматрају да оно њих не обавезује, док се од других земаља тражи да га се слепо придржавају.

Русија сада јасно каже, ако су Американци међународно право претворили у шведски сто са кога узимају шта хоће, онда ће оно то убудуће бити и за нас. Нема више великих сила првог и другог реда. За Запад је Косово постало „независно“, за Русе није, али су за њу то Доњецка Народна Република, Луганска Народна Република, Абхазија, Јужна Осетија, које Америка са савезнима не признаје. И то је то. Срби од тога не да немају штету, већ само могу да имају корист, ако процене да борба за очување дејтонске БиХ више нема никаквог смисла због онога што раде Сарајево и његови западни ментори. Али то је већ друга прича, у коју сада нећемо улазити.

ШЕСТА КОЛОНА

Толико о црном пропагандном понашању према Русији. Сада реч две о истом у односу на велики део српског народа који не би прихватио оно што је суштински велеиздаја – не само због удаљавања од Русије, већ пре свега ради цене коју би у вези са Косовом и Метохијом, Републиком Српском, чланством у НАТО и односом према својој недавној прошлости – неизоставно платили.

Пошто је јасно да би се значајан део наше нације томе активно супротставио те би се велико незадовољство бурно излило на улице, припрема се терен за обрачун са онима који би га артикулисали и предводили. Ваљда се полази од тога да тело без главе само накратко може да се копрца. Ради тога се уводи термин „шеста колона“. Њу, поручују нам, чине „људи који често из најбоље намере траже немогуће од своје државе, и тиме је доводе у позицију да нестане“. Они нису издајници („пета колона“) али су опасне будале. Наводно, у конкретном случају који нам је у фокусу, ирационално више воле Русију од своје Србије.

Од такве дефиниције до њеног редефинисања на много гори начин који погодује бруталној системској репресији, само је један корак. Вероватно је планирано да ако затреба све буде усмерено у том правцу. Уосталом, израз „шеста колона“ и није нов. Био је део идеолошког и репресивног репертоара тоталитарне државе Ј. Б. Тита. Тада је подразумевао тзв. „непријатељску емиграцију“ којој се и када то није била као у случају српске, лепила фашистичка етикета (Шире о томе: М. Бошковић, „Шеста колона – Настанак, организација и деловање антијугословенске фашистичке емиграције, Загреб – Нови Сад, 1985).

Исто то, тј. блаћење измишљеним нацизмом свега што је српско, и данас спроводе  екстремни тзв. другосбријанци. Они који то нису али су ради личне користи спремни да чине било шта, очито мисле да у погодном моменту та матрица може да буде примењена на све који се буду активно опирали увођењу санкција Русији. Нема шта, то прилично сликовито указује на удбашке корене неких од пропагандиста којима се без именовања бавимо, без обзира што се они представљају као противници опаког титоистичког наслеђа и чувари светосавља.

МОРАЛ ИЗНАД СВЕГА?

Могли бисмо тако и даље, јер неколико последњих недеља били смо преплављени ужасним лажима и манипулацијама у вези са Русијом и нашим односима са њом. Но, било је довољно. На крају, као контраст реченом, сложићу се са једном идејом која нам долази из редова углавном оних из власти који покушавају да сачувају душу. А то је да би увођење санкција Русији било неморално! Несумњиво је било тако и пре најновијег гасног поклона који смо добили од ње, тим пре је тако после њега. Ипак, то не мења срж ствари: не мислим да се политичари ни код нас ни у свету, примарно руководе моралом.

Неморално је и српско увођење санкција Белорусији. Та земља нас доследно подржава у одбрани територијалног интегритета и на свим другим пољима непрекидно испољава пријатељски однос према нама. А њен лидер, Александар Лукашенко – и када је руски председник Јељцин у односу на Србију током НАТО агресије играо прљаву игру какву неки данас код нас предлажу да ми играмо са Москвом – безрезервно је био уз нас. Ризикујући свој живот долетео је у јеку бомбардовања 1999. године у Београд како би нас и тако подржа и уз то се јавно обраћао Борису Нејаком са захтевима да Русија заједно са Белорусијом војно подржи Србију. Све то је званични Београд „заборавио“ и увео је санкције Минску. Да ли је то морално? О чему онда да причамо у вези са моралним односом према другима.

Русији не уводи санкције не због морала или „из принципа“ – ма колико било неморално да се то учини са земљом која нам помаже данас, а због нас је ушла у Први светски рат и услед тога је платила ужасну цену урушавањем сопственог царства, последица чега је и оно што се сада дешава у Украјини – већ зато што би то било за нас фатално. То знају и они који размишљају о санкцијама Русији и самим тим жртвовању српских интереса како би спасили себе ако другачије не буду могли. За сада могу да опстану без тога, али не затварају врата кроз која би лично покушали да се спасу. Али то би био врхунац неморала. У политици се одвајкада чинило и много тога ружног, ваљда у духу идеје „циљ оправдава средства“, а главни циљ увек мора да буде заштита виталних националних интереса. За њих све, они низашта!

Људи које смо изабрали да нас предводе то имају као основни задатак. Ако га изневере починиће велеиздају, а она није само одраз неморала већ је најгори злочин. Искрено се надам да нико од оних који сада чине најужи државни врх озбиљно ни не помишља да уводећи санкције Русији покрене ланац догађаја који би брзо водио до тоталне капитулације Србије, већ да – чак и местимично дегутантним причама и потезима – само покушавају да купе време. Знам да им је тешко јер их „западни пријатељи“ мучки притискају, али ако због тога и морају свашта да раде како би се измигољили, обавезни су да много више поведу рачуна о ономе шта лично и тим пре преко својих медијских извршиоца пласирају јавности. Част изузецима који унутар власти и сада јавно бране српску идеју и историјски утемељене везе са Русијом, али многи су ту почели да се директно или индиректно понашају непримерено па и бескрупулозно када се ради о њој. Накупило се тако већ превише тога што вуче Србију у понор срама, чак иако не пређемо антируску црвену линију. Недопустиво је да се са таквим понашањем настави!